Početna stana
 
 
 
   

Svi naši disidenti: MIHAJLO MIHAJLOV (1)

MOJE ROBIJE

Zakucali su na vrata mog kabineta, kažu: - Profesore, dođe vreme! Dva policajca, dva agenta, neki profesori u funkciji svedoka vrše pretres kabineta, traže oružje. Znate, hapšenje je šok. Odjednom ste potpuno neslobodni, negde vas vodaju, ispituju i što je najgore, ne znate šta sve mogu da vam urade..

Ljubiša Stavrić

Mihajlo Mihajlov(1934–2010), sin ruskih emigranata, rođen u Pančevu, postdiplomske studije završio je u Zagrebu 1961. radom Dezintegracija ruskog realizma 1890-1917. Doktorska teza Motivacija ličnosti u romanima Dostojevskog, završena 1964. nikada nije odbranjena. Posle višenedeljnog boravka u Moskvi i Lenjingradu u leto 1964. Mihajlov objavljuje putopisne eseje Leto moskovsko, koji posle drugog nastavka u beogradskom časopisu Delo bivaju prekinuti. Mladom predavaču, slavisti, na Filozofskom fakultetu u Zadru, tako počinje da teče disidentski staž u koji ulazi i sedam godina robije. Mihajlo Mihajlov nije bio disident iz komunističkog pokreta, otpadnik Partije ili čovek iz strukture vlasti stradao u čistkama, kakva je bila većina progonjenih u vreme Titovog režima. Smelim intelektualnim otporom totalitarizmu, bio je bliži disidentskoj opciji kakva je postojala u zemljama istočne Evrope. Na izvestan način ostao je u senci Đilasa, na koga je bila usmerena pažnja svetske javnosti. Razmišljanja i javno držanje Mihajla Mihajlova između 1965. I 1978. svakako zaslužuju ozbiljno upoznavanje, važno za noviju istoriju i rekapitulaciju 20. veka. Ovaj razgovor vođen je neposredno po njegovom povratku u Beograd, 2001. godine.

Kolaterana žrtva

Pre Leta moskovskog nisam razmišljao o politici; kakva pobuna, nisam ja Vlada–Revolucija! Uvek moram da podvlačim to da nisam buntovnik, psihološki nisam takav tip. U politiku sam bukvalno nateran kada me je Tito napao i sve što sam radio, bila je samo moja odbrana. Nekoliko godina pre tog inkriminisanog teksta-putopisa, pisao sam i objavljivao tekstove o sovjetskoj kulturi, koji su dobijali pozitivne ocene. Verovatno zbog toga poslat sam u Moskvu 1964. u kulturnoj razmeni studenata Zagrebačkog sveučilišta i Moskovskog državnog univerziteta. U avgustu sam se vratio s puta, tekst počeo da pišem u septembru i završio ga u oktobru, upravo kad je smenjen Hruščov. Trijumvirat: Brežnjev, Kosigin i Podgorni odmah su započeli neku vrstu restaljinizacije. Reportaža je počela da izlazi u januarskom broju beogradskog čaopisa Delo, a posle drugog nastavka, u februarskom broju, sovjetski ambassador Puzanov uručio je zvanični protest Titu zbog klevetanja SSSR-a. Ničeg subverzivnog nije bilo u toj reportaži Leto moskovsko, mislim da je njima smetalo to što sam više godina u svojim člancima podržavao Hruščovljevu liberalizaciju. To je njima bolo oči. Čak, mesec dana pre nego što sam otišao u SSSR, u zagrebačkom časopisu Forum, objavljen je moj esej o Solženjicinu i nikom nije zasmetao. Jedino o čemu pre toga nisam pisao u jugoslovenskoj štampi, bilo je pominjanje prvog sovjetskog konclogora kod Arhangelska 1921. U drugom tomu Arhipelaga Gulag u prvih desetak stranica, Solženjicin se osvrće na to moje pisanje i kaže: Mihajlov nije bio u pravu! Logor kod Arhangelska formiran je 1919, a ne 1921. Bio je to prvi koncentracioni logor za uništavanje političkih protivnika. Dakle, ambasador Puzanov je uložio protest i Tito je procenio da je to pravi trenutak da se opet malo primakne Sovjetima. I održao je govor okružnim javnim tužiocima: Zar mi, političari, moramo uvek da pokazujemo ko je narušio zakon?! Eto, recimo, neki Mihajlo Mihajlov kleveće bratski SSSR… To je nova forma đilasizma, jeste li vi učinili nešto protiv toga?! Treći nastavak mog putopisnog eseja nije štampan u martovskom broju Dela, a tadašnji urednik Muharem Pervić izvinio se čitaocima zbog uređivačkog promašaja. Istog dana kada je Titov govor objavljen u štampi, 4. marta 1965. mene su uhapsili.

