Ponoćna krađa časopisa Filozofija*

Čisteći onih »10%« s Beogradskog univerziteta Broz je očigledno tu i takvu sudbinu namenio i vaspitačima pobunjene i na »pogrešni put« izvedene »socijalističke« studentske omladine. On će, naime, uskoro, valjda vođen svojim revolucionarnim instinktom, a bez sumnje i uz pomoć odgovarajućih partijsko-policijskih informacija, izdvojiti poznatu (i ranije ovde već imenovanu) grupu od osam profesora Filozofskog fakulteta, dajući samim tim nalog fakultetskim samoupravnim organima da ih definitivno uklone sa Beogradskog univerziteta pod »sokratovskim grehom kvaritelja mladeži«. (...)
Ne podlegavši, naime, svim mogućim pritiscima neprikosnovenog državno-političkog rukovodstva, »vlasnici« samoupravnih prava na Filozofskom fakultetu su naneli verovatno prvi poraz tvorcu jugoslovenske samoupravne demokratije, nateravši ga da uzmakne. (...)
Da bi se ipak znalo ko je u ovoj samoupravnoj građevini gospodar i da u njoj ima reda, Skupština Republike Srbije je bila prinuđena da donese jedan vansistemski zakon, odnosno dopunu Zakona o univerzitetu, kojom su administrativno uklonjeni svih osmoro »prozvanih« profesora Filozofskog fakulteta. U »autoritarnoj demokratiji« očigledno zakon nije ono što piše već ono što mora da bude. Zadatak učesnika u ovom »demokratskom« procesu se svodi na to, ne da ispovedaju svoju volju, već da volju autoritarnog vođe kao zadatu volju iskustveno i intuitivno prepoznaju, pa se tako ova volja potvrđuje kao demokratska volja. (...)
Režim je mnogo očekivao od jedne sasvim slučajne okolnosti da je baš krajem te 1974. godine padala redovna reizbornost gotovo čitave osmočlane grupe, ali su se sve njegove nade brzo istopile kad se ispostavilo da su stručne referate, u svojstvu članova reizbornih komisija, s bezrezervnim preporukama za reizbornost, potpisala najpoznatija filozofska imena s filozofskih fakulteta širom Jugoslavije.
Režim je tako, nenaviknut na ovakva iznenađenja i samostalnost ljudi u korišćenju formalnih mogućnosti sistema, došao u škripac, pa mu je još samo preostalo da spreči obelodanjivanje ove demokratske ujdurme do koje je trebalo da dođe objavljivanjem pomenutih referata u časopisu Filozofija, koji je štampan u štampariji mog preduzeća.
Tog 8. marta 1975. godine posao je u čitavom preduzeću obustavljen nekoliko sati ranije da bismo zajedničkom sedeljkom proslavili praznik ženskog dela radnog kolektiva, kako je to bilo tih godina znatno više u običaju nego danas. Neko, uz predlog da se ne pušta muzika, donese vest da je umro Veljko Vlahović. Tu sam vest primio s iskrenom žalošću, jer sam ga zapamtio kao čoveka relativno visoke tolerancije za drugačije mišljenje i

čoveka dobre volje, bez obzira što je očigledno bio zarobljenik »revolucionarne partijske discipline« oličene u Josipu Brozu Titu. Sedeo sam pored Koste Nenezića, zamenika direktora preduzeća, i mog veoma dobrog druga sa studija, komentarišući iscrpljujuće izazove minulih dana, a posebno tog prepodneva. Časopis Filozofija, koji je upravo donosio pomenute stručne referate, ali i jedan politički uznemirujući tekst Dobrice Ćosića »Kultura i revolucija«, već je bio

gotovo u celosti odštampan. Čekalo se samo da redakcija prevaziđe neke iznenadne unutrašnje podele i nastala kolebanja, kako bi bio usaglašen sastav redakcije koja će s dovoljno hrabrosti da potpiše taj broj. U stvari, nedostajao je još samo jedan prolaz korica kroz mašinu i, nakon ubacivanja knjižnog bloka i obreza, časopis bi bio za manje od jednog prepodneva spreman za isporuku.
