Naslov knjige koju će vam večeras predstaviti dva istoričara, kolega Milivoj Bešlin i ja, i sama je delo istoričara. Njen naslov glasi: „Iz Skupštine Republike Srpske 1991–1996. Izvodi iz izlaganja poslanika Skupštine Republike Srpske kao dokazni materijal na Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu“. Reč je o istorijskom izvoru prvog reda. Zbog okolnosti u kojima je nastao, ovaj izvor, kako kaže njegov priređivač, predstavlja „nezaobilazan resurs za proučavanje nacionalističkog projekta bosanskiih Srba iz 1990-ih godina“. Ali, najpre, želim da kažem da ovaj izvor predstavlja snažnu potvrdu dva zaključka koji proizlaze iz dugog iskustva istraživanja prošlosti. Prvi je zaključak da su protagonisti istorijskih događaja, u trenutku kada ih planiraju, iskreniji i od potonjih interpretatora tih događaja i od samih sebe u memoarima ili na sudskim procesima. Naučna istina je zasnovana na istorijskim izvorima prvog reda, koji su nepromenljivi. Knjiga o kojoj večeras govorimo je upravo to: istorijski izvor prvog reda. Ona sadrži izvode iz govora političkih i vojnih lidera bosanskih Srba i poslanika – koje su činili i ljudi iz naroda i učeni ljudi – izgovorenih u Skupštini kao najvišem političkom telu Republike Srpske. Izgovoreni na tajnim, zatvorenim sednicama, ti se govori razlikuju od izjava u javnosti. Da bi dezorijentisali neprijatelja, oni su svesno lažljivi i pritvorni u javnosti. Da bi, pak, učvrstili jedinstvo oko vlastitih ciljeva, oni su u Skupštini iskreni i otvoreni. Izgovarani u dugom vremenskom periodu, od 1991. do 1996. godine, govori na zatvorenim i tajnim sednicama Skupštine Republike Srpske omogućuju „da konstruišemo osnovu na kojoj je počivao projekt bosanskih Srba“.

Drugi zaključak koji proizlazi iz pomenutog istraživačkog iskustva jeste da se i svaki istorijski izvor prvog reda mora posmatrati u istorijskom kontekstu. Zato je važno da se i pojedinim izvorom bavi onaj koji poznaje kontekst. U slučaju knjige o kojoj govorimo, taj uslov je apsolutno ispunjen. Priređivač knjige „Iz Skupštine Republike Srpske“ je američki istoričar Robert Donia. Radio je u Centru za proučavanje Rusije i Istočne Evrope, Univerziteta u Mičigenu, SAD. Pomno je istraživao prošlost Bosne i Hercegovine i objavio više knjiga: Islam pod Dvoglavim orlom: Muslimani Bosne i Hercegovine, 1878–1914 (1981); ko-autor je knjige Bosna i Hercegovina: izneverena tradicija (1994); Sarajevo – biografija grada (2006). Nema sumnje, da je u pitanju poznavalac istorije Bosne i Hercegovine, to jest onog istorijskog konteksta u koji je situirao i ono što je izrečeno na sednicama Skupštine Republike Srpske. Kojim se metodom, pri tome, služio?

Na uzorku manjem od 1 odsto, Robert Donia je dao kondenzat svega onoga što su, u toku pet godina, izgovorili poslanici Skupštine Republike Srpske, politički i vojni lideri bosanskih Srba. U osam tematskih celina: I Politički ideal skupštinskog rukovodstva i delegata; II Srpski strateški ciljevi; III Odnosi između srpskih teritorijalnih oblasti; IV Regionalizacija; V Policija, MUP, državne službe bezbjednosti; VI Vojne i paravojne formacije; VII Vođenje rata; VIII Demografija i kretanje stanovništva – ogledaju se ideološke osnove srpske etničke države u teritorijalnom kontinuitetu, strateški ciljevi i sredstva da se do takve države, jednom zauvek, dođe. Robert Donia je u rekonstrukciji ideala srpskih nacionalista sledio proces koji se u njihovim glavama odvijao: Srbi kao žrtve istorije, Jugoslavija kao istorijski izgubljeno vreme, Drugi – pre svega Muslimani i Hrvati – kao neprijatelji srpskog naroda, sa kojima nije moguć zajednički život.