Solidarnost Artura Milera

Nikada mi nije palo na pamet da mogu da budem uhapšen. Zbog čega? Zbog pisanja tekstova?! Desetak dana pre u zagrebačkom Vjesniku pojavila se veoma pohvalna recenzija Leta moskovskog, zaista mi nije palo na pamet da će me neko hapsiti zbog tog teksta. Mate Barbir, moj student, kasnije načelnik Udbe za Zadar, zakucao je na vrata mog kabineta, kaže: - Profesore, dođe vreme! Dva policajca, dva agenta, neki profesori u funkciji svedoka vrše pretres kabineta, traže oružje. Znate, hapšenje je šok. Odjednom ste potpuno neslobodni, negde vas vodaju, ispituju i što je najgore, ne znate šta sve mogu da vam urade. Zahtevao sam i dobio Krivični zakon i Zakon o krivičnom postupku i pročitao ih u dahu, kao roman. I sve sam zapamtio, mogao sam da izrecitujem. Dođu u zatvor neki zadarski advokati, jezivo uplašeni. Kažu: Ma, ajte, priznajte da ste krivi! – Pa nisam kriv. Sve to pisao sam i ranije, a i Tito je to govorio ‘48. – Ali, znate, ne možemo mi… Rekao sam: Sam ću se braniti! Deset dana kasnije, prijatelji iz Zagreba poslali su mi advokata Iva Glovackog, podržao me je: Imate pravo, branićemo se! Zadar je tada imao tridesetak hiljada stanovnika i sad, Tito napada, mene hapse – nastaje panika. Svi su prepadnuti, udbaši me pitaju: Pobogu, šta si to pisao kad te napada drug predsednik?! Promakao im je subverzivni element u njihovoj sredini. Godinu pre toga Franjo Zenko i ja došli smo u Zadar sa Zagrebačkog sveučilišta kao asistenti. On na filozofiju, ja na slavistiku i kao najmlađem uvalili su mi da budem sekretar sindikalne organizacije fakulteta, da lepim markice i skupljam članarinu. Kad sam posle 40 dana izašao iz zatvora, setim se svoje funkcije na fakultetu i napišem na oglasnoj tabli: Zakazujem sastanak! Prvi član: Isključenje Mihajlova… Potpis: sekretar sindikalne podružnice Mihajlov. Naravno, niko se nije pojavio, mislili su da će me ponovo uhapsiti. S fakulteta su me izbacili desetak dana posle hapšenja, iako nije bio završen istražni postupak. Sudio sam se s njima i Vrhovni sud Hrvatske me je vratio, godinu kasnije. Bilo je prekasno, već sam bio osuđen po drugi put.

 