Međutim, još pre desetak dana, koliko to iščekivanje već traje, zahtevao sam od tehničkog direktora da na drugom spratu, pored knjigoveznice, u jednoj manje korišćenoj prostoriji zaključa broj, jer su mi sve češća interesovanja raznih »sitnih« zvaničnika postala indikativna. Upozorenjima da nam se u preduzeću povremeno pojave neka lica sa neubedljivim povodom nisam verovao sve dok mi nisu nestali svi ključevi na vezi od radnog stola i kancelarije. Prvih dana marta mi je takođe moj brat od strica Ivan, koji je u to vreme kao oficir za vezu u KOS-u pribavio podatak da su mi oba telefona (onaj kod kuće pod oznakom »stalno«, a u kancelariji pod oznakom »povremeno«) stavljeni pod kontrolu i to, koliko se sećam pod brojevima 54 i 85. Stoga su mi sva interesovanja za ovaj broj časopisa postala sumnjiva. Kosti sam ispričao da su me tog dana pre podne zvali neki »polupoznanici«, članovi nekakvih beznačajnih foruma, da bi se kobajagi interesovali kad će časopis izaći i da li mogu da ga dobiju malo na čitanje, onako nedovršenog, bez korica. Zanimljivo je da se meni direktno ne obraća niko od »političkih čelnika«. Eto, republički tužilac je, zaobilazeći mene, pronašao odnekud poseban broj telefona preko koga je došao do Mladena Petrovića, tehničkog direktora, da bi od njega zatražio primerak, kao da nije znao da se njegove kompetencije svode isključivo na proizvodnju.
Kad je Mladen doleteo »s dušom u šakama«, poput donosioca vesti s Maratona, da me obavesti da je tužiocu obećao primerak, reagovao sam s neuobičajeno oštrim prekorom, gotovo nekontrolisano, i zahtevao da bez odlaganja u mom prisustvu i sa istog telefona (zašto sa istog telefona to ni sebi ni drugome ne mogu da objasnim) pozove tužioca i da mu kaže da ja ne dozvoljavam da se časopis daje nikome, pa ni njemu, sve dok ne bude u definitivnom obliku gotov. Postupićemo isključivo po slovu zakona i nipošto drugačije. Odgovor tužioca mogao sam i ja čuti, stojeći pored Mladena, kao jedno besno ispuštanje, odnosno bacanje slušalice.
Moj kolega Mladen je tek tada stigao da postavi svoj upitni prigovor: »Ta nije li bolje da ne izazivamo tužioca, on i onako ima pravo po zakonu da prvi dobije časopis na uvid?«
»To je tačno« – odgovorio sam – »ali u zakonu nigde ne piše da ne mogu u isti mah

predati časopis naručiocu.« Osim toga, ko nama garantuje da oni takvi kakvi jesu, neće sutra upravo to uzeti za dokaz da smo ilegalno okolo distribuirali knjižni blok koji je tu doista jedino i bitan? I najzad, ovi ljudi koji su nedužni izloženi progonima moraju biti sigurni, da se bar mi u »Filipu Višnjiću« ni na koji način ne uključujemo u bilo koju vrstu hajke i cinkarenja. Možemo učiniti bar to da se ponašamo kao štamparija koja naprosto pruža grafičke usluge, ne znajući, ne želeći da zna i ne shvatajući ništa izvan toga. Kosta, s kojim sam sarađivao u besprekornom razumevanju, obavestio me je tek što smo seli da mi je danas »spasio život« od još jednog jednako neugodnog ili još neugodnijeg »znatiželjnog čitaoca«, Vojina Morače, predsednika opštinskog komiteta SK Voždovca. »Rekao sam mu da ne vredi da te tim povodom zove, jer smo

čvrsto stali na stanovište da časopis niko neće dobiti pre nego što bude definitivno odštampan. Pokušao je čak i da me gane, jer je, valjda, odnekud čuo i pretpostavio da je između Vlahovića i tebe postojala neka vrsta uzajamnih simpatija: ‘Znaš li ti Kole da je poslednja Veljkova želja bila da dobije i pročita ovu Filozofiju?’ Tebi je poručio na kraju, da bi mogao da razmisliš o svojim obavezama člana SK.«
Međutim, nismo ni stigli da se međusobno obavestimo, o svim prepodnevnim dogodovštinama, jer je spremačica, uz napomenu hitno, Kostu pozvala na telefon. »Zvali su me zaista hitno u opštinski komitet« – reče Kosta, vrativši se. – »Po onome što su mi zamotano rekli, rekao bih da je nešto u vezi sa sahranom Veljka Vlahovića. Uostalom, možda je istina ovo što danas takođe kola po čaršiji da je umro i Ivo Andrić, pa treba da se dogovore ko je i zvanično prvi umro.«
Ali, uzalud sam čekao njegov »brzi« povratak sve do kraja te zajedničke sedeljke. Pojavio se tek sutradan, u subotu popodne, bez ikakve prethodne najave, u mom stanu na Kanarevom brdu. Ušao je mračan i zagonetan i bez jedne jedine šale, kako nikad pre toga nije ušao u moju kuću. Odbivši čak i da sedne, zahtevao je da izađemo napolje radi važnog dogovora. Kad smo izašli iz kuće, predložio je da se njegovim kolima odvezemo do Košutnjaka i tamo razgovaramo. U Košutnjaku smo jedno vreme razgovarali u kolima da bih ga, najzad, ubedio da nema ipak nikakve opasnosti da nastavimo razgovor u šetnji.
