Beogradska nedelja dizajna

Prolazni spektakl

Prikriven otpor prema dizajnu, nasleđen iz borbe starog režima za kontrolu budućnosti, iz straha od vizije novog artefakta koji može da bude i iskorak u nepoznato, pravdan je kao odbrana od nedoličnog, nepodobnog i kapitalističkog, pa je i kovanica »primenjena umetnost« trebalo da duboka značenja uskladi s idejama vladajućeg poretka (dogovorne ekonomije i sl.). A mnoštvo školovanih »primenjenih« umetnika ukrašavalo je predmete inače oblikovane od zanatlija, dekorisali su npr. ćupove preostalih grnčara u starim predgrađima, kao i predmete koje su pravile preostale samostalne zanatlije tolerisane kao nužno zlo ostataka prošlosti. Za državne industrije su kupovane licence, dok je velika većina primenjenih umetnika školovana po diktatu uniformnog poretka retko dospevala do proizvodnih pogona, i uglavnom je u svojim ateljeima skicirala projekte koji bi završavali kao prikazi u retko posećivanim galerijama. Posredna veza sa životnim tokovima gubila se u lavirintima ideološke i svake druge kontrole.
Danas su, naravno, prihvatanjem tranzicije označeni pokušaji afirmacije dizajna sa sveukupnim značenjima, uključujući i stvaralačke slobode – moguće je naći dizajn u obrazovanim programima od osnovnog do poslediplomskog. Međutim, mnogo dublja značenja oslobađanja građanina i stvaralaštva, prilagođavanja pulsacijama i dinamici vremena novih globalnih iskoraka, pa i novim interpretacijama prostora i vremena primereno nepredvidivim životnim tokovima, suprotna su još uvek prisutnim statičnim državotvornim dogmama. Stoga su inicijative animatora u želji da »razdrmaju učmalost« prinuđene da neretko potegnu i za tranzicionim arsenalom simbolike/metafore »buđenja«.

Pokušaji buđenja kreativnog Beograda uz prisustvo vrhunskog međunarodnog kruga dizajna od 5. do 10. maja izazivaju brojne refleksije. Potežu i pitanje da li je, otvaranjima izložbi dizajna, slika, skulptura, plakata, keramike, salona nameštaja, modnih revija,

performansa, promocija i potpisivanja knjiga, događanja na rampama reciklažnog materijala, prikaza obrade drveta, instalacija, radionica za studente itd. u tridesetak beogradskih galerija i prostora, dakle uhodanim komunikacionim arsenalom, moguće u javnim prostorima nasleđenog tipa aktivirati Beograd »u znaku dizajna i kreacije«. Posebno Beograđana već oguglalih na »ubeđivanja« čestim izbornim kampanjama i objavama po bilbordima, tarabama i pothodnicima, grafitima po autobusima i tramvajima, performansima uz višemesečne ulične proteste. S pravom se pitamo da li je moguće tako zahtevan izazov buđenja jednog grada postići bez značajnijeg komunikacijskog zamaha, a takav zamah neizbežno uključuje i znatnije mobilisanje danas već očigledno dominantnih različitih medija. Nedostatak i ove godine je da gosti treće po redu Beogradske nedelje dizajna, najveći »kreativni umovi 21. veka«, namereni da upotpune osećaj da je »Beograd svet« (i to svet koji hrli u budućnost kroz kreaciju i inovaciju), ostanu nedovoljno zapaženi i nažalost javno nespoznati daleko ispod stvarnog kvaliteta događaja. U takođe opštoj inerciji i mrtvilu grada bez obzira na galerijske iskorake, ograničenjem na prostore hotela »Jugoslavija«, održana je ipak velelepna konferencija /

