Njujork je ostao Njujork. Ništa novo pod kapom nebeskom njujorškom. Sve je na mestu. Nešto se, međutim, i razmešta. Upravo tih dana moglo se pročitati o distribuiranju čeličnih ostataka konstrukcije Svetskog trgovinskog centra (iz Ground Zero) i američke tuge na razne strane širom Amerike ali i izvan nje. Amerika, iz nekog razloga, misli da će Ground Zero biti Nulta tačka u sećanju ako delova ruševina ne bude po celoj Americi. Ovih dana se ubrzano odgovara na zahteve koji pristižu iz američkih država i gradova (i šire, iz Francuske npr.) da dobiju parče materijalizovane tragedije iz temelja ruševina – prošle godine je odgovoreno na 25 zahteva, ove na još više. Zvanično obrazloženje je da »najbolji način da se oda pošta onima koje smo izgubili 9/11 jeste pronaći dom za stotine brižljivo sačuvanih ostataka, kako u budućem Memorijalu Svetskog trgovinskog centra (STC) tako i gradovima širom Amerike«.
Svakako, potrebno je da se zadovolje određeni uslovi. Zahteva se objašnjenje gde i kako će »artefakti« biti izloženi, a mogu konkurisati samo gradovi i organizacije, ne i pojedinci. Dok jedni poručuju čelične ostatke »određenih dimenzija«, drugi biraju između nekoliko opcija preostalih čeličnih komada – za svoj gradski aerodrom, muzej, park. Jedan gradonačelnik objašnjava: »Ovaj mali komad čelika ispuniće naša velika srca«.

Delovi Berlinskog zida bili su suveniri sa mesta koje je od zida razdvajanja (Zida smrti – grobnice za, zvanično, između 98 i 200 žrtava) postalo simbol ponovnog ujedinjenja onih koji su tri decenije nasilno bili odvojeni. (Neki misle da je Nemačkoj, posle svega, sudbina s pravom dodelila njenu varijantu Zida plača.) To nije bio niti toliko sentimentalan čin niti kič niti rasprodaja nesreće, pre performans u kojem se proslavlja retka pozitivna destrukcija. Čak i oni koji su dobili falsifikate nisu zapravo bili prevareni – simbolika je bila »na mestu«, sadržaj hladnoratovska politika mržnje.
Preturanjem po ostacima straha, destrukcije i apsolutne zatečenosti od 11. septembra ne nalaze se takvi suveniri. Ground Zero je bukvalno grobnica, nastao kao meta, u koreografiji onih koji Zapad vide kao svog sudbinskog neprijatelja. On nije rezultat nikakvog hladnoratovskog sukoba, već vrućeg, eksplozivnog terorizma. Cilj je bio na-cilj-an. I pogođen. U srce. (Čak i kada Bodrijar kaže da su Kule bliznakinje i napad na njih bili jednako »apsolutan performans«, ne može se poreći da je smisao napada bila grobnica, samo se može raspravljati da li se radilo o smrti Zapada kao takvog ili samo američkog sna.) Teško da delovi čelične konstrukcije mogu očeličiti i rekonstruisati srca, to može samo Amerika koja ne dopušta da joj srce zaglupi a pamet postane osvetnička.

Zato je dobro setiti se članka Tomasa Fridmana, kolumniste Njujork tajmsa, u kojem je apelovao na predizbornu Ameriku da ne glasa za kandidata koji bi da pobedi na tragediji od 11. septembra (»ne treba nam drugi predsednik ‘9/11’«), već za predsednika »12. septembra«. Dana posle. Onog u kojem Amerika treba da se oporavi ne samo od istinske tragedije već i zaglupljivanja, panike i gubljenja ravnoteže posle 11. septembra. Upravo zbog ostajanja u 11. septembru.
To što Fridman kaže za Ameriku još autentičnije važi za Njujork. Jer Njujork nije pupčana vrpca Amerike sa ostatkom sveta. Njujork je taj svet. Kosmopolitski polis koji je, istovremeno, i Amerika i svet izvan nje. Još početkom prošloga veka, Elvin Bruks Vajt, u jednom od najboljih eseja o ovom gradu, piše: »Njujork nije glavni grad – niti SAD niti neke njene države. Međutim, on je prestonica sveta«. Iz tog »njujorškog« razloga 11. septembar, ni bukvalno, nije bio napad samo na SAD.

U ne obimnoj anketi koju je ovaj autor sproveo, prijateljica, sa druge strane sveta, performans sa ostacima STC vidi kao nešto »barem morbidno, ako ne i gore – bilo bi još teže podnošljivo ako bi se na e-bay pojavile aukcije«. Druga, Njujorčanka, kaže da je to skrnavljenje groblja, ali i daje primer transformacije čelične konstrukcije koji za nju ima drugačiju simboličku težinu. Nedugo posle 11. septembra, u dvorištu crkve na severu Menhetna u koju kao vernik redovno odlazi, postavljen je krst, napravljen od čelika iz Ground Zero – znak sećanja na 16 članova koje je ta parohija izgubila toga dana. To je imalo obredno-komemorativnu funkciju: oni koji su zauvek ostali tamo molili su se ovde i to obeležava krst.
U nekim zajednicama, kaže treći prijatelj, dajući antropološko-etnološko tumačenje, postoji ritual uzimanja delova odeće sa mrtvaca da se zle sile umilostive i ne naude živima. Ipak, čini se da bi savremeni Amerikanac teško želeo umilostiviti sile događaja koje nisu bile htonske već su došle – pravo sa »neba«.
Razmeštanje čelične konstrukcije sa mesta događaja daleko izvan njegovog epicentra, želja da se tuga ovekoveči i tragediji na što više mesta podigne spomenik, po nekima, ima više morbidnu nego tužnu notu. Kada bi takvo saučešće onih koji su dalje od epicentra događaja tragediju učinilo podnošljivijom, analgetizovalo bol i doprinelo razumevanju »šta se zapravo desilo 11. septembra« bilo bi korisno. Ovako, kao da se pepeo i čelik raznose izvan grobnice. Da bi im cela Amerika odala poštu. Zar već nije?
Autentična grobnica se multiplicira. Kao u vorholovskim intervencijama, original se umnožava i delocira izvan samoga sebe da bi imao produženo dejstvo. Ipak, uvek sa opasnošću da sam sebe obesmisli. Americi su, još uvek, pre potrebni analgetici i energetski suplementi da rekonstruiše sebe i američki san, nego da višestruko multiplicira i ojačava bol. Da rekonstruiše život, a ne da od ostataka konstrukcije Ground Zero konstruiše nova grobna mesta, kao priliku za svakodnevno opelo ili, možda, motiv za revanš.

S jedne strane, razumljivo je da mnogi žele svoj memorijal i da njihovo mesto ili grad učestvuje u multipliciranju spomenika. S druge strane, isto bi se moglo činiti sa svakom grobnicom i spomenikom, a ne čini se. S treće strane: da, ne čini se, ali 11. septembar nije redovan događaj. Bio je to napad na celu Ameriku (i šire), u kojem su faktične žrtve bili oni u Kulama. To možda objašnjava simboličnost ovog rituala.
Izvan toga, u Njujorku je sve na svom mestu. Ovde je, a sa svih strana sveta.

	Tatjana Jovanović

1 Američki sistem označavanja je »9/11«, mesec zatim dan, i to, u ovom slučaju, ne slučajan (dan), kažu, jer je telefonski broj službe za hitne slučajeve u SAD »911«.