U njemu, koji je sve do juče odbijao da poveruje u moje tvrdnje da smo pod kontrolom, iako sam mu nudio čak i dokaze o tome, nešto se odjednom okrenulo kao u romanesknoj fabuli. »Čoveče, oni sve znaju, sve mogu i na sve su spremni« – započe on svoju priču, paleći i gaseći cigarete u neprekidnom nizu sve do kraja razgovora. »Čim sam stigao u komitet, zgrabiše me dva-tri opštinska čelnika (Morača i drugovi) i sa mnom u kola, pa pravo do gradskog komiteta. A tamo, čim smo ušli u kancelariju Sašine sekretarice (Dušan Gligorijević Saša, tadašnji predsednik gradskog komiteta Beograda) iz predsedničke kancelarije izlete Saša lično i kao kobac se sruči na moje grudi. Kroz odškrinuta vrata sam na tren uspeo da uočim unutra glave Petra Stambolića i Draže Markovića u, inače, prepunoj prostoriji. Veljkova ih je smrt zaista ozbiljno zabavila.«
»Zgrabivši me za košulju« – nastavlja Kosta – »Saša je bez ikakvog uvoda, valjda da ne bi gubio vreme, počeo da viče: ‘Vaš direktor, da podnese ostavku, odmah da podnese ostavku!’ – ‘Zašto druže Saša?’ – ‘Zato što je 'deveti'. Sve mi znamo!’ – ‘Ne razumem druže, Saša, kako da objasnimo narodu?’ – ‘Objasnite kako god hoćete, recite da je antisamoupravni element i da se to okonča, a časopis ne sme da se pojavi.’
Sve se to događalo tako munjevito, zbunjujuće i na bokserski način, da evo, ni sad ne mogu da se setim drugih detalja u tom kratkom sevajućem razgovoru. Sećam se samo da sam u jednom trenutku ubacio: ‘Ne možemo mi druže Saša nikoga u preduzeću ubediti da je taj čovek, kako vi rekoste, antisamoupravni element.’ A onda kako je naglo naleteo, tako je naglo i presekao ovaj razgovor, izgubivši se iza onih vrata i ostavivši nas da nađemo rešenje koje će biti najzad njima po volji.
Ovi, opet da ne gube vreme, ponovo sa mnom u kola, pa u opštinski komitet gde su, očigledno od ranije, već bili listom okupljeni čelnici svih ‘opštinskih struktura’, tj. predsednici: Skupštine, Socijalističkog saveza, Sindikata, Omladine, predsednik Izvršnog saveta, načelnik SUP-a i, naravno, partije – Morača.
Deset sati je već bilo prošlo i, da bi se stiglo, odmah pređoše na dogovor, kako da se dođe do časopisa, a da mene pri tom ništa i ne pitaju već me drže tu kao taoca. Bio sam potreban tek kad se setiše da zgrada ima domara koji bi im mogao uskratiti ključ zbog lične odgovornosti za imovinu. Tad sam im morao reći da se domar zove Milan Vekić Braca. Za minut, veruj mi za jedan jedini minut, Bokan, načelnik SUP-a, pribavi im informaciju da je kao dete bio u vaspitno-popravnom domu u Kruševcu i da je to dovoljno da on s njim završi posao u božjem miru.
Kad, najzad, dobiše i to ohrabrenje, pokupismo se svi do jednog, koliko nas je bilo u većanju, i odvezosmo se do preduzeća, gde nas je već čekao kombi, spreman za utovar. Na Bokanovu drsku zvonjavu Braca iskoči iz stana i onako bunovan kroz odškrinuta vrata zgrade poče da psuje. Ipak, shvati ko je sve pred njim, on se trže i izađe, ali odbi da ih pusti unutra, tvrdeći da niko u ponoć ne može njemu usmeno da naredi tako nešto, pa ni Kosta, jer u zgradi nije samo imovina ‘Filipa Višnjića’, već i drugih ustanova. Bokan mu, međutim, samo dade znak da se pomakne u stranu, a onda će Braca, tek što prikloniše glave jedan drugome: ‘U redu, druže načelniče, u redu, ali ja ne znam gde se šta nalazi, vidite to sa drugom Kostom’.