simpozijum / serija predavanja, a u okviru centralnog trodnevnog događaja za koji se može reći da zavređuje veliku pažnju i temama koje su pokrenute, kao i po gostujućim predavačima. Međutim, ma koliko skrajnut, događaj je ipak označio da je Beograd, bar što se diskursa o kreativnosti tiče, ostao zabeležen visoko na mapi kulturnog prostora Evrope i sveta.
Naslov događanja »MODERN2« iskazuje nameru da se idejna previranja u kulturi, iskazana dilemom onoga što se naziva modernom i postmodernom, ipak učine primerenijim tranzicionom trenutku Srbije, Balkana i postsocijalističkom kontekstu; situaciji u kojoj bi herojski zamah modernizma očito dobro došao, uz naravno neskrivene i posredne reformatorsko prosvetiteljsko-političke ambicije. Koliko su organizatori u tome uspeli možemo da zaključimo iz rezigniranog obraćanja voditelja i glavnog inspiratora smotre Jovana Jelovca, konstatacijom da u publici centralnog događaja nije primećeno prisustvo zvaničnika, članova niti gradskih niti republičkih vlasti, koji su inače bili pokrovitelji i sponzori celog događanja. Međutim, ipak prepuna sala sva tri dana, i to mladih ljudi, najviše studenata i budućih pripadnika »kreativne klase«, pokazala je da takva kreacija u Beogradu »tinja« i da i ovde postoji skupina ljudi, koja se u razvijenom svetu već uveliko zaokružuje kao relevantna snaga koja primorava uprave gradova na strategiju prilagođavanja razvojne politike stilovima življenja ove populacije. Jer, kako se pokazalo, mnogi su gradovi već uvideli da kreativnost jeste »stvaranje viška vrednosti«, ali ovoga puta aktiviranjem kulturnih tokova, pa je i pojam »kreativna industrija« pominjan kao pokretački razvojni lajtmotiv.

Brojni mladi učesnici mogli su da čuju, tokom ove prosvetiteljske misije, prikaz razvoja npr. industrije cipela »Kamper« (Camper) sa Majorke, temom »imaginativna šetnja« kompanije, impresivnog puta uspona koji je prešla mala zanatska radnja u slikovitom mediteranskom zaseoku. U vreme posle Drugog svetskog i sopstvenog građanskog rata kreirala je cipele od traktorskih guma i kudeljnog prediva, naivnog dizajna, a u kontinuitetu do današnje svetske kompanije najtraženije obuće koja osvaja svet udobnošću i maštovitom estetikom. I, naravno, mladi Beograđani su čuli za uspone i padove u prilagođavanju marketinškim oscilacijama, tehnološkim novotarijama i promenama kreditnih linija uslovljenih prodorom informatičke revolucije i prodaje preko interneta. I sve to sa održanim stalnim mestom proizvodnje, zaljubljenošću u život mestašca na Majorki i uz svu lepotu lokalnog »genius locia«, ne iznevaravajući izvorne vrednosti lepote proizvoda s početka uspona. I sva dalja izlaganja i kreativna osvešćenja nizala su bogatstvo inspiracije, prikazima kreatora i proizvođača, da nabrojimo: B&O stereo uređaje iz Danske, zatim agencije za TV spotove i reklame (the Mill, London) sloganom »budućnost brenda«, kompanije za kancelarijski nameštaj »Techno« sa devizom »višeslojnost koda«, pa dizajn predmeta pokućstva koji otvara dilemu »čemu inovacija proizvoda«, pa sve do tema o teoriji dizajna »proizvod, servis, sistem, dizajn« ili »urastanja u pejzaž«. Puna tri dana tekle su velelepno ilustrovane projekcije na tri ekrana u sali, pa i u holovima i press centru: »moć ubeđivanja«, »zvuci, svetla, situacije«, »razmišljanja o originalnosti«, »vatra«, »dizajn i elastična misao«, »lekcije predmeta za budućnost«, »brutalna jednostavnost«, »senke«, »rađanje mita stolice«, »luksuz i kreativnost«. A kao kulminaciju holandski studio Dumbar je pokazao da i nacionalna vlada može da potegne za maštom, ovaj studio im je dizajnirao »totalni dizajn« od tipografskih fontova za tekstove administracije do oznaka i prepoznatljivih koloritnih dezena, pa i policijskih automobila i motocikala, novčanica, logotipa naslovnih stranica fascikli i svezaka, ali i animiranih fasada višespratnica. Tim prikazom agencija širokih aktivnosti ilustrovala je solidnost, ozbiljan rad, odgovornost i posvećenost, entuzijazam i naravno kreativnost u ulepšavanju naoko banalne svakodnevice.
Prikaz projekta »Zona Tortona« u Milanu posebno je bio inspirativan, kao moguća pouka iz područja nalik sajmištu, tj. dela grada u kojem se u vreme nedelje dizajna u Milanu odvijaju posebni programi, sklapaju poslovi, podstiču marketinške inicijative kroz dinamične i inovativne projekte. Na tom mestu, sa fokusom na internacionalni kontekst uz medije i komunikaciju inovativnog modela uz »Milano Fuorisalone«, kao referentne tačke kreativnosti dizajna i mode, na stotine kompanija prave uvertiru milanskoj nedelji dizajna. I, naravno, sledila je i posredna pouka i poruka za Beograd, i inspiracija za moguće preoblikovanje našeg grada, koju je upotpunio centralni događaj i glavni gost – zvezda sveta dizajna, sam arhitekta Danijel Libeskind. Smogao je snage da i pored brojnih obaveza potegne iz Njujorka do Beograda – ovaj arhitekta, autor sada već svetski čuvenog poslovnog kompleksa i memorijalnog centra »11. septembar« u Donjem Menhetnu. U inspirativnom izlaganju govorljivi Njujorčanin poljsko-jevrejskog porekla (pomenuo je uticaje svog detinjstva u komunističkoj Poljskoj gde je studirao klavir a kao pijanista obreo se u Izraelu i u kasnijim godinama posvetio se arhitekturi) upoznao je slušaoce sa svojim usponom i prvom pobedom na konkursu za Jevrejski muzej u Berlinu kada je doživeo svetsku slavu u 49. godini života.

