Stratezi i strategije

Kada se kaže da u Srbiji nema strategije za ovo ili ono, nije jasno ko na šta misli. Pomislili bismo da smo usred rastućeg haosa ili da nas zahvata »košmarizacija košmara«, kako ovih dana lucidno reče Dušan Makavejev na promociji knjige Mirka Tepavca (27. avgusta). Umesno je, dakle, pitanje da li u našoj zemlji zaista nema ni stratega ni strategije?
U traganju za odgovorom valja imati u vidu različita značenja ključne reči, izvorno – vojna komanda, i prenosno – dugoročno planiranje rezultata konkretnih delatnosti i, uopšte, veština predviđanja događanja.
Pogledajmo kako stoje stvari u ključnim oblastima života – politici, privredi i kulturi – ne »u papirima« već u stvarnom životu.

Na prvi pogled reklo bi se da među Srbima (a i šire) postoji obilje ponuda stratega i strategija. Ostavimo po strani razne slavske, kafanske i estradne crtače mapa, vojskovođe i državotvorce. Tokom minulih ratova nizale su se, ograničimo li se samo na srpsku stranu, razne komande i komandanti, kako regularne vojske (predsednici države – Milošević i ]osić, i brojni generali – Kadijević, Adžić, Mladić, Perišić, Panić, Ojdanić, Pavković itd.), tako i paravojnih formacija – Šešelj i ostale četničke vojvode, zatim Arkan, Giška, kapetan Dragan, Jović, Bokan i drugi. Kako se sve to sudaralo i usaglašavalo, to ni moćna mašinerija Haškog tribunala, a kamoli domaća i svetska nauka, nisu uspeli da sasvim pouzdano ustanove. Još manje je jasno uobličeno domaće javno mnenje o uzrocima, akterima i posledicama ratova, a posebno o počinjenim zločinima i o preplitanju zločina i pljačke.
Protekom vremena, odgovornost se sve više pomera ka drugim učesnicima ratova, i na spoljne aktere, pre svega na zapadne sile, naročito na SAD i NATO. Taj trend je uzeo maha nakon ubistva premijera Đinđića (2003). U vreme vladavine Vojislava Koštunice kao predsednika SRJ i vlade Srbije gotovo potpuno je etabliran. Otuda izgleda da se rat nastavlja drugim sredstvima, da razni stratezi ratnih konfrontacija nisu pacifikovani, kao da čekaju na promenu globalnih odnosa snaga koja će naknadno dati za pravo raznim ratnim stratezima u borbi za »konačno rešenje srpskog pitanja«.
Odnedavno, vladajuća većina, okupljena oko DS i SPS, koja se hvališe pomirenjem nekada suprotstavljenih tabora, neumorno ponavlja da nas vodi utrvenim putem (k EU) i da će odoleti svim pokušajima svrgavanja s vlasti. Vladini prvaci se uznose sa četiri stuba svoje strategije (EU, Rusija, SAD i Kina), a vođa sve jače opozicione stranke (SNP) ih nadgornjava sa još tri oslonca: Indija, Afrika i Južna Amerika, tako da Srbija nalikuje na utvrđenje opasano palisadama. Sada on sve manje izgleda kao zastrašujući Šešeljev namesnik, koga je ovaj svojevremeno proizveo u četničkog vojvodu, od kojeg su nas spasavali drugi izborni pobednici, nego se nudi kao lik civilizovanog konzervativca koji ima svoju, na nacionalnoj tradiciji utemeljenu strategiju opstanka i razvoja nacije.
Borbeniji delovi opozicije (SRS i DSS), pak, siguraju svoju pobedu na sledećim izborima, a ako ih brzo ne bude, ne libe se najava i nasilnog prevrata. Uz podršku razuzdanih medija, borbena retorika seže k usijanju, tvrdnjama da naprosto moraju da sruše diktaturu i okupacionu vlast (Zapada i njegovih slugu) i spasavaju Srbiju od potpune propasti.
Prizor obilate ponude stratega i strategija upotpunjuju bombastični nastupi stranačkih vođa, raznih sindikalnih lidera i predvodnika »trećeg sektora«, uz stare i nove »najumnije srpske glave«, te razne proroke, takođe stare i nove.
