Kartezijanske meditacije

U svom filozofskom tekstu Tako je jeo Zaratustra, u kojem razmatra šta jesti za doručak, ručak i večeru, Vudi Alen je kartezijanac ničeanskog apetita. »Nijedan filozof se nije ni približio rešenju problema krivice i težine dok Dekart nije odvojio telo od uma, tako da je telo moglo da se tovi dok je um razmišljao: koga briga, nisam ja«, tumači on. Ako je suditi po problemu gojaznosti, današnji prosečan (popunjeni) Amerikanac je kartezijanac: veruje da je odnos između tela i duše nepremostiv za grižu savesti i da zbog onoga što telo želi on ne treba da bude na duševnim mukama.

Kao Amerikanac, Vudi Alen zna šta njegovog suseda (kao i gurmane širom sveta) muči pa mu je u istoriji zapadne filozofske misli pronašao filozofa koji lako može »srediti« indulgenciju zbog unošenja viška kalorija, šećera i masti – ta filozofija kaže da njegova lična res extensa (rasprostrta telesna supstanca) može biti rasprostrta koliko god on hoće samo ako svojoj res cogitans (mislećoj supstanci) da do znanja da nikakve kritike od nje ne dolaze u obzir.
Dok je u srednjem veku (u kojem baš i nije bilo Amerikanaca) inkvizicija imala posla s onima koji su živeli u grehu prejedanja, da bi, kako beleži Alen, bili prokleti i osuđeni na salatu i jogurt, danas se time bave američka nutricionistička udruženja – određujući lancima brze hrane koje masnoće da korisite a koje ne ili zahtevajući od Starbaksa da na svojim kolačima (inače, pravim kalorijskim bombama) napiše sa koliko kalorija čovek treba da računa ako se usudi da potegne za istima.
Za to vreme, u Japanu, zemlji srećno prosečno tanušnih osoba, nedavno je odlučeno da oni koji su za neki centimetar preterali u struku idu na kurs ispravne ishrane, pa ako i posle nekoliko meseci nema poboljšanja biće im izrečene ozbiljnije medicinske mere. Japansko zdravstvo ne želi da plaća ničiju anarhiju apetita i luksuz bolesti. U Evropi stvari još nisu otišle tako daleko da se potrošačima kalorije tako svirepo guraju u savest kao prst u oko. Po tome je i Srbija Evropa – zaista, bolje nikada ni ne saznati koliko je kalorija i uzročnika holesterola u porciji punomasnog kajmaka.

Vegeterijanska kasta je negde na dnu lestvice ishrane: »Sama pomisao na doručak koji ne čine pahuljice kod pobožnih ljudi izaziva zebnju i užas, ali smrću boga sve postaje dozvoljeno«, ateizira Vudi Alen.
Marksisti bi se, npr., ubili da dokažu kako je egzistencijalna osnova smeštena u kobasici (naročito ljutoj) ili šargarepi, svejedno (komunizam slobode ukusa), dok su kultura jela i

bon-ton za stolom samo nadgradnja. Da li ćete jesti prstima (kao Etiopljani ili Indijci) ili iskoristiti veći deo svojih sivih ćelija da memorišete prefinjene manire koji čine metafizički smisao rasporeda escajga i redosled njegovog korišćenja za francuskom trpezom, više je stvar kulture i običaja nego životne filozofije. Eto, neki su, ne tako davno, pronašli da su Srbi koristili escajg pre nego mnogi slavni evropski dvorovi. Jedino je pitanje – za šta. Drugo, koje je dobro to donelo metafizici nacionalnih lepih manira. Zato je jedina istinska filozofska i verska odluka na kojoj smo dijeti, a sve ostalo su maniri. Ipak, osećanja, dekoracija i bon-ton za trpezom zavise i od verskog opredeljenja. Kada vam, npr., u pileću supu upadne mušica, žao vam je vas samih i pileta (ne njega radi, njemu je još ranije presuđeno,