Ja, opet, kao što znaš, nisam ni pitao gde se to nalazi, niti mi je to bilo posebno važno; a i da sam znao, ne bih im rekao. Tako su, eto, obijali sva vrata redom na drugom spratu dok nisu pronašli to što traže. Šteta što nisam imao foto aparat da snimim kako svi čelni ljudi ‘političkog Voždovca’ snose gomilu od hiljadu knjiga dole na ulicu, a vozač ih čeka kod kombija. Njemu iz nekog razloga, valjda iz razloga diskrecije, nisu dozvolili da u tome učestvuje, a ja, opet, nisam ni pokušavao da im pomognem. Odneše sve i ja shvatih te večeri još jednom da oni mogu sve i da znaju sve, ama baš sve, čak i o Braci, a kamoli o tebi i o meni, koji možemo da im ‘podmetnemo’ tako ‘opaku stvar’ kao što je časopis Filozofija.«
»Svi su njima važni, moj Kosta« – na trenutak presekoh njegovu priču – »a ‘Braca’ možda čak i posebno. Oni i po mraku svoje socijalne imaginacije, koja je već od Lenjina izgubila vezu sa Marksom, pamte put do socijalnog ishodišta svoje vlasti i načina njenog očuvanja. I baš zato što negde u dubini svojih ‘socijalnih gena’ čuvaju sećanje na poreklo i način uspostavljanja svog gospodstva, ‘Braca’ je za njih revolucionarni potencijal primarnog reda. Pokazalo se da se s njim i u njegovo ime očigledno može beskrajno manipulisati. Tu je ideju, uzgred rečeno, u svojoj teoriji proletarijata i Marks beskrajno pojednostavio, s tim što se ona u Lenjina i njegovih sledbenika, stopivši se s policijskom logikom, transformisala u zločinački sistem vladanja ljudskim dušama. Oni smatraju da su politički uspeli tek onda kad žrtva dželata prihvati kao svoj slobodni izbor.«
Već sam na tren pomislio da Kosta više i ne prati moje »teretno mudrovanje« s kojim sam, priznajem, ne retko preterivao, ali on nastavi svoju priču u stilu sasvim pažljivog slušaoca: »Tačno, upravo po toj logici su, bez sumnje, navalili da koliko još te noći sazovem sastanak Osnovne organizacije Saveza komunista. ‘Kakav sastanak’, velim ja. ‘U našem preduzeću osnovne organizacije SK i nema. Mi nemamo ni dovoljan broj članova SK, da bismo prema statutu mogli da formiramo OO SK’.«
Kosta nastavlja: »‘Kako to?! Otkud?! Mi znači o vama ništa ne znamo niti možemo znati. Onda aktiv!’, izbaciše u glas spasonosnu ideju. ‘Sazovi odmah aktiv SK, koji će predložiti zboru radnih ljudi da donese odluku, da se ovaj časopis ne štampa, jer u njemu objavljuju svoje tekstove ljudi koji su protiv samoupravnog razvoja našeg društva. Najmanje nas trojica ćemo doći i prisustvovati sastanku, onako da pripomognemo da to što lakše i uspešnije završite.’
‘Ali, pobogu ljudi!’ – pokušao sam da se oduprem. – ‘Ja ne znam tačno ni ko je u preduzeću član SK, a još manje znam njihove kućne adrese. Oni ne slave, ili bar mene ne pozivaju na slavu da bi im znao adrese.’ ‘Znaš makar jednog, a taj jedan zna drugog, pa tako da se sutra u 12 sati vidimo u preduzeću na sastanku.’
Da ne bih i ja postao kočnica rađanju ove ‘samoupravne volje’, nakon dva-tri sata nemirnog sna krenuo sam u potragu i skupljanje jednog po jednog od ‘najsavesnijih’ u preduzeću. Tebe nisam imao na spisku, jer su mi rekli da te na taj spisak ne stavim. Kad smo se skupili (bilo nas je šest) i kad su saslušali šta im demokratski centralizam nalaže da složno i ‘dobrovoljno’ izglasaju, jedan će od njih (Stevo Ubović): ‘Gde je direktor?’ Valjda je normalno da i on bude prvi tu.