Ali, imao sam sreću: prvi put je PEN klub, međunarodno udruženje pisaca, trebalo da održi svoj kongres u jednoj komunističkoj zemlji juna 65. na Bledu. Sekretar je bio Artur Miler, postavili su uslov: Ako Mihajlov ode u zatvor, nećemo doći u Jugoslaviju! Tako sam, deset dana pre održavanja njihovog kongresa, uslovno kažnjen. Oduzeli su mi pasoš, bio sam izbačen s posla, nigde nisam mogao da objavljujem članke – totalni pad, potpuno iza crte. Pravi izopštenik iz društva. Nije sve bilo baš crno, zbog cele te gužve počeli su u svetu da prevode Leto moskovsko. I počeo sam da pišem članke na ruskom, jer u celom svetu ima prevodilaca s ruskog. Ja sam bilingvist i savršeno mi je svejedno na kom jeziku pišem. Sestra i ja smo tek u školi naučili srpski. Dakle, od 1965. pišem na ruskom i verovatno je to razlog zbog koga me svrstavaju u rusku kulturu. U raznim antologijama uključen sam među ruske filozofe ili ruske religiozne mislioce. Zaista, čudna situacija: Jugosloven koji u Beogradu piše na ruskom i svrstava se u rusku kulturu!  Počeo sam da dobijam skromne honorare iz inostranstva, jedan je bio malo veći, nekoliko stotina dolara, kupio sam Šejkinu sliku. Kad sam odazio u Moskvu 1965, upoznao sam se sa Šejkom. Bio je veoma dubok čovek, odličan slikar, savršeno obrazovan. Sve ga je interesovalo, o svemu je čitao. Veoma brzo našli smo zajednički jezik. Iz Moskve sam doneo Okudžavine pesme i mnogo logoraških pesama, ni za jedno niti za drugo nije se mnogo tada znalo u svetu. Šejka je presnimio te pesme i dugo ih je interpretirao na svojoj gitari. U Moskvi sam doživeo neprijatnost u našoj ambasadi. Naime, za pet nedelja boravka tamo, bio sam u vezi sa tridesetak ruskih pisaca, bez posredovanja njihovog udruženja, što je bilo potpuno neuobičajeno. Toliko sam se obezobrazio da sam telefonirao i u Kremalj. Pola godine pre mog boravka u Moskvi, u zagrebačkom Telegramu objavio sam kritiku Hruščovljeve knjige, u kojoj su njegovi govori i članci o umetnosti. Pod naslovom U tradiciji Pisarjeva (Pisarjev je socrealista 19. stoleća) pisao sam kao da se radi o običnom kritičaru, a ne predsedniku SSSR-a, generalnom sekretaru partije. Svi su bili zapanjeni što je to štampano, a i sâm sam sumnjao da je to moguće. Sad, ja okrećem brojeve telefona u Kremlju, šalju me od jednog sekretara do drugog, predstavljam se: Mihajlo Mihajlov, ovde sam u kulturnoj razmeni, pišem o sovjetskoj literature. Pre pola godine pisao sam o knjizi Nikite Sergejeviča, da li bi mi on dao intervju? Kažu: Dobro, ostavite nam broj vašeg telefona, videćemo. Posle nekoliko dana telefoniraju, kažu: Nikita Sergejevič se sutra vraća, daće vam intervju, ali potrebno je da imate saglasnost jugoslovenske ambasade. Odem tamo i naivno ispričam da mi je potrebna njihova saglasnost da bih dobio intervju od Hruščova. Ovi to s nevericom slušaju, pa zovu nekog višeg, i još višeg… Ja ponavljam priču kad su ovi sekretari čuli šta želim, počeli su da viču: Je l’ ste vi ludi, pa vi pravite diplomatski presedan?! Oni će misliti da mi želimo intervju s Hruščovom!? Kako ste uopšte smeli da posećujete te pisce a da nas niste pitali?! Sledećeg dana zovu me iz Kremlja, pitaju: Jeste li dobili saglasnost ambasade? – Nisam. Znate, to nije državni list, već nedeljnik za kulturu, stoga naša ambasada neće da da saglasnost. Mislim, gotovo je. Kad, dan kasnije opet telefoniraju: Nikita Sergejevič će vam dati intervju, ali morate nam dostaviti garanciju urednika da će biti štampan! Odmah telefoniram, urednik Mirko Božić nije u Zagrebu! Objasnim da je urednik na putu… Idućeg dana, opet zovu, kažu: Nikita Sergejevič će vam dati intervju, ako svojim potpisom garantujete da će biti štampan u Jugoslaviji! I tu se ja prepadnem, kakvu garanciju mogu da dam? I danas žalim zbog tog neostvarenog intervjua. Eto, uplašio sam se jer su ovi iz ambasade vikali na mene.
Zadarska deklaracija

