Poslednjih nekoliko nedelja primećen je porast
poziva, i od liberalnih demokrata i od konzervativnih
republikanaca, za nekom vrstom »strategije izlaza«
iz Avganistana. Ovo dolazi upravo u trenutku
kada su general Stenli Mekkristal, komandant
u Avganistanu, i sekretar odbrane Robert Gejts,
spremni da formalno predlože predsedniku Obami
da tamo poveća vojne trupe.
Ništa nije sigurno, ali je opšte očekivanje
da će se Obama s ovim složiti. Uostalom, za
vreme izbora Obama je rekao da američku intervenciju
u Iraku smatra greškom i da želi što skorije
povlačenje. Jedan od razloga, po njemu, je da
to sprečava slanje dovoljno trupa u Avganistan.
Ovo je bila verzija koncepta »lošeg rata, dobrog
rata«. Irak je bio »loš rat«, Avganistan »dobar«.
Očigledno je bilo mnogo debate u unutrašnjem
krugu predsednika Obame o razlozima širenja
vojnog prisustva u Avganistanu. Priča se da
je glavni protivnik uvećanja trupa u Avganistanu
niko drugi do potpredsednik Bajden. Bajden je
uvek bio smatran jastrebom demokrata. Pa kako
se on sada suprotstavlja povećanju trupa? Priča
se, dalje, da on sada smatra Avganistan beznadežnom
baruštinom i da bi to uvećanje trupa sprečilo
SAD da se koncentrišu na stvarno važnu zonu,
na Pakistan. Tako da imamo novu verziju doktrine
»lošeg rata, dobrog rata«. Avganistan je postao
»loš rat«, Pakistan je »dobar«.
Zašto je toliko teško za SAD da se izvuku iz
vojnih intervencija, koje tako očigledno gube?
Neki levičarski analitičari, u SAD i drugde,
kažu da je to zato što su SAD imperijalistička
sila i zbog toga se angažuju u takvim vojnim
intervencijama, da bi održavale svoju političku
i ekonomsku silu u svetu. Ovo objašnjenje je
sasvim nedovoljno iz prostog razloga jer SAD
nisu pobedile ni u jednoj jedinoj velikoj vojnoj
konfrontaciji, još od 1945. godine.
Kao imperijalistička sila, one su pokazale veliku
nesposobnost da dostignu svoje ciljeve.
Razmotrimo pet ratova u kojima su SAD upotrebile
veliki broj vojnika, od 1945. godine. Najveći
– prema broju vojnika, ekonomskim troškovima
i političkom uticaju – bio je Vijetnam. SAD
su izgubile rat. Ostala četiri su Korejski rat,
prvi Zalivski rat, invazija Avganistana, druga
invazija Iraka. Korejski rat i prvi Zalivski
rat bili su politički izabrani. Ratovi su se
završili na tačno istoj tački na kojoj su počeli.
SAD sada vidljivo gube rat u Avganistanu. Verujem
da će istorija prosuditi da je druga invazija
Iraka takođe politički izbor. Kada se SAD konačno
izvuku, one neće biti politički jače nego kada
su tamo ušle – verovatno čak suprotno.
Pa šta to vodi SAD da se angažuju u politički
tako samoporaznim akcijama, posebno ako razmišljamo
o SAD kao o vodećoj sili koja pokušava da kontroliše
čitav svet u svoju korist? Da bi se odgovorilo
na ovo pitanje treba da pogledamo unutrašnju
politiku SAD.
Sve velike sile, a posebno one vodeće, žestoko
su nacionalističke. One veruju u sebe i u svoje
moralno i političko pravo da ostvare svoje takozvane
nacionalne interese. Preovlađujuća većina njihovih
građana sebe smatra patriotskim i to uzima u
obzir kada veruje da njihova vlada mora sebe
da dokazuje vrlo energično, a ako treba i vojno
u svetskoj areni. U SAD, od 1945, procenat populacije
koja je u principu antiimperijalistička, politički
je beznačajan.