‘Njega nismo hteli da uznemiravamo’ – čvrstim glasom odseče Morača, onako kao da se dugo pripremao da bude ubedljiv. Međutim, nikakve dileme nisu imali, da odmah po završenom sastanku zaduže mene da obezbedim tvoj pristanak da dođeš sutra, u nedelju u 10 časova u opštinski komitet na razgovor s njima. Poslaće po tebe, rekli su, njihovu ‘ladu specijal’.«
»Smatraj, prijatelju, da si svoj istorijski zadatak izvršio«, pokušavam da se našalim. »Uostalom, ne vidim nijedan razlog zbog kog ne bih došao na taj sastanak. A to što su me danas ‘velikodušno poštedeli’ tumačim isključivo njihovom velikom zabludom o tome da ja uživam takvu podršku u kolektivu, koja mi omogućava da im danas na tom aktivu, a preksutra na zboru priredim iznenađenje o kojem ne smeju ni da misle. Jeste da je to

delom posledica prevelikog straha nakon iskustva sa Filozofskim fakultetom, ali rekoh samo delimično. Tu se, zapravo, najpre pokazuje koliko uistinu ne poznaju narod kojim tako dugo gospodare i iz kog su, možda i nesvesni velikog preterivanja, sistematski eliminisali svaku drugu političku ideju osim svoje političke ideje i ubili svaku autonomnu volju da bi što dublje posadili svoju političku volju. Razbijen i izolovan po svojim ‘samoupravnim ostrvcima’ taj narod je u svom radničkom delu u stvari deklasiran i osujećen da kao politički subjekt bilo šta ozbiljno znači. Rečju, to je narod koji je u političkom smislu njihov originalni produkt i produkt njihovog vremena u kome se on, u svojoj tragičnoj političkoj beslovesnosti, oseća srećnim i zadovoljnim.« »A što se tiče naših preksutrašnjih glasača, tu stvar ne
		Detail eines Tellers mit Lüsterbemalung. Kairo, 11. Jahrhundert. Arabisches Museum, Kairo

stoji nimalo utešnije. Suočeni sa Brozovom slikom na zidu i pod živim pogledom ovih koji danonoćno i bez prestanka govore u njihovo ime, ti glasači, koji u svemu ovome sebe nigde ne vide, doživeće to glasanje najpre kao manje-više uzbudljivu pozorišnu predstavu, a potom kao ispovest verujućih, kao proveru njihove podaničke lojalnosti i konačno kao ispunjenje ugovora s đavolom, a nipošto kao pravo i mogućnost slobodnog čoveka, pojedinca.«
»Oni, dakle, mogu imati neke nedoumice o ozbiljnim karakteristikama ograničenja njihove volje, ali ne nikako i u pogledu nužnog postojanja tih ograničenja. Zašto? Zato što je to potpuno izvan njih u suštinskom smislu i što su sva ta ograničenja naučili da doživljavaju kao krov koji treba da ih štiti od nevremena. Peglanje njihovih mozgovnih vijuga takoreći je bez ikakve njihove krivice počelo i pre nego što su i same vijuge i nastale. To, naravno, ne znači da bih ja ove ljude (kao ni narod uopšte) u načelu izbacio iz svake, bilo političke bilo samoupravne ‘igre’. Uostalom, ti bar veoma dobro znaš da se nikad u ovom kolektivu nije ni podsticalo, a kamoli zahtevalo uzdržavanje od korišćenja samoupravnih prava, uključujući tu i bezrizičnu kritiku rukovodstava. Međutim, meni nikada ne bi palo na pamet da ove samoupravljače zadužim da podignu teret za koji sam unapred siguran da ga ne mogu podići; ili da ga podignu na visinu na koju ga očigledno prema objektivnom položaju ne mogu podići; hoću da kažem, da bih im dao da igraju svoju igru, a ne moju ili kakvu drugu tuđu ‘igru’. No, to je (setih se ja, najzad, da sam sebe obuzdam) jedna sasvim druga priča, priča o prednostima i manama demokratije, koja ni najmanje u tom obliku ne zanima ove koji su noćas, držeći tebe u zatočeništvu, vampirski šetali sa ‘mrtvačkim sandukom’ časopisa Filozofija.«
Mada nisam mogao znati šta mi je i da li mi je šta definitivno presuđeno, ipak sam nastojao da se psihološki pripremim za sva sutrašnja i potonja neprijatna iskušenja, bar za ona koja sam mogao iskustveno i logički da naslutim. Kao posledica učvršćivanja raznih razočaravajućih partijsko-policijskih formi neslobode, birokratske suštine samoupravnog razvoja, prevage stalno nadirućeg nacionalizma itd., moja vezanost, kao uostalom i vezanost velikog dela intelektualaca moje generacije za partijsku knjižicu SK, već je bila bitno oslabljena. Ipak, te se knjižice niko, ili skoro niko nije, dobrovoljno odricao, jer je to bio conditio sine qua non da bi prirodna potreba »zoon politikona« došla do nekog izražaja i da bi on na bilo koji način mogao da legalnim putem utiče na zbivanja u svom političkom okruženju, tim pre što još uvek nisu bile sasvim iščezle nade u moguću revitalizaciju socijalističkih ideala. S druge strane, to je posedovanje partijske knjižice predstavljalo gotovo nezaobilazan uslov za obavljanje bilo kojeg značajnijeg, uticajnijeg, društvenopotrebnijeg ili, pak, bolje plaćenog mesta, bila je okolnost koju pojedinac nije sam kreirao, na koju individualnim slobodnim činom nije mogao bitno da utiče i na koju su, opet, pojedinci kao ljudi od krvi i mesa reagovali sa različitim pragom otpornosti.
