|
|
 |
|
|
| |
|
|
EU i svetska kriza
EVROPSKI PUT U OPORAVAK
Srbija, mada nije član Evropske unije je na različite načine povezana sa ekonomskom politikom ove organizacije država. Stoga mora da se pridržava odrednica stroge fiskalne štednje jer joj od toga zavisi nastavak procesa učlanjenja i nastavka finansijske podrške
Sigurno da svakog političara i građana u Evropi zanima kako Kontinent izlazi iz ekonomske krize, to jest da li mere koje dogovorno preuzima Evropska unija daju rezultate. Već više od dve godine evropske vođe nastoje da se ostvari kombi-nacija fiskalne štednje i strukturalne reforme u zemljama koje su najviše pogođene, a njih nije mali broj. Ukratko, reč je o Jugu Evrope i većini bivših članica Istočnog bloka. Naravno, ni one članice na Severu, manje više, ne nalaze se u si-gurnoj finansijskoj zoni, da ne bi morale da vode računa o državnim finansijama, i nezaposlenosti. Uostalom, posredno, na to vrlo uverljivo ukazuje minimalni privredni rast. Ako bi se držali onog što kaže uvodnik Njujork Tajmsa od aprila ove godine morali bismo reći da ono što je učinjeno predstavlja „gorki lek koji ubija pacijenta“. Evo nekoliko dokaza. U Portugalu Vrhovni sud doneo je presudu kojom se zabranjuje smanjenje nadnica i penzija što bi da se to nastavi mnoge ljude odvelo u bedu. U Španiji demonstranti su tražili bolji postupak prema vlasnicima stanova i kuća opterećenih hipotekom, jer je situacija krajnje apsurdna: sve veći broj novosagrađenih stanova i kuća ostaje prazan, dok raste broj onih koji gube krov nad glavom zbog nemogućnosti da isplaćuju svoje hipotekarne dugove. U isto vreme veliki broj Italijana nezadovoljan ponašanjem vodećih stranaka glasao je za pokret koji na širokom planu dovodi u pitanje funkcionisanje sistema. Zbog takvih izbornih rezultata Italija još uvek nema vladu.
Nekako od samog početka sprovođenja antikrizne politike u Evropskoj uniji bilo je jasno da dokle god postoji duboka recesija nije izvodljivo istovremeno smanjivanje troškova države i javnih povlastica uz strukturalne reforme po kojima se podrazumevalo slabljenje strogih zakona o radu i privatizovanje državnih firmi. Nije oporavku pomoglo ni povećavanje poreza, jer nezaposlenost koja je rasla smanjila je prihode fiskusa. Ovakva politika između ostalog podstakla je zahteve da se preispita upotreba evra kao zajedničke valute. Nisu protiv evra samo populistički pokreti, kao što je pokret Pet zvezdica u Italiji, već i konzervativci u Nemačkoj okupljeni u Alternativi za Nemačku. Prava opasnost za Evropu da se takvi pokreti omasove u zemljama koje su najviše pogođene krizom i njihov zaključak da je sve manje koristi od evra i da se treba vratiti na nacionalnu valutu. Ako se nastavi sa idejom o odbacivanju evra, a niko nije siguran da neće, to može širom Kontinenta da izazove paniku i velike gubitke za države, banke, investitore i bogate evropske zemlje. A to bi van svake sumnje delovalo negativno na globalnu ekonomsku situaciju.
Zbog toga se od strane političkih i ekonomskih autoriteta čuju glasovi da bi možda bilo bolje da nemački kancelarka Angela Merkel prestane da insistira na strogoj štednji i pomogne da se podstakne tražnja, na primer, dozvoljavajući slabijim zemljama da izdaju obveznice koje bi bile podržane od strane evro zone. Takav potez bi pomogao da se u te zemlje unese svež novac i pomogne im da se izvuku iz spirale ekonomskog pada. Govoriti o antikriznim reformama je prazna reč ako se to isključivo odvija putem smanjivanja državnih projekata i uskraćivanjem socijalne pomoći i drugih životno važnih potreba. Vodeće ličnosti u Evropskoj uniji teško da će priznati da greše. U pitanju nije samo slobodnije doterivanje ekonomske politike već i značajniji zahvati u postojeće socijalno tkivo što nije ravno revoluciji ali jeste ravno temeljnom menjanju modela upravljanja koji je previše dugo vladao Kontinentom, to jest više od tridesetak godina. Međutim, zadržavanjem dosadašnjeg kursa, podriva se poverenje građana u evro i, što je još važnije, u širi evropski projekat. Ako bi se zadržala postojeća politika ne bi bilo gore samo Jugu Evrope već i svima na Kontinentu pošto suština nije samo u pravilima integracije već i u duboko ugrađenoj kompleksnoj međuzavisnosti.
Potrebna racionalna štednja
Srbija, mada nije član Evropske unije, već koristi status pridruženog člana, jeste na različite načine povezana sa ekonomskom politikom ove organizacije država. Stoga, i Srbija mora da se pridržava odrednica stroge fiskalne štednje jer joj od toga zavisi nastavak procesa učlanjenja i nastavka finansijske podrške. Otuda nije svejedno kakva će se politika voditi u toj oblasti. Ali ipak, kao i svaku drugu zemlju, to Srbiju ne lišava obaveze da vodi računa o dobrobiti svojih građana. Racionalna štednja svuda i svakome je potrebna. Međutim, još važnije je kako doći do novih vrednosti a koje se mogu ostvariti samo u realnoj proizvodnji. Kako to postići u siromašnoj zemlji jeste užasno složen zadatak, ali nije nemoguća misija ako se oslonimo na pamet i stvaralačku energiju naših ljudi. Uprkos činjenici da su strane investicije oprobani put za oporavak i pokretanje razvoja na novim tehnološkim osnovama, mnogo toga se može uraditi preko naših malih koraka kojih, ako im se posveti puna pažnja, ima bezbroj.
|
|
| |
| | | | | |