već vas radi), ali mušice baš nikako. Ona je kolateralna žrtva. Međutim, ako ste đainista, budista, hinduista i uopšte vegeterijanac, onu supu ne biste ni jeli. Ipak, još uvek biste mogli imati – mušicu. Ali bi onda održali i opelo za nju.
Vudi Alen navodi i zapadnu verziju ovakve bogobojažljivosti i saosećanja sa svim živim, suptilniju nutricionističku filozofiju od one Dekartove, kojoj je, međutim, bilo suđeno da ne zaživi: »Spinoza je (...) večerao skromno zato što je verovao da Bog postoji u svemu i da je zastrašujuće slistiti pitu ako mislite da sipate senf po Prvom uzroku svega«.

Međutim, Alen nije razmišljao o »jesti ili ne jesti« kao »biti ili ne biti«, samo je tražio način da se nema griža savesti dok se ima apetit.
Ipak, Zemljom hoda poneko ortodoksniji i od vegetarijanske kaste, a Amerikanci, skloni skraćenicama, odnedavno ih definišu kao HRM-fenomen – po Hira Ratan Maneku, Indijcu koji već 14 godina (dugo pod nadzorom indijskih i zapadnih naučnika, pa i NASE) ne jede, već živi »na suncu i vodi«. Solarna joga, ili »gledanje u sunce«, je vežba zdravlja – kojom čovek, praktično, postaje »solarni čip«, kaže Manek, i koja bi mogla pomoći da se okanemo kako prežderavanja tako i opsesija svim mogućim dijetama. Za tu, inače prastaru tradiciju postoji »prepreka samo u našim glavama« (dakle, res cogitu), dodaje on – predrasuda da je hrana nužna za život. Manek izgleda kao otelotvorenje Ničeovog Natčoveka i živi dokaz kartezijanske teze da telo i duh nisu ni u kakvoj zvaničnoj vezi. Međutim, on kaže: »Kada um prihvati, telo se prilagodi«. Um jedino mora da pronađe dobar, razložan razlog da se odrekne zadovoljstva najrazličitijih ukusa – jer, većina ono što Manek zove »začaranim krugom« (ishrane) smatra »očaravajućim krugom«. Dobar razlog ima NASA: ako bi se ubuduće astronauti hranili sunčevom svetlošću, rešio bi se problem preživljavanja u kosmosu.

Često, međutim, nisu samo važni vrsta i »obim« (kako obično dodaju političari) problema, već i gde se on dešava. U nekoj afričkoj zemlji danas je realnije obučiti stanovništvo Manekovoj dijeti, dok bi bilo neumesno i ironično ljude koji svakodnevno gladuju trenirati samoindulgenciji zbog prejedanja. Ali, npr., u slučaju koji se desio u vojvođanskoj Turiji (ako se prisetimo skandala od pre nekoliko godina kada se kobasicijada zadesila baš u vreme pravoslavnog posta i crkva morala pribeći raznim oblicima kažnjavanja ljudske duše, sve do opela za žive i pretnje neodržavanja istog za pokojne) zaista bi bilo korisnije prihvatiti filozofiju ili verovanje po kojem duša ne može da mari zbog svega što telo jede. »Duhovi« bi se smirili. Jedino, doduše, od tolikog dualizma više ne bi bili pravoverni/slavni. Uvek se nekako bude na gubitku.
U svakom slučaju, dekartovski dualizam (telo i duša kao realnosti koje nemaju ništa zajedničko, osim na neki čudan način nas) vodi u dva ravnopravna pravca: jesti bez krivice i ograničenja ili, isto toliko pohlepno, ne jesti. Svaka filozofija (teorija) pretpostavlja dve suprotne životne prakse. Koju god prihvatite, radićete šta ćete raditi. Ukratko rečeno, što vas je volja. Ako imate slobodnu volju.

	Tatjana Jovanović