Zbog smetnji koje objektivno nameće nedostatak vida, rukovodeće poslove bilo mi je znatno lakše obavljati nego one s mnogo konkretnog i s mnogo pojedinačnih vizuelnih radnji i uvida, ali ipak funkciju direktora, koju sam prihvatio po pozivu i na nagovor drugih, nikad nisam priznao kao svoj definitivni izbor, već kao nešto privremeno i prolazno, što mi je omogućavalo da u psihološkom smislu sve provere mojih mandata doživljavam kao nešto što se maltene događa nekome drugome. Stoga sam, kad bih god zapao u neki politički škripac, imao običaj da kažem: »Šteta što ne mogu da budem taksista«. (...)
Vrh »političkih struktura« opštine Voždovac (Vojin Morača, predsednik OK SK, Munir Lasić, predsednik SO, Nenad Šušnjar, predsednik SS opštine Voždovac) već je bio dobrano zadimio Moračinu kancelariju kad smo Kosta i ja ušli u zakazano vreme. »Moraš priznati da si napravio ozbiljnu političku grešku«, bukvalno već u prvoj rečenici krenu Morača, onako in medias res i u upitno-zapovednoj formi, tako karakterističnoj za njih kad preuzimaju političku inicijativu.
»Već znam da vi tako mislite, kao što je svakako i vama jasno da ja o tom svom postupku mislim sasvim suprotno, pa, kako mi je saopšten i zvanični stav partije o tome, ja vam, evo, predajem svoju partijsku knjižicu i neka se sve ovo što pre okonča. Vi ste o svemu očigledno razmislili dobro i već doneli zaključke, ali, nažalost, ne i tačne. Shvatam, međutim, da protiv toga ne mogu učiniti ništa bitno.«
»Ne, ne!« – hitro uskoči nenadmašno taktični, lukavi i brzomisleći Munir. – »Ne možemo mi drugovi to tek tako. Mi smo se danas sastali da se o ovom veoma delikatnom slučaju dogovorimo; a to, između ostalog, znači i da svako od nas komunistički otvoreno, drugarski i iskreno prizna svoju eventualnu grešku. Eto, i mi smo ovakvim uzimanjem časopisa izvršili jedan, iskreno govoreći protivustavan čin, a uzgred rečeno, nije nam to ni prvi put. Demokratija je nešto čemu se svi mi moramo stalno učiti.«
»To je tačno« – prihvatih nehotimično ponuđeni šlagvort. »Zato vam moram ponoviti da, sa stanovišta demokratskih principa ove zemlje, po slovu zakona i s obzirom na moje obaveze rukovodioca radne organizacije, nisam počinio nikakvu grešku. Od mene se očekuje da obezbedim uspešno poslovanje radne organizacije, to će reći stalno povećanje dohotka, a to dalje opet znači punu uposlenost kapaciteta u uslovima izuzetno oštre konkurencije na tržištu grafičkih usluga. Nigde u zakonu ne piše da u ovoj zemlji postoji cenzura, a kamoli da je baš štamparija ta koja bi za nju bila nadležna. Treba li da direktor štamparije pročita i oceni sa stanovišta političke celishodnosti i zakonitosti sve što preduzeće uzme da štampa? Ne, apsolutno sam siguran da ne. Dok se mašina okretala i štampala tabake Filozofije, druga se okretala i štampala knjigu po narudžbi adventističke crkve, a treća je, pak, štampala Bilten Predsedništva CK SKJ.«
»U redu« – ponovo će Munir. – »Ovde, po mom mišljenju, i nije najvažnije to preciziranje tvoje odgovornosti, mada ja ipak mislim i dalje da si mogao biti budniji, ili bar snalažljiviji. Nismo mi baš tako neobavešteni kao što se tebi možda čini. Znamo mi da si mogao da pretpostaviš o čemu je u tom časopisu reč i šta njegovo pojavljivanje u ovom trenutku politički znači. Tu su mahom u pitanju sve tvoji prijatelji – zar ne? Ali ovde je ipak važnije nešto drugo. Juče je aktiv SK vaše radne organizacije, nakon detaljnog i svestranog razmatranja ovog slučaja, pripremio za sutrašnji zbor radnika predlog da vaša štamparija odbija dalje da štampa ovaj časopis, uključujući i ovaj broj koji je u štampi, pa je važno da ti svojim negativnim stavom ne ometaš donošenje pozitivne odluke, odnosno da ne ometaš da dođe do izražaja volja najvišeg samoupravnog tela vaše radne organizacije. Kao član SK moraš iz ovog razgovora i sam izvući neke zaključke. «
»Već sam neke izvukao« – odgovorih – »ja ne mogu, a bilo bi i besmisleno da udaram glavom u zid. Prema svemu što znam časopisa tamo više nema, predlog aktiva je formulisan, vaš stav je definitivan, pa je moje pravo i dužnost da s tim u vezi obavestim zbor o relevantnim činjenicama« – zaključih namerno pomalo zagonetno, onako, u Munirovom stilu.