Na Brionskom plenumu juna 1966. pao je Ranković, nakon čega je započeo talas liberalizacije. U Hrvatskoj je uništeno deset hiljada policijskih dosijea, kao, nastupila je totalna liberalizacija. A mesec dana pre toga, u članku Đilas i današnja Jugoslavija, napisao sam sledeće: Već je postalo uobičajeno da se kod raznih suđenja piscima i publicistima u socijaističkim zemljama, optuženi pravdaju da je ono što su učinili lišeno bilo kakve političke boje, da se radi isključivo o pitanjima književnosti, umetnosti, istorije. Nažalost, i zapadna štampa, braneći optužene, iznosi takav argument. Kao da celi svet ne želi da prizna da se radi upravo o problemu političkih sloboda, i unapred opravdava osudu i progon. Kao da nije neotuđivo pravo čoveka da bude politički obojen onako kako on to želi. Zašto Sartr ili Rasel mogu i to sa velikom korišću aktivno učestvovati u političkom životu svoje zemlje, a mi u socijalističkim zemjama moramo da se neprestano ograđujemo od toga da delovanje ima političku konotaciju…? Po tadašnjem zakonu bilo je moguće da petoro intelektuaaca osnuje list; pokušao sam sa grupom intelektualaca i umetnika da to učinim u Zadru. U otvorenom pismu predsedniku SFRJ, napisanom 11. jula 1966. u Zadru, stoji: Kako se ja niti moji istomišljenici ne osećamo protivnicima socijalističkog društva i naše zemlje a uprkos vašim oštrim rečima, nećemo živeti u strahu. I upravo zato da ne moramo naše ideje iznositi pred javnost isključivo putem zapadne štampe, a takođe i zato da se vi ubuduće ne biste više morali obraćati onima na Zapadu, već direktno nama ovde, jer mi sa zapadnom štampom imamo samo zato i toliki kontakt što nam ovde do sada nije bilo moguće istupati otvoreno pred našom javnošću. Mi, nekoliko desetina ljudi iz cele zemlje, sastaćemo se u Zadru od 10. do 13. avgusta ove godine i održati legalni skup sa ciljem osnivanja nezavisnog demokratskog glasila, koje će u daljoj perspektivi postati jezgro jednog demokratskog društveno-političkog pokreta. Naravno, u potpunosti u okviru jugoslovenskog zakona i Ustava.

Pre tog skupa počeo je napad u štampi, Vjesnik u srijedu objavio je članak na dve strane s konotacijom: Prodani Zapadu. Tito je u istom smislu nešto govorio, onda sam ja, da bih im odgovorio, objavio to pismo na Zapadu jer sam znao da ovde neće štampati. Upravo kao zaštitu, ali nije pomoglo. Tri dana pred skup, 8. avgusta 1966, uhapsili su mene, sledećeg dana Marijana Batinića, istoričara umetnosti. Danijela Ivina, istoričara iz Zagreba, koji je prijavio skup, nisu uhapsili jer su u Zadar došli mnogi strani novinari, pa ih je to malo zaštitilo. Dok sam ja sedeo u zatvoru, napisali su tzv. Zadarsku deklaraciju o osnivanju tog časopisa. Nisu uspeli da ga registruju. Po zakonu trebalo je samo nalepiti marku na koverat i predati na šalteru opštine. Ali, službenici su se uplašili i nisu hteli da prime koverat. Posle je to pokušano u Beogradu, e, onda su pohapsili sve, i Ivina i celu Medijalu. Uprkos svemu, skup u Zadru je održan. Naravno, bilo je prisutno samo desetak ljudi. Danijel Ivin bio je inspirator Deklaracije a potpisali su je Šejka, Peđa Ristić i Nikola Čolak, koji je posle nekoliko dana zbrisao u Italiju. Danijel Ivin je brat Slavka Goldštajna, izdavača i publiciste. Bio je najmlađi partizan u Vrhovnom štabu Hrvatske i bili su potpuno na liniji NOB, osim što je Danijel bio demokrata. Najmlađi partizan u mom društvu, to svakako nije bilo prihvatljivo. 

U Zadarskoj deklaraciji su isti oni pogledi sa kojima je UJDI krenuo 20 godina kasnije – demokratizacija Jugoslavije. Jasno je da smo bili napadani od svih nacionalista: A gde je tu Nezavisna Hrvatska?! Jugoslavija ne može da bude drugo nego tamnica naroda! Bla, bla, bla. Jedna od tačaka naše optužnice bila je saradnja sa ustaškom emigracijom – možete misliti! Neka budala iz emigracije u Argentini, napiše članak na nekoliko strana u hrvatskim novinama: Akcija profesora Mihajlova ne doprinosi slobodi hrvatskog naroda. Pokažem to Šejki, i zamislite taj idiotizam, u presudi mi je stajalo: Za rasturanje ustaške štampe!