Spram sve razuđenije političke scene, odnedavno jača težnja za njeno ukrupnjavanje. Na podlozi tradicionalnog kukanja zbog tragike srpskog nejedinstva i potrebe vaspostavljanja sabornosti, nudi se dominacija dve stranke, dvostranački model, po uzoru na britanski i američki. I nije reč samo o zamišljenom modelu, već o realnom trendu. Naime, posle desetogodišnjeg Miloševićevog režima sledile su vlade Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, dve vlade Vojislava Koštunice i sadašnja vlada Tadić–Cvetković. Uz ponekad i veoma oštre sukobe unutar vladajuće grupacije, a i opozicije, smer vladanja je mahom postojan. Čak izgleda sve izvesniji. Kohabitacija je prerasla u sve primetnije zbijanje redova, naročito prilikom donošenja »Kosovskog ustava«, bez bilo kakve javne rasprave i realnog društvenog konsenzusa. Učvršćuje se stranačka – feudalna – podela vlasti i njena sve veća centralizacija. Primera radi, pomenimo da ni centralisti ni autonomaši nisu skloni da vrate pravo na imovinu lokalnih zajednica, kakva postoji u čitavom civilizovanom svetu, a koja im je oduzeta pod Miloševićevim režimom (1995).
Prisetimo se, takođe, što je blisko povezano s našom temom, da se iz dinamike sve snažnijeg pokreta za demokratske promene u Srbiji uoči 2000. godine nazirala načelno sasvim drukčija strategija obnove i razvoja Srbije koja bi počivala na odlučnom raskidu s prošlošću postavljanjem novog temelja i okvira ustavnog poretka kroz najširi društveni konsenzus. Vođstvo pokreta (DOS) je tako nešto i svečano obećalo (čuveni »ugovor s narodom«, uoči izbora 2000). Iz izjalovljene nade da će biti donesen takav ustav, verovatno, izviru izvesne teze o odsustvu strategije promena. Izostajanje jedne strategije, kao što vidimo, ne znači da nema drugih, različitih, pa i suprotnih od očekivane.

Izvesno je da je tokom ratova bitno poremećena pa i razorena struktura privrede i društva. O tome svedoči podatak koji niko ne osporava da ni posle dvadeset godina nije dostignut nivo privrede iz 1989. godine. Nije, pak, izvesno na kojim osnovama počiva obnova privrede i društva.
Ne tako davno, »izgradnja socijalizma« viđena je kao neumitna »revolucija koja teče«. Odnedavno se takva neumitnost pripisuje uvođenju kapitalizma. Ono što je nekada bilo kolektivizovano (nacionalizovano), sada mora biti privatizovano. Neodložno i hitro, bez javne debate i konsenzusa o modalitetima promena.
Za mnoge nije sporno da su mistifikovana društvena svojina i samoupravljanje uzrok krize i propadanja društva i države pa da je za njihov razvoj neophodna promena svojinskih odnosa u smeru transparentnih i odgovornih titulara vlasništva. Toliko krupna promena se, međutim, dešava mimo već načelne strategije koja bi bila definisana novim ustavom. Ali, samim tim nisu automatski određeni tokovi zbivanja. Racionalne promene bi mogle počivati i na poštovanju ugovora o promeni vlasnika nekadašnje društvene svojine. Ostavljajući ovde po strani poređenja privatizacije u vreme Ante Markovića i Slobodana Miloševića, usredsredimo pažnju na poslednji talas privatizacije po zakonu iz 2002. godine. U javnosti već dugo kola podatak da je od 1.825 ugovora o kupoprodaji raskinuto 414, a pretpostavlja se da ih može biti još oko 500. Nije poznato da su ikakve sankcije sledile prema kršiteljima ugovora, i prodavcima i kupcima. Dakle, ignoriše se ugovor, ta vekovna tekovina, i temelj građanskog društva na kojem počiva funkcionisanje privrede i strukturiranje društva.
Pored ignorisanja ugovora zabrinjava i jedna pojava koja je povezana s tekućim načinom privatizacije. Pokazalo se, naime, da je usmerenost na opstanak i razvoj proizvodnje nešto sporedno, da ona jenjava, gasi se u mnogim pogonima... Težište je na brzoj prodaji i finansijskim špekulacijama. Pored upadljive pojedinačne pohlepe, izgleda najvažnije da se namire interesi svoje stranke i koalicionih partnera. I to je zajedničko svim stratezima u vladajućim i opozicionim krugovima. Glavna razlika među njima je u tome ko ima dominantnu moć, i oko toga se vodi ogorčena bitka koja ugrožava svaku koaliciju. Na suženom polju bitke za ovakvu privatizaciju pokazala se grupacija u i oko G 17 plus koja kontroliše glavne tokove novca; predvodi je Mlađan Dinkić koji se istakao i rušenjem četiri prethodne vlade, u kojima je imao važno mesto, kao i u sadašnjoj vladi. Karakteristično je, takođe, da među stratezima privatizacije dominiraju mahom mlađi kadrovi, bez odgovarajućeg profesionalnog i životnog iskustva i primetnijeg društvenog autoriteta koji karijeru započinju kao predsednici, ministri, načelnici, »kadrovi koji rešavaju sve«, ne libeći se ičega na putu ličnog i grupnog uspeha, obilato se nagrađujući visokim platama i raznim privilegijama (»bonusima« i sl.). Na toj osnovi nastaje sve rigidnija struktura društva, gomilanje bogatstva (tajkuna i dr.) na jednom i siromaštva na drugom polu, bez neophodne ravnoteže koja bi smanjila prostor konfrontacije i lomova.