Na četrnaestoj sednici Skupštine, 27. marta 1992. godine, Radovan Karadžić je rekao: „Nama, izgleda, nije ni potrebno da se dogovaramo oko cilja. Cilj je zapisan duboko u nama. On je svet po tome što je božanski i po tome što ga nije ljudska ruka tamo postavila. To je cilj koji srpski narod osjeća i gaji u sebi i od koga nikad ne odustaje, ma koliko vremena bila teška. Mi smo se morali dogovoriti o taktici, mi smo se morali dogovoriti o praktičnim koracima, ali o najdalekosežnijim strateš-kim ciljevima nismo se morali dogovarati jer je svako imao jednu te istu misao. A to je najsigurnija garancija da je to iz najdubljeg bića srpskog naroda, iz najdubljeg bića svakog njegovog pripadnika“. „Usred Evrope“, rekao je Karadžić na istoj sednici, „postoje nacionalne zajednice koje ne mogu da žive zajedno. Ne mogu jer ometaju razvoj jedna drugoj. Ima u biljnom svetu vrsta koje ne mogu da rastu zajedno. Moraju da se odmaknu da bi napredovali.

Mogu da kažem da nema ni jednog Srbina koji je odbacio, mogao je privremeno da stavi na stranu, ali iz taktičkih razloga, ali nije odbacio konačni strateški cilj srpskog naroda da živi u jednoj državi, odnosno u jednoj zajedničkoj državi, u jednom savezu država“. Srpska strana u Bosni i Hercegovini (Predsedništvo, Vlada, Savet nacionalne bezbednosti) usvojila je šest srpskih strateških ciljeva. Prvi, „razdvajanje od druge dve nacionalne zajednice, državno razdvajanje“. Drugi, „koridor između Semberije i Krajine... koji moramo da ostvarimo jer nema Krajine, nema Bosanske Krajine, nema Srpske Krajine, nema Saveza srpskih zemalja, ukoliko ne ostvarimo taj koridor koji će nas dobro integrisati i koji će nam omogućiti nesmetan protok iz jednog dijela naše države u drugi“. Treći, „uspostavljanje koridora u dolini rijeke Drine kao granice između dva svijeta“. Četvrti, „uspostavljanje granice na rijeci Uni i rijeci Neretvi“. Peti, „podjela grada Sarajeva na srpski i muslimanski... Sarajevo nam je strateški gledano na prvom mjestu“. Šesti, „izlaz Republike Srpske na more“.

„Prvi cilj je najvažniji... svi ostali su podtačke prvog“ – rekao je na istoj sednici Skupštine njen predsednik, Momčilo Krajišnik i nastavio: „Jesmo li se opredijelili da se konačno razgraničimo sa druge dvije nacionalne zajednice?... Kad smo govorili da gdje su Srbi, to je srpska teritorija, to je mobilizacija cijelog srpskog naroda... svaki Srbin ima pištolj i mapu“. U logici srpskih strateških ciljeva bilo je, dakle, razbijanje Bosne i Hercegovine, a zatim centralizacija srpskih teritorija. Projekt „svi Srbi u jednoj državi“ pretvorio se u multietničkoj Bosni i Hercegovini u čudovišan inženjering. Njegovi akteri su bili savršeno svesni toga.

U svom kratkom Uvodu za štampanu verziju „Iz Skupštine Republike Srpske 1991–1996. godine“ Roberta Donie, Edina Bećirović, profesorka Univerziteta u Sarajevu, kaže da se u optužbama za genocid, genocid prikazuje „kao nešto što je duboko skriveno u mislima počinilaca, te da je namjeru (mens rea) veoma teško dokazati“. Međutim, učesnici ratne Skupštine Republike Srpske govorili su otvoreno o uništenju pripadnika druge dve nacionalne zajednice u Bosni i Hercegovini, Muslimana i Hrvata. Kada je, 12. maja 1992. godine, čuo za šest srpskih strateških ciljeva, general Ratko Mladić je odmah njihovu političku sadržinu preveo na vojnički jezik. „Prema tome“, rekao je, „mi ne možemo imati rešeto da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi i ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić objasniti svijetu. To je ljudi genocid“.