Zatvorska vrata

Početkom septembra 1966. ponovo su mi sudili zbog nekoliko članaka u inostranstvu. Izašao sam iz sudnice zajedno sa Marijanom Batinićem, dočekali su nas omladinski aktivisti, poveća grupa mladića i bacili su novčiće na mene. – Profesore, da te kupimo! Očito, nisu imali naredbu da me tuku. Pošao sam ka trafici da kupim cigarete, Marijan je ostao sam. Oborili su ga udarcima, šutirali ga i izgubio je oko. Sada je profesor na Frankfurtskom univerzitetu, u Vizbadenu. Aktiviste je predvodio Ivo Maštruko, kasnije je dogurao do ambasadora SFRJ u Vatikanu. Glavoseča, izbacivač s posla bio je Dalibor Brozović, predsednik hrvatskog Sabora za vreme Tuđmanove vladavine. Nacionalista koji je, pre nego što je to postao, bio ibeovac. Dakle, uslovna kazna iz 1965. pretvorena je u bezuslovnu – godinu dana zatvora. Otišao sam na izdržavanje kazne u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Lakše je otići sam, nego da te iznenada pokupe. Naravno, nije lako reći: Odoh ja u zatvor! Ipak, računao sam na godinu dana robije, to baš i nije toliko dugo. Jeste, zatvorska vrata se zatvaraju za tobom, ali i to je deo života koji čovek treba da prođe. Tolstoj je do kraja života žalio što nije bio u zatvoru, nije imao to iskustvo. Dostojevski jeste. To je potpuno druga dimenzija života. Mesec dana po mom dolasku u Mitrovicu, 22.novembra 1966, usred noći su me pokupili i doveli u Centralni zatvor u Beogradu. Tamo su već bili dovedeni: Šejka, Peđa Ristić, Slobodan Mašić, Marijan Batinić, Franjo Zenko, Miro Glavurtić i Mladen Srbinović. Oni su nastavili da rade na tom našem časopisu, hteli su da ga prijave u Beogradu. Sve nas optužili su za neprijateljsko udruživanje protiv naroda i države. Na novinama su se pojavili naslovi: Zavera arhitekata! Peđa Ristić je arhitekta, Šejka je imao arhitektonsko obrazovanje, Slobodan Mašić je ahitekta… Naša ćelija je bila u istom hodniku, ali nismo mogli da komuniciramo. Neko je tu proveo dva meseca, neko tri, na kraju sudili su samo meni. I presudili da u zatvoru treba da provedem četiri i po godine. Posle su mi smanjili na tri i po, koje sam izdržao do poslednjeg dana.

Centralni zatvor je specijalna ustanova, šetaš se dvorištem nema jednog listića jer je sve beton, živiš u betonu. Sedam i po meseci proveo sam u izolaciji, tj. u samici. Za mene su to bili, možda, najvažniji meseci u životu. I nije bilo strašno. Čovek ostane apsolutno sam sa sobom, prosto, vidi sebe i svoj život. Zato se kriminalci mnogo više boje samica, nego da ih devetaju panduri – samo da ne ostane sam sa sobom! Srećom, dozvoljavali su mi da čitam knjige, majka mi je donosila mnogo ruskih knjiga. Te godine prvi put je štampana knjiga Majstor i Margarita i neko mi je poslao u zatvor. Čitao sam je sa najvećim uživanjem, čitam i smejem se. Stražari me zapanjeno gledaju, misle da sam poludeo – čovek u samici, a smeje se?! Mislim da mi je prilično pomoglo to što me je Tito napao: ko sme da dira Titovog zatvorenika! Pristojno su se vladali prema meni. Posle godinu dana provedenih u Centralnom zatvoru šalju me u KP dom u Požarevcu. Tamo me je sačekao uobičajeni jednomesečni karantin. Godinu ranije 1966. Jugoslavija je potpisala deklaraciju o političkim i građanskim pravima UN, po kojoj zatvorenici nisu morali da rade. Apsurd je bio da u našim zakonima nije bilo prisilnog rada, ali ste, prema propisima KP domova, morali da radite. U požarevačkom KP domu proizvodili su odlične naftarice; radio sam kraj nekih ogromnih peći, pekao emajl. Nisam stizao da pročitam novine, kamoli nešto drugo. A preda mnom su bile godine robije! Baš u to vreme ratifikovana je Deklaracija o političkim pravima čoveka. Pošto nisam suđen kao politički zatvorenik, već zbog dela političkog kriminala - protiv naroda i države – upravi zatvora napisao sam jedan pristojni zahtev da me oslobodi rada jer po jugoslovenskim zakonima nema prisilnog rada. Naravno, ništa se nije desilo osim što su me u ćeliju zatvorili na maksimalnih deset dana. Bilo je to početkom zime, smešten sam u samicu takozvanu ledaru. U letnjoj ste uniformi, jedino noću dobijate ćebe. Prozori na samici ne postoje, samo rešetke, tako da sneg i led upadaju unutra. Pod je potpuno zaleđen. Izdržati u njoj deset dana veoma je teško jer od hladnoće ne možete da spavate. Ledare su se bojali i najveći kriminalci. Naravno, to je činjeno protivzakonito jer po zakonu sve zatvorske prostorije moraju biti grejane. Već posle tri dana provedenih u ledari bio sam spreman da se predam, da odstupim od svojih zahteva. I šta se dogodilo: upravo kad sam se spremao da pozovem stražara, jedan mladi kriminalac ubacio mi je šibicu i cigarete kroz rešetke. Čistio je i pored stražara je uspeo to da uradi. Onda sam odlučio – idem dalje! Pa šta bude!