Na sve izvan vladajućih krugova gleda se kao na suvišne ljude koje treba barem donekle utešiti »socijalnim programom«, ukloniti ih pa neka se sami snalaze.
Dabome, pokazalo se u svim zemljama »realnog socijalizma« koliko je bila iluzorna briga države o svim podanicima, pa i o radnicima koji su cinično proglašeni vladajućom klasom. Pokazalo se, takođe, da je osobeni interesni savez stvarno vladajuće klase i radnika, prema kojem se ne otvara pitanje o odgovornosti i za vladavinu i za rad, koban za razvoj privrede, društva i države. Nemoguće je, pak, za sve okriviti samo radnike, čemu su skloni mnogi borbeni propagandisti nove neumitnosti. Umesto racionalne podele odgovornosti nameće se pobožno uzdanje u vlast, nove »gazde«, »strateške partnere«, razne spasioce koje treba bespogovorno slušati.
Ne može se, dabome, izbeći ni pitanje da li su »suvišni ljudi« zaista beslovesna masa ili među njima ima nekih s izvesnom strategijom. Za mnoge se ništa ne zna jer obično nisu predmet ozbiljne javne pažnje. A neki koji se povremeno pobune, ma koliko to izgledalo apsurdno, ne izlaze iz okvira psihološke matrice nezajažljivih tajkuna, hoće sve svoje, odmah i po svaku cenu, ne pitajući se za trajnije posledice. Valja pak primetiti, i to nije neočekivano, da su sami radnici, naročito radnici akcionari, najuporniji u insistiranju na poštovanju ugovora, i od strane države i novih vlasnika, i da su upravo oni bili glavni pokretači raskidanja problematičnih ugovora (na primeru zrenjaninske »Jugoremedije« to se veoma uverljivo vidi). Štrajkovi i protesti, gde manje ili veće grupe radnika nastupaju izolovano od drugih radnika, »svaka vaška obaška«, retko dovode do nekog rezultata. Tek odnedavno nazire se izvesna solidarnost i koordinacija aktivnosti, uz spremnost da budu realni i uvaženi partneri u rešavanju problema.
Za potpuniji uvid u stvarne kapacitete raznih privrednih stratega, pa i radnika, neophodna su podrobnija znanja o ranijim iskustvima, naročito konkretnih pokreta koji su težili društvenim promenama. U tom pogledu su nezaobilazni talasi radničkih štrajkova, počev od 1958, preko onih sedamdesetih i osamdesetih godina, do ovih novijih. Tada će se moći skrupuloznije govoriti i o različitim shvatanjima svojine i samouprave, socijalizma i kapitalizma, oko kojih su nastajali razni sukobi koji su silom vlasti gušeni, a raznim ideološkim tumačenjima prekrivani tako da nam se danas nude razni falsifikati socijalne, političke i kulturne istorije.

Minulog leta i kultura je zapljusnuta burnim megdanima raznih stratega i strategija. U središtu polemika bile su promene Zakona o javnom informisanju. Opet bez odgovarajuće javne rasprave, izvršna vlast je zakonodavnoj uputila predlog promena koje dalje sužavaju inače oskudnu autonomiju medija i same javnosti kao bitne demokratske

institucije. Pod izgovorom zaštite javnog interesa – kao da sama pomenuta autonomija nije njegov suštinski sastojak – pokazalo se, prema brojnim javno obrazlaganim gledištima, da je na delu napor vlasti da se zaštite funkcioneri vlasti, naši stratezi, od javne kritike i kontrole javnosti. Naime, i to je uverljivo obrazlagano, evidentni primeri brutalnih napada na lični integritet javnih ličnosti mogli su biti sankcionisani i po drugim zakonskim osnovama od strane nadležnih organa pravosuđa, a da se ne ugrožava autonomija medija i javnosti. No, pod snažnim pritiskom režimu lojalnog javnog mnenja nekako je napabirčena skupštinska većina i, nakon maratonskog glasanja o stotinama amandmana, zakon je 31. avgusta usvojen, mada još nije izvesno šta sve sadrži »prečišćeni tekst« zakona, o čemu i dalje traju sporovi. U senci buke oko pomenutog zakona prošao je Zakon o kulturi. Predlog ovog zakona pompezno je najavljen kao kapitalno delo koje nakon skoro dvadeset godina napokon zavodi red u sferi kulture. Kada se pročita sadržaj zakona i analiziraju dostupni izvori koji ga prate, ocrtava se slična strategija kao i u prethodno razmatranim oblastima. Stratezi ovog zakona glavnu pažnju posvećuju kadriranju i načinu upravljanja institucijama kulture. Oni najavljuju da će tek nekim budućim zakonskim i
		Diego Velázquez, Menippus, 1639-1641.

