Kada je Srpska pravoslavna crkva u pitanju onda padaju evropske maske sa lica srbijanske političke elite. Crkva se mora bespogovorno slušati čak i po cenu sopstvenog unižavanja koje je javno iskazano tvrdnjom da »Vlada ne može da garantuje ličnu bezbednost građana i njihovu imovinsku sigurnost«.
Otkazivanje Povorke ponosa marginalizovane i diskriminisane gej populacije u Srbiji, s motivacijom da »država nije u mogućnosti da obezbedi mir, sigurnost učesnika povorke, ostalih građana i njihove imovine« za površne posmatrače predstavlja »poraz Vlade«, »poraz države Srbije«, i rezultat je »nesposobnosti policije da svim građanima garantuje bezbednost«. Ove tvrdnje su samo delimično tačne ali one ne objašnjavaju suštinu problema: naime, zašto je do otkazivanja Povorke ponosa došlo samo dan uoči održavanja.
Ne treba izgubiti iz vida da je naša politička elita mesecima unatrag imala poprilično rezervisan stav o ovoj manifestaciji. Sticao se utisak da bi političari najviše voleli da se manifestacija uopšte ne održi i da organizatori na neki volšeban način odustanu od nje.
Jer, ne zavaravajmo se: u glavama ljudi i iz Vlade i iz opozicije patrijarhalno i konzervativno je jače od modernog kojem verbalno tobože streme. Ali nisu imali kud: manifestacija je zakazana, Evropa je održavanje Povorke ponosa pozdravila kao demokratski i civilizovan čin koji pokazuje ravnopravnost svih socijalnih grupa jednog društva i koji mora biti respektovan od svake pravno uređene i proevropski nastrojene države.
Pretnje nasiljem od strane nacionalističkih i klerikalnih organizacija mesecima unazad trebalo je da omekšaju organizatore manifestacije, iskreno se nadala Vlada. Ali kada se to nije dogodilo, u sredu 16. 09. 2009. ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je nedvosmisleno izjavio: »Mi smo potpuno spremni, policija će štititi sve svoje građane ma koje orijentacije oni bili. Mi smo sposobni za to i niko ne treba da misli da je jači od države« (Dnevnik 2 RTS).
Međutim, u četvrtak se oglasio zastupnik patrijarha srpskog mitropolit Amfilohije koji je najgrubljim rečima osudio manifestaciju nazvavši je »Sodomom i Gomorom«, »protivprirodnim bludom«, a učesnike zagovornicima »bezdetnih i besplodnih veza«.
Kada je Srpska pravoslavna crkva u pitanju onda padaju evropske maske sa lica srbijanske političke elite. Crkva se mora bespogovorno slušati čak i po cenu sopstvenog unižavanja koje je javno iskazano tvrdnjom da »Vlada ne može da garantuje ličnu bezbednost građana i njihovu imovinsku sigurnost«.
Ne samo da javni tužilac Radovanović nije reagovao na Amfilohijeve pretnje i huškanje na nasilje pa i fizičko uništenje učesnika (dobro nam je iz Starog zaveta poznato kako su prošli »gradovi greha« Sodoma i Gomora, bili su naime spaljeni i uništeni do temelja!), već je poput Vlade i on pognuo glavu i ćutao. Lakše im je bilo da progutaju knedlu i tobože priznaju »poraz pred huliganima–fudbalskim navijačima« (izbegavaju da pomenu da je reč o »patriotskim« udruženjima Nacionalni pokret 1389 i Otačastvena organizacija Obraz koji koriste navijače kao topovsko meso) nego da se usprotive stavovima Srpske pravoslavne crkve.
Stoga nije ovde prevashodno reč o »porazu države«, kako je sama vlast to predstavila, već je to više pobeda konzervativnih snaga na čelu sa SPC. Naravno, u krajnjoj instanci ova pobeda, gledano dugoročno, zaista označava poraz ideje o modernoj, civilnoj i proevropskoj Srbiji.

	Zlatoje Martinov