Nakon ulaska radnika akcionara, posle trogodišnje borbe, u sopstveno preduzeće, u proleće 2007, sve vreme, uz niz ogromnih poteškoća koje je namerno ostavio »kontroverzni biznismen« Jovica Stefanović Nini, pretila je i ozbiljna obaveza da se do jeseni 2009, u skladu sa zakonom o lekovima i medicinskim sredstvima, proizvodnja usaglasi sa GMP propisima (dobra proizvodna praksa) ili bi fabrika izgubila licencu za rad.
Trka je sada sa vremenom i novcem na samom kraju. Mali akcionari, većinski vlasnici fabrike, na Skupštini Društva odlučili su da se zaduže oko deset miliona evra i angažuju i svojih 5 miliona i rekonstruišu fabriku u kojoj su od prethodnog preduzeća ostali samo zidovi. Istovremeno, njih oko 4.000 odlučilo je da se za vreme rekonstrukcije ne dele dividende. Složenost takvog zahvata, po projektu i izvedbi »Energoprojekta« iz Beograda, podrazumevala je u prvo vreme višesmenski rad i stvaranje zaliha od kojih će se živeti više od godinu dana. Dodatno, svetska ekonomska kriza zaoštrila je i prilike na finansijskom tržištu, a zbog unutrašnjih ušteda primenjuje se i odredba o upućivanju

OHSAS ISO 18001 (upravljanje bezbednošću i zdravljem na radu), resertifikacija ISO 9001, ISO 14001.
U celini gledano, u pitanju su najviši tehničko-tehnološki standardi (GMP), drugi pojedinačni sertifikati i primena informatičkog načina upravljanja potpuno usaglašenog sa najvišom proizvodnom praksom u Evropi. I funkcionalno i estetski ovaj ogromni novoformirani poslovni prostor više podseća na hipermoderne enterijere klinika u američkim filmovima nego na običnu fabriku. I gosti i radnici jedinstveno misle da je to sada, na nivou zemlje, naša najlepša fabrika.

Poznato je da mali akcionari poseduju oko 58% akcija a država 42%. Ali ovo nije samo puka matematika. Logično je da većinski vlasnik odlučuje o daljoj sudbini ovako važnog preduzeća. Za sada je država, personifikovana u Agenciji za privatizaciju, solidarna sa malim akcionarima. Misli se na zajednički nastup (100% vlasništva) putem tenderske prodaje. A da li je to jedina solucija, da li je moguće i drugačije? Mali akcionari u farmaceutskoj industriji u svetu retko prodaju akcije. Dugoročno razmišljaju, koliko će njima, pa i njihovim potomcima donositi dividende, a kolika je trenutna jednokratna cena. Pojave novih bolesti (primer meksičkog gripa) još su više etablirali farmaciju u svetu biznisa. Zar ne bi mogli mali akcionari, sami, uspešno i odgovorno, kao i za ove dve i po protekle godine da upravljaju i da čak recimo kupe državni paket, kompenzacijom u lekovima? Zašto ovako važan sektor privrede država želi da otuđi, a u nekim manje važnim granama konvertuje dugove u sopstvene akcije?
A ukoliko bi i došlo do prodaje putem tendera, pitanje je metodologije utvrđivanja vrednosti ovakvog preduzeća. Postoje namenski formirani softveri za procenu vrednosti, ali da li su oni i minimalno logični. Zašto bi kreditno zaduženje, koje će prouzrokovati ogromnu dobit, bila stavka koja umanjuje vrednost fabrike? Nepoverljivi, iz bojazni od neke nove »nameštaljke«, menadžment je uporedo angažovao i jednu stranu firmu za procenu vrednosti preduzeća.
Dalje, posle Ninija, svima bi trebalo da bude jasno da je isto tako važno ko će da kupi »Jugoremediju«. Nužna je transparentnost i kapitala i delatnosti kojom se budući kupac bavi.
Da li mora da se reprodukuje model jedan gazda i svi drugi najamni radnici? Verovatno je poznato da »Hemofarm« nije kupio pojedinac već poveća grupa akcionara iz nemačke firme. Naravno da iz vrste vlasništva proizlaze kompleksne društvene posledice. »Jugoremedija« nije dozvolila da je stave u inertne klišee, da li će tako biti i dalje?