podzakonskim aktima biti dograđen usvojeni »krovni zakon«, bez čega će tek usvojeni zakon ostati »mrtvo slovo na papiru«.
Za našu temu je važno uočiti da sam zakon predviđa da će se nekakva strategija razvoja kulture tek kasnije donositi, i to periodično svake treće ili pete godine. Nameće se, dakle, jedna opaska koja nije lišena ironije, da je opstanak sadašnjih stratega na vlasti glavna garantija kvaliteta neke buduće strategije razvoja kulture.
Ako se od nekoga iz sadašnje konstelacije vlasti i opozicije mogla očekivati alternativna strategija razvoja kulture, to bi bila LDP, stranka koja je nedavno nastala na platformi korenitih promena koje počivaju na novim vrednostima, što uporno i često ponavljaju, mada nije dovoljno jasno koje su to nove vrednosti za koje se konkretno zalažu i na koji način se na njima može zasnovati nova politika. Tako je, primerice, jedan od lidera LDP, Nenad Prokić, inače dramski pisac i zapažen kritičar zvanične ideologije, prilikom »javnog saslušanja« predloga ovog zakona, u jednoj polurečenici izjavio da je krajnje vreme da se promeni sadašnji »porazni model«. Izostaje, pak, sistematska elaboracija o nastajanju i postojanosti toga modela i nagoveštaja nekog novog modela kulture. Svoje stanovište on nije izložio ni u skupštinskoj debati, kao narodni poslanik. Prokić, inače, zastupa jedno logički neodrživo gledište da se od sadašnje vlasti ne može očekivati nikakva kvalitetna strategija, a istovremeno je baš od nje očekuje. Čak se pronalazi i izvesno opravdanje, jer bi neuspeh vladine inicijative doveo do pada vlade a time bi nastalo još gore stanje.
Zaista, i ne samo prema Prokićevoj proceni, ovde je na delu jedan porazni model kulture. Još u vreme njegovog nastajanja o tome su se vodile ozbiljne rasprave s uverljivim kritičkim uvidima, mada na marginama nadolazeće i potom vladajuće ideologije koja je vodila u ratove i razaranje društva i države, pa i same kulture. U osnovi isti model je donekle modifikovan, umesto ofanzivne usmerenosti raznih ratnih stratega sada je na delu defanzivno pravdanje svega što se ranije činilo, pa se i evidentni porazi proglašavaju za pobede. Postojanost toga modela cementira se mumifikacijom nacionalnih velikana i sakralizacijom protagonista konfrontacija s čitavim svetom, a ne samo slavljenjem i odbranom »prkosnih srpskih junaka«.
Kritičko suočavanje s tokovima novije istorije, radi konkretnog utemeljenja novog modela kulture, nesumnjivo je težak i složen javni posao koji tek predstoji: on i nije mogao biti apsolviran debatom o jednom zakonu. Niti može biti nadomešten »resavskom školom«, prepisivanjem evropskih zakona, bez obzira na njihovu ovdašnju primenu i utemeljenost.
Porast interesovanja za »kulturni obrazac« koji bi danas bio najprikladniji Srbiji uliva izvesnu nadu da će se za njim zaista tragati i da će biti pronađen. Uslov za to je da se prozru stratezi i strategije koje nose razaranje i stradanje, kao i one koje afirmišu slobodu i razvoj. Radi stvaranja promišljene i realne strategije budućnosti Srbije neophodna su temeljita kritička preispitivanja naše bliže i dalje kulturne, političke i socijalne istorije. Tako nešto postoji kao jasno uočena potreba i u drugim zemljama koje su danas zapale u krizu.