Kasnija pobeda na konkursu za rekonstrukciju poslovno-memorijalnog kompleksa Donjeg Menhetna, srušenog katastrofalnim terorističkim napadom 11. septembra 2000, dodatno ga je vinula do svetskih vrhova. Temom »arhitektura i memorija« usredsredio se na postupke urbanog dizajna u demokratizovanim okolnostima »kolektivne kreacije«, postupka u kojem se u urbani prostor preslikavaju društveni odnosi i memorije (za projekat Menhetn upriličena je »civilna alijansa« sa oko 90 udruženja građana, lučkih vlasti, lokalne uprave, grupa intelektualaca, medija, banaka, sindikata, graditelja, firmi, pa je raspisan i javni konkurs itd...). Poučna lekcija uključuje i teme obnove grada posle katastrofalnih rušenja, tragedija koje pored žalosti očite destrukcije otvaraju i priliku za inovaciju, a ne samo za ustaljenu rekonstrukciju ponavljanjem starog, jer ovaj veliki arhitekt tvrdi da »gradovi moraju da se obnavljaju novim, inače su mrtvi«!
Prikaz brojnih projekta iz njegovog njujorškog studija zaključen je panel-diskusijom na kojoj je Veran Matić, koristeći prisustvo ovog autora nekoliko muzeja holokausta, pokrenuo inicijativu oko moguće rekonstrukcije i konzervacije zone Starog sajmišta na Novom Beogradu. Predlažući naš Memorijalni centar i Muzej medija na mestu nekadašnjeg logora, koristio je filmski prikaz veoma potresnih scena o našem »trajnom holokaustu«, počev od vešanja u Pančevu tokom Drugog svetskog rata, pa do streljanja u Srebrenici, što je veoma potreslo prisutne goste; Holanđanin iz Dumbar studija nije krio svoju duboku uznemirenost. Oko važnosti memorije kao i katarze Libeskindu je poslužio primer nemačke nacije koja i danas podiže memorijalne komplekse u znak sopstvenog prečišćenja. A kako katarzu povezati sa kreacijom ostalo je zahtevno pitanje, na koje se očekuje da mi svi, a ne samo Beograđani, smognemo snage i iznađemo sopstvene odgovore.
Ipak, na kraju, teško je zaključiti do koje je mere uspelo ovakvo buđenje Beograda; koliko je moguć pokušaj podsticanja kreacije i dizajna i na ovakav način i u sredini toliko otpornoj na promene. U našoj sredini, u kojoj je toliko očito odsustvo strategija dugoročnih kreativnih i maštovitih iskoraka, koja baš zbog otpora inovacijama i otvorenostima sve dublje zapada u letargiju, razni inspirativni i ozbiljno utemeljeni podsticaji teško da ostavljaju dubljeg traga.

	Milan Prodanović