Ni cela naredna, neprospavana noć mi nije pomogla da pronađem u sebi širi prostor slobode od onog s kojim sam juče raspolagao. Kako da u isti mah, u okruženju ovih »ala« iza kojih stoje još veće i sve veće »ale«, ostanem dobar otac dvoje male dece, odgovoran drug i prijatelj i slobodan pojedinac – čovek? (...)
U prisustvu tročlanog političkog vrha Voždovca (Vojin Morača, Munir Lasić i Nenad Šušnjar) zbor je održan u prostorijama knjigoveznice koja je kao najprostranija i sa svojim dugačkim radnim stolovima i inače služila za sva okupljanja radnika.
»Hoćete li vi, direktore, da objasnite o čemu je ovde reč?« – odmah nakon što je pročitao predlog aktiva SK razreši moju dilemu, bar u pogledu trenutka mog oglašavanja, predsednik zbora Velja Čučak.
»Da, svakako« – odgovorih – »s tim što se zadatak mog izlaganja svodi na predočavanje nekoliko objašnjavajućih činjenica, koje bih ujedno želeo da uđu u zapisnik. Najpre, treba reći da je inicijator ovog predloga opštinski komitet SK Voždovac, što će reći SKJ. Druga činjenica je to da SK od nas traži da izglasamo odluku kojom ćemo odbiti dalje štampanje časopisa Filozofija, uključujući i broj koji je sem zadnjeg prolaza korica u celosti završen, a uz obrazloženje da u njemu sarađuju ‘snage’ koje su protiv samoupravnog razvoja ove zemlje. Treće, niko od nas, pa ni ja, taj časopis nije pročitao niti smo bili dužni da ga čitamo, te tako ne možemo reći svoje mišljenje o tome, već nam ostaje da verujemo da SK, koji se kao i mi deklariše i bori za razvoj samoupravljanja, govori istinu. Četvrto, interesujući se zašto su razvaljene brave i danas na vratima ove prostorije kao i nekih drugih na ovom spratu, siguran sam da ste saznali da časopisa o kome treba danas da odlučimo u preduzeću više nema, pa je ova gotovo rasprava bespredmetna, jer je on po nekoj višoj odluci odnet odavde noću od petka na subotu, odnosno između 8. i 9. marta. Peto, odgovornost za nadoknadu svih nastalih troškova u proizvodnji ovog časopisa preuzima na sebe SK.« (Naravno da sam bio veoma svestan da se ovom ekvilibristikom u tim prilikama krećem po ivici noža.)
»Ja mislim, drugovi, da ne tražimo nadoknadu tih roškova« – gotovo sažaljivo doviknu Batrić Tomović, tehnički urednik, i ne tražeći reč.
»Ne, ne!« – požurih ja da spasim šta se spasti može. – »Nije, drugovi, SK na prosjačkom štapu pa da na nas svaljuju troškove koje nismo skrivili.«
»Tačno! Troškovi nisu problem« – doviknu jedan od one trojice iz voždovačkog vrha nekim malo požurujućim i gotovo veselim glasom, valjda stoga što se ona »glavna stvar« već ukazala na vidiku.
»Mene, drugovi, zanima da li je slog od tog časopisa rasturen, jer znate, može nekom pasti na pamet da ga tajno ponovi?« – upita mašinski slagač koji je čitav broj složio lično.
»Na to pitanje niko tačnije ne može odgovoriti od vas« – jedva savladavajući bes, rekoh. – »Pre neko jutro, pri redovnom obilaženju proizvodnje, pitali ste me da li možete rasturiti taj slog, pošto je časopis već odštampan, a ja sam vam odgovorio, ne da možete već da morate što pre osloboditi olovo za druge naloge, pa vas eto javno pitam: da li ste izvršili nalog?« »Aa, to je to! Onda nema problema, to je sve završeno.«
U »samoupravno-totalitarnim« okolnostima koje su tako neobično karakterisale društvenu stvarnost Jugoslavije tih godina, svaki pojedinac je imao svoju nemoralnu šansu da skrene na sebe pažnju kadrovske politike.