Međutim, ne samo njih dvojica nego ni cela Skupština nisu mnogo marili za to. U ideološkoj zaslepljenosti i pobedničkoj euforiji, Radovan Karadžić je, 10. januara 1994. godine, rekao: „Mi možemo smatrati da smo pobjednici kad smo pritisnuli ovoliko zemlje, računajući da je ta zemlja sada 100% srpska. Makar da spadnemo i na pedeset i koji procenat, mi treba da budemo presrećni i prezadovoljni, to je Dušanovo carstvo“. Pred takvim rezultatom mora, bio je uveren Radovan Karadžić, zastati i svet. „Naravno“, kaže on na sednici Skupštine, 24–27. jula 1992. godine, „protiv sebe imamo velike sile. Ali još uvijek, te sile će se prilagođavati sili srpskog naroda, odnosno njegove težnje da živi u svojoj državi, odnosno u savezu država, odnosno da živi onako kako hoće“. Profesor Robert Donia je iz jednog obimnog i proverljivog istorijskog izvora kakav su zapisnici sa sednice Skupštine Republike Srpske od 1991. do 1996. godine, napravio izvod. Učinio je to kao istoričar i ekspert. Njegov izvod iz pomenutih zapisnika poslužio je kao dokazni materijal na Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu. Taj izvod je bez Doniovih komentara: on sadrži samo autentične izjave političkih i vojnih lidera bosanskih Srba i poslanika u Skupštini Republike Srpske. To je važno reći iz sledećih razloga.

Haški sud je, od početka, osporavan i kritikovan s raznih strana. Takav odnos prema Haškom sudu proteže se i na ocenu obilja dokaza koje je on prikupio kao dokazni materijal u postupcima koji su pred njim vođeni. Haškom sudu se najviše zameralo što nije doprineo pomirenju već je, naprotiv, svojim „političkim“ presudama produbio nepoverenje južnoslovenskih naroda. Drugim rečima što nije sledio logiku da su za rat 90-ih godina podjednako krivi svi narodi i da su svi činili zločine. Čak se i istoričari „ljute“ na Haški sud zbog selektivne pravde koja remeti „ravnotežu“ u uspostavljanju krivice i na taj način njima stvara teškoće da objasne raspad jugoslovenske države i karakter ratova 90-ih godina. Pri tome, pažnji izmiče ideologija etničkog nacionalizma, koji je bio, i još uvek je, glavna prepreka pomirenju. Nama u Srbiji kao da nije bilo dovoljno negiranje Haškog suda, odbijanje saradnje sa njim, petnaestogodišnje prikrivanje haških optuženika, bio je potreban nedavni govor predsednika Republike Srbije o Haškom sudu usred Ujedinjenih nacija, koje su taj sud osnovale. U svim tim manifestacijama sadržan je ne samo glavni razlog nepoverenja među narodima bivše Jugoslavije već i ferment našeg unutrašnjeg moralnog propadanja i izlaska iz istorije. U politici poricanja sadržana je opasnost od identifikovanja državne i društvene zajednice sa zločinima koji su počinjeni u ime „svetog“, u ime „bo-žanskog“ cilja: stvaranja svesrpske države. Ta je opasnost utoliko veća što i samo jedan istorijski izvor kao ovaj koji je ponudio Robert Donia pokazuje da realnu prošlost, ipak, nije moguće potpuno falsifikovati i zatvoriti u nacionalne okvire. Laž planera i izvršilaca zločina vraća se kao nezaobilazna istina o njima. Karadžić, Krajišnik, Mladić, Maksimović i toliki drugi čija se imena nalaze u Indeksu na kraju knjige „Iz Skupštine Republike Srpske 1991–1996. godine“ ne mogu, i da hoće, izmeniti ono što su rekli i učinili. Od njih ne zavisi pomirenje: ono zavisi od onih koji su došli posle njih odnosno, koliko su ovi drugi, nakon vojnog i političkog poraza Srbije u ratovima 90-ih godina, ideološki raskinuli sa etničkim nacionalizmom? Odgovor na ovo pitanje, barem za mene, nije ohrabrujući.

Robert Donia: IZ SKUPŠTINE REPUBLIKE SRPSKE 1991-1996.

