Nema ničeg nimalo ni više-manje čudnog otkako je Radovan Karadžić proglasio da je danas i Bog Srbin. Taj gospodin pre nego je postao Srbin bavio se bezgrešnim začećima judejskih devica od kojih nam je jedna podarila Spasitelja za sva vremena, vekove, za sve i svašta.
Pa kako Sin Božji nije imao nikakvih jakih razloga da prema svom Ocu bude edipovac, ovovremeno se solidarišući može i on da pripomogne našoj nacionalnoj stvari i to u poslednji čas i na najosetljivijem području, kako čitamo u članku Nade Mijatović »Uništavanje jezika kao nepatriotski čin« (Republika 460–461, 1–30. 09. 2009), dakle na području filologije i lingvistike višestruko ugroženog (našeg) jezika »siromašenjem i kvarenjem njegove čistote«, a sa krajnjim ishodom njegove, recimo vavilonizacije i antipatriotizma.
Kada nisu kod ovog posla pomogle sve naše lingvističke institucije, filološki instituti, akademije nauka... gde bi drugo bilo za rešenje te Kule Vavilonske nego u Nazaretu.
A koji bi to bili prerogativi spasonosnog obrasca?
To su saveti koje je delio svim pokolenjima, jučer i danas, Isus Hrist, »tečnim, bogatim, svima razumljivim jezikom«.
Ako se sudi prema liturgijskim interpretacijama ili Vuku i Daničiću gde je sve dovedeno u red i sklad i do krajnjeg savršenstva (oprano), za tvrdnje o tečnosti bar, ne postoje bilo kakva svedočanstva, na primer fono-zapis koji bi to posvedočio, u šta spada i navod o elokventnom oratoru.
Ne znamo da li je taj govor imao ovaj ili onaj tembr, dubok ili visok, da li je bio hrapav, piskutav, čvrst i gromoglasan, blag, svetao ili taman, unjkav ili falsetiran, mucav, sričući, ili sa nekim recimo »šešeljevskim« šprahfelerom.
Toliko u vezi »tečnosti« (govora ili govorenja?, Rede/Sprache) i bujnom besedništvu, u stvari leksici, pošto je ovde reč o spoljašnjem vidu koji nastoji da se predstavi kao suštinski.
Ako bi ta »čistoća« (kada je god reč o čistom uvek su tu neka nečista posla) vodila nekom »patriotizmu«, kod Isusa bar (Hristos, Krist, Jošua, Jesu, INRI) patriotizam je bio na sasvim drugoj strani – na strani okupatora, a da, kad smo već kod analogija, njegova pozicija je bila bitno disidentsko-partizanska (tačnije gandijevska) između Rimljana (Civis Romanus sum) i fariseja – arhetipskih kvislinga.
Danas u doba cyber-spacea i uz ne mali značaj pojave srpskog nadrealizma kao osobite vrednosti srpske jezičke kulture, govoriti o prljanju i kvarenju stranim – pomodnim izrazima, svima razumljivom jeziku, čistoti, a i sam se obilno služiti rečima te strašne (i grešne) delingvizacije (biogenetičar, komunikacija, orator, elokvencija, suvereno, milenijum, filološki, sintaksički, indirektno samoinicijativno, ilustruju, religioznost, lingvističke egzibicije, ćefne od glagola ćefnuti, patriotizam i na kraju sama reč delingvizacija).
Da li su se carstva i narodi, pleme Inka, ili Etrurci i mnogo drugih iščezlih, izgubili gubeći svoju lingvističku infrastrukturu, daleko od božanskih promisli iz Nazareta ili učaureni u dubinama svojih izolacija, nesposobni da ih oruđem »modernih promena«, operativno, na delu, mislilački i stvaralački, borbeno i revolucionarno, oslobodilački, prevaziđu.

	Jelašin Sinovec