Izdržao sam deset dana, pa su me pustili na jedan dan. – Hoćeš na posao! – Ne! Onda me ponovo bace u ledaru, ali nekako sam već bio oguglao. Kad su me zatvorili treći put, upravo mi je bila došla majka u posetu, rekao sam joj da od tog trenutka stupam u štrajk glađu. U isto vreme u Grčkoj je štrajkovao levičar Mikis Teodorakis, o njemu se pisalo u svetskoj štampi. Kao balans tome, počelo je da se piše i o meni. Sedme noći mog štrajka glađu smešten sam u ledaru po treći put. Došao je neki dr Vidak Popović, načelnik za prevaspitavanje u KP domovima pri Ministarstvu za pravosuđe i opštu uparavu. – U redu, nećete raditi! I ja sam prekinuo štrajk glađu. Odmah su mi dali dopisnu kartu da napišem roditeljima da sam prekinuo sa štrajkom. Sačekali su da majka dođe u posetu i posle toga ponovo su me pitali: - Oćeš da radiš? – Ne! – U samicu! Dakle, u pitanju je bio trik. I odem u samicu. Međutim, dobijem upalu pluća, prebace me u bolnicu. Tek tada su me ostavili na miru i nakon nekog vremena prebacili me u zatvor u Mitrovicu. Na te ledare postavili su stakla i ugradili radijatore. Zatvorenici iz Požarevca bili su mi veoma zahvalni.

Magična sila

Upravo u uslovima, kad je bilo najteže, doživeo sam da izgubim svaki strah. Ne onda kad se nešto dešava, pa se uplašiš da te mogu obesiti, ubiti, ili ne znam šta. Kad si baš u najstrašnijoj situaciji – strah nestaje. Posle toga se ničeg ne bojiš. Nikad se više nisam uplašio, ničeg. To iskustvo za mene je bio otkrovenje i o tome sam napisao esej Mističko iskustvo neslobode, koje je štampano na mnogo jezika u svetu. Ne samo o svom iskustvu, već i iz iskustva Solženjicina, Sinjavskog, Panjina i još nekolicine koji su opisivali slična iskustva. Shvatio sam da su to uvek ista iskustva: da u toj najstrašnijoj situaciji naglo postajete svesni da postoji neka ogromna sila od koje zavisite, a nikako od nekog policajca ili šefa države. Ukoliko imate poverenje u tu silu, idete za tim unutrašnjim glasom, onda vas baš briga – niko, ama baš niko ne može vam ništa. Kao onaj prizor u Bibliji: skočite među lavove, ali vas neće pojesti. To je realno iskustvo i nemoguće ga je zaboraviti ako ste ga jednom imali. Nije rezultat nekog racionalnog spekulisanja. To je iskustvo neslobode, koje vodi ka slobodi. Naravno, i motivacija učini da se sve izdrži. Ona daje energiju. Preti vam stražar, ali to ne dopire do vas. Nisam bio religiozan. Kroz gimnaziju sam vaspitavan marksistički, roditelji se nisu bavili tim stvarima. Tek u zatvorima se počela ukazivati neka druga dimenzija. Godinama sam čitao i skupljao građu da bih shvatio o čemu se radi. Naravno, sve se bazira na iskustvima. Recimo, zapanjilo me je da sam u noći pred hapšenje, sanjao da me hapse. Dugo me je to više zbunjivalo od samog hapšenja. Đilas mi je pričao da mu se na Sutjesci, u vreme najžeščih borbi, noću javio Hrist! I ja sam imao slično iskustvo u CZ-u, u samici mi se jedne noći javio Hrist. Osetite blizinu fantastične energije, neku ogromnu ljubav kraj vas, i onda nestane. Istog trenutka znate o čemu se radi, šta je to. Ja sam racionalan čovek i moguće je da je posredi nekakav autohipnotizam – sedite tamo sami, u užasnoj ste krizi... Ali kako objasniti to da sam unapred video svoje hapšenje?! U svakom slučaju, treba pratiti svoj kod, tu veru u sebi. Da je to što ste učinili bilo jedina prava stvar. Naravno, čovek je slab već po svojoj prirodi – ko ima toliku snagu da baš uvek prati ono što oseća? Kompromise je teško izbeći, možda to samo svecima polazi za rukom. Svakako, trudim se da ne napravim onaj glavni kompromis, koji vodi ka poništavanju ličnosti. To ne dozvoljavam, one manje kompromise, da.

