Konvertiti vole Tadića, ali je i te kako i obrnuto: ljubav je obostrana

Bolešću zaborava, u Evropu, napred marš!

Kada se paradoks ispostavi kao nužna stvarnost, a politička i svaka druga doslednost preraste u podsmeh, onda imamo situaciju da stranke Slobodana Miloševića i Željka Ražnatovića Arkana stanu u odbranu slobode misli i govora, naspram Demokratske stranke i G 17 plus, heroja petooktobarskih promena i najzaslužnijih za svrgavanje stvarnosti upriličene ratnim zločinima i profiterstvom.
Nepodnošljiva lakoća preobražaja Miloševićevih i Arkanovih glasnogovornika iz najdubljeg mraka režima devedesetih, koji poput kakvog automata obavljaju poslove u ispunjavanju uslova za ukidanje viza, užasno zagađuje vazduh koji danas moramo da udišemo. Slušamo »zdrav« razum »simpatičnog« čoveka – Palme, i prisustvujemo njegovom prilagođavanju novonastaloj situaciji – od stilizovanih tigrova i ubica iz ritma turbo folka, do nužnosti koja nameće pravac kretanja evropskim integracijama. Da li biste, dragi građani, kada malo bolje razmislite, ipak prihvatili kolektivnu odgovornost, i time izbegli situaciju u kojoj vas u Evropu vode Dačić i Palma, a uskoro i Grobar Toma?
Osudom Predloga zakona o javnom informisanju koji je iznervirani Mlađan Dinkić »istovario« u skupštinsku proceduru, SPS je aktivirao proces ograđivanja od politike prošlosti. U tom apelu za slobodu misli i govora pridružio mu se i Palma.
Politički se uveliko pere i bahati Toma – »legitimni predstavnik opozicije«, što bi rekao Boris Tadić. Ako je dobar Tadiću, dobar je i građanima Srbije, a čini se i evropskom komesaru Oliju Renu, koji mu je upriličio razgovor o ekonomskoj krizi, i to na globalnom nivou. I pripitomljeni Arkanovi tigrovi danas vode aktivne skupštinske rasprave i usmeravaju zakonodavnu aktivnost zemlje.
Bolest zaborava zahvatila je i sve uprošćeniju građansku svest, koja više ne dobacuje ni do najsvežije prošlosti. Ko još, osim nas u Republici, govori o tome da je stranka Mlađana Dinkića zaslužna za uvođenje Srbije u retrogradnu epohu postpetooktobarskog koštunisanja društva. Nakon ubistva premijera, Dinkićeva stranka je gotovo instinktivnim, životinjskim umećem izložila građane vladavini političkih ubica Đinđića. I upravo tada je nastala ta opaka era pomirenja sa onima zbog čijih nedela se i dogodio petooktobarski prevrat u društvu. U suprotnom, istina bi bila da je Evropa zaista spremala Dačića i Grobara za istinsko pokajanje – dolazak na prag evropske zajednice i klanjanje pred svetim biometrijskim spisima za konačni pad zida između građana Srbije i ostatka civilizovanog sveta.

	Snežana Čongradin