Podsetimo se parabolično o »slučaju »Jugoremedija«.Vrlo brzo nakon privatizacije (2004. godina, aukcijska prodaja, 42% za 16 miliona evra, kupac Jovica Stefanović Nini iz Niša) nastala je tenzija između članova udruženja malih akcionara i njihovog sindikata i novopostavljenog menadžmenta. Štrajkovalo se zbog niskih plata, ali, važnije, izbačeni su iz Upravnog odbora (iako većinski vlasnici), nisu dobili na uvid ni osnovni ugovor o obavezama kupca prema »Jugoremediji«. Kulminacija sukoba je bila kada je radnike akcionare trostruka fizička sila (privatno obezbeđenje, policija i žandarmerija) fizički izbacila iz njihove fabrike a zatim otpustila 140 radnika kao pobunjenike, a četvoricu radnika policija je poslala u zatvor. Borba radnika trajala je oko tri godine. Radnici su koristili sve oblike nenasilne borbe sa istrajnošću, verom i kreativnom dovitljivošću, nepoznatom do tada u našem društvu: štrajk glađu, vezivanje lancima na ulaznoj kapiji, danonoćni protesti u Beogradu, policija blokira put za Beograd, a oni se pojave preko Novog Sada, zaključana vrata Agencije za privatizaciju, a oni prođu nekim čudnim putem kroz prostorije Sindikata itd. Uporedo s ovim javnim protestima poveli su i pravnu bitku po svim našim sudovima: radne sporove, krivične i, najvažnije, pred trgovinskim sudom onaj ključni o neispunjavanju ugovora i lažnoj dokapitalizaciji.
U početku su njihovu borbu podržavali retki i anonimni pojedinci, a kasnije je ustanovljena jedna neformalna grupa za podršku radnika malih akcionara. Savet za borbu protiv korupcije nedvosmisleno je odmah stao uz radnike, a list Republika je ovim događajima posvetio kontinuirano značajnu pažnju. Solidarnost je došla i iz sveta od oko 80 intelektualaca, među njima je i Noam Čomski.
Konačno, sudovi su presudili u korist radnika akcionara i od marta 2007. oni na prikazan način upravljaju svojom firmom.

Pobeda je prvo ohrabrila borbu zrenjaninskih radnika u BEK-u i »Šinvozu«. I ovde su radnici fizički okupirali svoja preduzeća, javno protestovali, marširali od MUP-a do zrenjaninskog Suda, koristili svaku mogućnost da kroz medije objasne način pljačke njihovih firmi – i zasad nema pozitivnih ishoda. Slučaj »Šinvoz« drastično prikazuje da u trijadi vlasnik–radnici akcionari–država, država arbitrirajući putem trgovinskih sudova ukida ne samo pravo na rad ovih 500 ljudi (a zaklinje se na čuvanje radnih mesta za vreme tekuće ekonomske krize), već uništava i čitavu delatnost koja je od najvišeg javnog značaja (železnica). Ako se tome doda da su naši preduzetnici po pravilu skriveni i zaštićeni od javnosti, jasno je da su radnici ostali sami. Zrenjanin je prvi učinio nešto da artikuliše te glasove kroz formiranje političke partije Ravnopravnost. Dobili su odmah lokalne izbore (četiri odbornika), i očekivano i logično za slučaj »Šinvoz« izdejstvovali formiranje Anketnog odbora u lokalnom parlamentu. Nalazi Anketnog odbora ukazuju da je »Šinvoz« namerno uveden u stečaj preko povezanih firmi istog vlasnika i da je čovek koji je upropastio ovakav remontni zavod, star 130 godina, od države nagrađen celom fabrikom!
Nalaze Anketnog odbora jednoglasno je usvojila Skupština grada, dakle sa svim opcijama koje u njoj participiraju, ovi nalazi su poslati na pet merodavnih adresa državnih institucija i ništa se za sada nije dogodilo.
Dogodilo se samo jedno dragoceno saznanje, da su ovakve lokalne zajednice, razvlašćene Miloševićevim zakonom iz 1995, u pravnom saobraćaju nepostojeće jer ne poseduju nikakvu svojinu! Radnici BEK-a i »Šinvoza«, uz radnike »Jugoremedije«, preko pokreta Ravnopravnost inicirali su Koordinaciju radnika u štrajkovima u čitavoj državi (»Zastava elektro«, »Ikarbus«, »Prvi maj« iz Lapova, »Niteks« itd.). Komunikacija ovih grupa ne samo da će stalno usavršavati saznanja razumevajući tuđa iskustva, nego će neophodnom solidarnošću stvoriti osećaj da nisu sami i prepušteni sebi.

	Slavko Golić