Staljinova pitanja lenjinizma

Svojevremeno sam napisao članak u kome sam tvrdio da je netačna izreka: Nije teška robija, teški su robijaši. U zatvorima se smatra da su ubice normalni ljudi, izuzev patoloških ubica koji su ionako u ludnicama. Najneprijatnija populacija su sitni kriminalci, šibicari, skloni su cinkarenju i potkradanju ostalih. U zatvoru se sretnu mnogi interesantni ljudi. U KP domu u Požarevcu sprijateljio sam se sa Ademom Demaćijem, bio je apsolutni autoritet za zatvorene Albance, jedino prave političke zatvorenike. Držao se kao poglavica, i svi su ga slušali. Kad smo se sreli, setio se da smo bili na prvoj godini svetske književnosti. Kada je osnovana 1954. u Beogradu, pored nas dvojice, bili su i Mirjana Miočinović, Danilo Kiš, Muharem Pervić, Jevrem Brković, Pero Mužijević. Posle dve godine prešao sam u Zagreb, na komparativnu književnost. Tamo sam diplomirao i dobio stipendiju za postdiplomske studije. U zatvoru u Požarevcu bilo je raznih nacionalista, pokupljenih po kafanama zbog pričanja nacionalističkih viceva. Država je činila veliku glupost što ih je hapsila; oni, zaista, nisu bili politički zatvorenici. Albanci jesu, bili su marksističko-lenjinističkih uverenja, mada su bili čisti nacionalisti. Kad jednog osude na samicu, svi stupaju u štrajk. Nisu smeli da ih pipnu, jer kad čuvar potegne palicu, ovaj mu kaže: Nemoj da me udariš, moraću da te ubijem! Čuvar zna da to zaista može da se dogodi. Odbijali su svaku saradnju sa zatvorskom upravom, nisu hteli da potpisuju svoje presude, potpuni bojkot. Neku knjigu su čitali u najvećoj tajnosti. Dugo nisam znao kakva je to knjiga, dok jednog dana slučajno nisam nabasao na nju. Bila su to Staljinova Pitanja lenjinizma u izdanju beogradske Kulture. Čitali su to kao da je Sveto pismo, krišom da ih ne otkriju. U svojoj autobiografiji Demaći tvrdi da sam ga ja oslobodio marksističke ideologije. Stalno smo se prepirali, a kada sam izašao iz zatvora, poslao sam mu knjigu Džordža Orvela 1984. jednom sam bio u gostima kod njega, ali nismo smeli da govorimo na srpskom pred drugima. Ispostavilo se da je jedan od njihovih najumerenijih političara, nastupa kao zaštitnik manjina i jedini govori o stvaranju konfederacije između Srbije, Crne Gore, Makedonije i Kosova.

 
Dalje od oficijelnog, bliže avangardnom
01.05 - 31.05.2013.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013