Politika SAD nije podeljena između pristalica
i oponenata imperijalizmu. Ona je podeljena
između onih koji su snažno intervencionisti
i onih koji veruju u »tvrđavu Amerika«. Ove
druge obično nazivaju izolacionistima. Izolacionisti
nisu antimilitaristi. Doista, oni nastoje da
budu snažne pristalice finansijskih ulaganja
u vojsku. Ali su skeptični u vezi s upotrebom
vojnih snaga u dalekim zemljama.
Naravno, postoji čitava lestvica međupoložaja
između ekstrema na ovom rascepu. Ključna stvar
je da gotovo nijedan političar nije spreman
da pozove na ozbiljnu redukciju troškova za
vojsku SAD. Upravo je to razlog zašto je toliko
njih angažovano u razlikovanju »loših ratova,
dobrih ratova«. Oni opravdavaju redukovanje
upotrebe vojske u »lošim« ratovima, sugerišući
da postoje druge, bolje upotrebe vojske.
U ovom trenutku moramo da analiziramo razlike
između republikanske i demokratske partije u
vezi s ovim pitanjima. Izolacionističko krilo
republikanske partije bilo je veoma jako pre
Drugog svetskog rata, ali je, od 1945. postalo
malo i slabo. Republikanci, od 1945, redovno
pozivaju na povećavanje ulaganja u vojsku i
obično bi tvrdili da su demokrate suviše meke
u pogledu vojnih pitanja.
Činjenica da su republikanci bili veoma lakomisleni
u vezi s ovim ne izgleda da je štetno delovala
na njihov ugled. Na primer, predsednik Klinton
je želeo da pošalje trupe na Balkan. Republikanci
su se tome suprotstavljali. Javno mnenje SAD
izgleda da smatra republikance patriotskim jastrebovima,
svejedno šta rade.
Demokrate su imale suprotan problem. Ima mnogo
knjiga koje pouzdano dokazuju da su administracije
demokrata, u odnosu na administracije republikanaca,
više bile za angažovanje u vojnim intervencijama
napolju (na primer u Koreji i Vijetnamu). Uprkos
tome, republikanci su konstantno optuživali
demokrate da su po stavovima »golubovi«. Istina
je da su velika manjina demokratskih birača
bili, u stvari, »golubovi«, ali ne i veliki
broj političara demokrata. Političari demokrate
uvek su se brinuli da će birači smatrati da
su »golubovi« i da će se, zbog toga, okrenuti
protiv njih.
Demokrate su zato uvek koristile liniju »loš
rat, dobar rat«. Ta linija nije svima donela
mnogo dobra. Demokrate izgledaju zaglavljene
pod etiketom da su manje mačo od republikanaca.
I otud je to vrlo prosto. Kada Obama donosi
svoje odluke u vezi s ovim pitanjima nije dovoljno
da analizira da li povećavanje trupa u Avganistanu
ili ne donosi bilo koji politički ili vojni
smisao. On brine, iznad svega, da on sam, i
šire, demokratska partija, ne budu opet ozloglašeni
kao partija »rasprodavaca«, »golubova«, partija
koja »gubi« zemlje u korist neprijatelja – Sovjetskog
Saveza nekada, »terorista« danas.
Obama će, zbog toga, verovatno poslati više
trupa. I avganistanski rat će krenuti putem
vijetnamskog rata. Jedino će ishod za SAD biti
gori jer nema vodećeg, razumnog protivnika,
pred kojim se gubi rat – takvog koji će dozvoliti
američkim helikopterima da povlače trupe, a
da u njih ne pucaju. Bertold Breht je, ciničan
i ljut na komunističke režime, rekao da će oni,
ako narod ustane protiv njih, morati da »promene
narod«. Možda je to ono što je Obami potrebno
– da promeni narod, svoj narod. Ili će, možda,
vremenom, narod promeniti sam sebe. Ako SAD
gube toliko mnogo ratova, njihovi građani mogu
da se probude i shvate da vojne intervencije
SAD napolju, i neverovatno veliki vojni troškovi
kod kuće, nisu rešenje njihovih problema već
najveća smetnja nacionalnom preživljavanju i
dobrobiti SAD.
Komentar br. 265, 15. septembar
2009.
Prevela Borka Đurić