Dobro raspoloženi vrh Voždovca Kosta pozva u moju kancelariju, svakako imajući u vidu da smo izvan ovog slučaja s njima imali veoma korektnu, moglo bi se reći čak i prijateljsku saradnju. Mnoge grafičke usluge, a naročito one ogromne količine štampanog materijala u vreme svakovrsnih izbora (koje je trebalo danonoćnim radom završiti »sutra«) s velikim pouzdanjem su poveravali nama. Osim toga, priželjkujući najveću moguću »bonacu« u sferi svoje odgovornosti, nisu krili svoje zadovoljstvo što su se, dolaskom nas dvojice na čelo radne organizacije, naprosto odmorili od svakojakih skandaloznih inspekcijskih nalaza i svakodnevnih pritužbi radnika.
»Ne možete vi drugovi nikad shvatiti šta bi se sa mnom dogodilo da se ovo nije završilo kako se završilo« – pokulja iz kao struna napetog Morače bujica ispovedne iskrenosti. – »Ovo se moralo završiti ovako ili mene nigde ne bi bilo i, gotovo. A onaj mašinski slagač, svaka mu čast! Jeste li videli šta je radnička klasa?!«
»Uzmite ga u te vaše ‘političke strukture’ uz naš miraz« – sarkastično se našali Kosta – »pitaj njegove drugove šta misle o njemu. Mi s vremena na vreme zapretimo, onako u polušali, ako nam se štogod ozbiljnije zamere, rasporedićemo im ga za poslovođu. Niko ih neće ‘terati u red’ kao on. Pošto su mašinski slagači deficitaran kadar, dali smo mu stan u novogradnji pre nego što je seo za mašinu, ali nije radio ni nedelju dana. Zatražio je u ucenjivačkom stilu ublažavanje radne norme do mere koja mu osigurava prebačaj do preko 300 nasto.«
»Najveći stepen klasne svesti radnika vi registrujete ušima mereći njihovu političku svest prema snazi njihovog aplauza« – uključih se i ja u Kostin sarkazam, ne bih li makar malo dao oduška svom nezadovoljstvu.
»Nikad vas, direktore, nisam do sad video tako mračnog i nervoznog« – prekide naše neuobičajeno ćutanje vozač Milenko dok smo se kretali prema mom stanu nakon ovog mog »dana za pamćenje«. – »Gledam hoćete da otresete pepeo sa cigarete, a onaj kažiprst igra li, igra, nikako da pogodi cigaretu. Šta mislite, jeste li se izvukli ili će tek...«
»Ne znam« – odgovorih iskreno. – »Sve zavisi od toga da li će oni iznad njih dalje da komplikuju. Ne verujem da ovi iz Voždovca imaju ozbiljnih razloga i volje da mene uklone, jer imaju i svoju računicu.«
»Možda nije trebalo da skrećete pažnju na razvaljena vrata. Štrecnuše se na to ona trojica. Cimnuše glavama malo unazad, pa im se moglo videti na licu nedopadanje. Oni očekuju da se ćuti o njihovim nepočinstvima. Tako se ona najbrže pretvore u običnu stvar, u izduvani balon, u ništa. Ne bih se ja mnogo igrao s njima, jer šta biste vi da su rekli: ‘Deder, da vidimo sad nešto oko vašeg direktora u vezi sa ovim’.«
»Ne verujem da bi nešto postigli« – pokušavam da Milenka malo isprovociram kao nekog čije su uši prisutnije u kolektivu od mojih. – »Ja ipak imam veliku podršku u kolektivu.«
»E, moj direktore! Vi sve to nešto po knjigama. Ne znate vi naš narod, ne mislim samo ovaj u našem preduzeću. Kad se oni iz vlasti umešaju, onda je njihova božja, a kad njih nema, a vi ste tu, onda je vaša. Jedino vam ništa ne garantujem kad bi počela da nam padaju primanja. Kad udariš ljude po džepu, a naročito kad počnu da gladuju, onda iz njihovih stomaka zaskviče svinje, zalaju psi, prosikću zmije – takav ti je narod u svim zemljama sveta.«

* Iz: Jagoš Đuretić, Socijalistička Jugoatlantida, JP »Službeni glasnik«, Beograd 2005, str. 59–70. Oprema redakcijska.