Opaljena suncem zemalja Trećeg sveta, ad hoc spoljna politika Srbije je ponovo sletela na evropski kontinent, posle dugog toplog leta provedenog ispod šatora diktatorskih režima. Pomalo zbunjena kritikom zbog sopstvenih izleta ona je, u skladu s idejom »dvostrukog koloseka«, a ipak još uvek oslonjena na svoja »četiri stuba«, konačno, i po prvi put ove godine, pred Evropskim savetom stidljivo podržala jednu od deklaracija kojima se osuđuje kršenje ljudskih prava. Odmah nakon što je sa svim članicama Unije i zemljama regiona, početkom septembra, osudila proglašenje smrtne kazne nad maloletnicima u Iranu, objavila je »za unutrašnje« potrebe pomenutu neistinu o kandidaturi.
Iako je ministar spoljnih poslova, prilikom posete Stokholmu i švedskom predsedništvu EU, dobio uveravanja da nije moguće preskakati stepenice procedure pripajanja, još

Srbije da neće dozvoliti da nas političari, koje smo sami birali, dovedu u zabludu oko uloge njegove vlade u našem sporom napredovanju na putu ka EU, iz Brisela je još jednom stiglo otrežnjenje. Portparol komesara za proširenje Olija Rena potrošio je čitavo jedno popodne proveravajući takve glasine, nakon čega ih je negirao i još nas podsetio da postoje utvrđene procedure za razmatranje zahteva za članstvo u Uniji, da se one odnose na sve zemlje koje apliciraju, i da to nije nešto o čemu bi se moglo odlučivati iz dana u dan.
Pošto moramo verovati da stvari sa poštovanjem procedure stoje tako kako se može čuti iz Brisela, jasno je da je obrt moguć jedino u slučaju da EU postigne konsenzus oko ratifikacije SSP-a sa Srbijom. To se, međutim, može zamisliti samo ukoliko haški optuženici budu isporučeni ili ukoliko Serž Bramerc potvrdi u svom izveštaju da Srbija u potpunosti sarađuje sa Tribunalom. Imajući sve to u vidu, čini se da – za sada definitivno – priča o presedanu predstavlja hokus-pokus kojim Srbija pokušava da, na marketinški način i za ličnu upotrebu, pokaže da može da drži konopac uz koji pokušava da se popne.
Kada su u pitanju tehnički uslovi iz »mape puta« za ukidanje viza, magija ne pomaže mnogo, pa je Vlada uredbom utvrdila uslove za izdavanje pasoša svojim državljanima koji imaju prebivalište na Kosovu. Oni koji i pored činjenice da se odluka EU o ukidanju viza neće odnositi na osobe koje imaju boravak na Kosovu, ili su poreklom s Kosova a žive u inostranstvu, budu želeli novi biometrijski pasoš, moraće po njega da dođu u Beograd. Ostaje, međutim, logično pitanje na kakvu bi dobrodošlicu mogao da naiđe jedan Albanac sa Kosova, čak i ako bi poželeo da ima srpski pasoš kojim neće moći slobodno da putuje, kada bi posetio evropski Beograd, u kojem se univerzalna ljudska prava poštuju do te mere da se mirni skupovi onih koji veruju da je u njemu moguća demokratija, ljudsko dostojanstvo i ostvarivanje ljudskih prava otkazuju zbog pretnji divljačkim nasiljem, i u kojem turisti iz inostranstva rizikuju da se nikada više ne vrate kući.

	Matja Stojanović