Jednom je i to moralo da se dogodi. Uhapšeni su nasilnici koji biju do smrti, koji prete seksualno »devijantnima« i iznad svega – propagiraju ekstremizam i nazadnjaštvo. Osvojili su fakultete, dugo deluju pod patronatom Crkve. Povremeno se izliju na ulice naoružani bezbol palicama i mržnjom prema svemu što dolazi sa Zapada. To što su neki od njih uhapšeni još ne znači da je ova kolebljiva vlast odlučila da se tom nasilju odupre i da se jasno opredeli na stranu većine građana koji žele da žive mirno i bezbedno.
Ovo što se nama događa nije konzervativizam, nije ni borba za srpstvo i pravoslavlje. To je politički projekat koji ima mnogo sponzora. Sada se nadležni koji treba da štite građane i državu u čudu pitaju ko su ti moćnici koji zavode omladinu. Ponašaju se kao da su se našli pred tajanstvenom silom koja je došla odnekud iz vasione. Možda bi tim naivčinama trebalo preporučiti da pročitaju Srpsku stranu rata da bi se podsetili geneze zla. Bili bi svakako manje zbunjeni, a možda bi stekli i ponešto odvažnosti da izbistre odnose u vladajućoj koaliciji i najvišim državnim organima koji su bespomoćni pred jednim odbeglim ratnim zločincem i sponzorisanim nasilnicima zbog čega država sada po svetu služi za ruglo.
I mnogi postratni doprinosi naših predstavnika na vlasti dali su vetar u krila sadašnjem razbuktalom nasilju. Bivši predsednik i premijer Vojislav Koštunica ostaće upamćen po otvorenoj antipatiji prema Evropi i Haškom tribunalu. Pretio je da će podići glas »za oktavu više« zbog nepravednih i ucenjivačkih zahteva iz Evrope. Za njega je Haški tribunal bio »deveta rupa na svirali«. Iz one njegove oktave raspršili su se po Srbiji »oktavijanci« koji su posle zapalili američku ambasadu. Njegov Emir Nemanja pretio je na patriotskom mitingu za Kosovo da onima koji misle drugačije ni mišje rupe neće biti dovoljne da se sakriju od pravedno razgnevljenih. Od tada u Srbiji mnogi iz tih mišjih rupa nisu bezbedni.
Naročito su se osilili posle odlaska Koštunice i njegove garniture, odnosno upravo u vreme proevropskog predsednika republike i vlade. To samo na prvi pogled deluje zbunjujuće. U stvari, reč je o posledicama politike koja ne ume ili ne želi da ima pametan i siguran oslonac nego radije pliva po živom blatu u potrazi za opštim simpatijama. Tu se zagubila ona kritička i racionalna nota vlasti zarad koketiranja sa svima. Tako su na teren agresivno stupili žestoki momci, a njihovi zaštitnici su ostali iza zastora. Njih niko ne goni niti identifikuje. Zato je teško verovati da će ovde nasilje prestati, jer sponzori imaju dovoljno novca i moći da regrutuju nove odrede i da anesteziraju državu, sve dok dopušta da zavisi od njih.

	Olivija Rusovac