SVAKI SRBIN IMA PIŠTOLJ I KARTU

44. Deveta sjednica Kluba poslanika Skupštine, 28. februar 1992. godine, Krajišnik:
„Moram da vas razočaram, pošto ste vi poslanici iz Skupština BiH, da vam više BiH, ovakve kakva je bila, vjerovatno više nema, jer je Evropa shvatila da će BiH morati biti podijeljena. Mi smo tako juče uživali kada smo vidjeli kako Evropljani nose kartu kao Srbi, nemaju samo pištolje pa da ih sakriju. Jer, svaki Srbin ima pištolj i kartu.”
BCS ERN SA01-1361

46. Četrnaesta sjednica Skupštine, 27. mart 1992. godine, Karadžić:
„Nama, izgleda, nije bilo potrebno da se dogovaramo oko cilja. Cilj je zapisan duboko u nama. On je svet po tome što je božanski i što ga nije ljudska ruka tamo postavila. Toje cilj koji srpski narod osjeća i gaji u sebi i od koga nikad ne odustaje, ma koliko vremena bila teška. Mi smo se morali dogovarati o taktici, mi smo se morali dogovarati o praktičnim koracima, ali o najdalekosežnijim strateš-kim ciljevima nismo se morali dogovarati jer je sva-ko imao jednu te istu misao. A to je najsigurnija garancija da je to iy najdubljeg bića srpskog naroda, iz najdubljeg bića svakog njegobvog pripadnika“       
(BCS ERNs 0090-8355 Također SA02-5850)

„Usred Evrope postoje nacionalne zajednice koje ne mogu da žive zajedno. Ne mogu jer ometaju razvoj jedna drugoj. Ima u biljnom svijetu biljaka koje ne mogu da rastu zajedno. Moraju da se odmaknu da bi napredovale...  „Mogu da kažem da nema ni jenog Srbina koji je odbacio mogao je privremeno da stavi na stranu, ali iz taktičkih razloga, ali nije odbacio konačni strateški cilj srpskog naroda da živi u jednoj državi, odnosno u u jednoj zajedničkoj državi, u jednom savezu država“  (BCS ERN SA02-58530)

61. Trideset četvrta sjednica Skupštine, 27. august - 1. oktobar 1993. godine, Karadžić:

„Strateški ciljevi koje je ova Skupština usvojila u najvećoj mjeri su ispunjeni ili će biti ispunjeni. Da podsjetim one koji to ne znaju. Ova Skupština je usvojila strateške ciljeve srpskog naroda koji su na izvjestan način postali naši zadaci, naša obaveza da ih ispunjavamo, ali to su bili strateški ciljevi kojima smo težili, kojima sad težimo da ih završimo kada bude to moguće.” „Prvi je, dakle, bio da se odvojimo, da očuvamo svoju nezavisnost i izbjegnemo tuđu dominaciju. Drugim riječima, da stvorimo svoju državnu tvorevinu u bivšoj Republici Bosni i Hercegovini.

„Drugi je da imamo povezane teritorije — mi smo to zvali koridorom, ali to je da imamo povezane teritorije u Posavini. „Treći cilj je da ne dopustimo da Drina ikad više bude granica između srpskog naroda.

„Četvrti je da u dolini Neretve, lijeva obala Neretve, po istorijskom i etničkom pravu, po pravu u geografskom i privrednom smislu itd. pripadne istočnoj Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj. „Peti je da očuvamo svoj dio i svoja prava u Sarajevu, koji je za nas veoma bitan za integrisanje teritorija istočne Hercegovine, Stare Hercegovine i Romanije, jer se u toj dolini susreću naši interesi za koncentrisanjem obrazovanja, kulture, nauke i privrede. Dakle, taj interes je da se srpsko Sarajevo stvori, kako ga god nazvali, ali da se stvori od srpskih prostora u gradu Sarajevu.

„Šesti cilj je da izađemo na more.” „Kao što vidite, peti cilj je u ovoj fazi ostvaren. Mi zadržavamo sve što je naše u Sarajevu i vjerovatno ćemo u periodu od dvije godine sve to zadržati. A ako bude neke pogodbe da se prije toga Sarajevo definitivno razriješi, mi ćemo biti spremni na kompromise, jer imamo interesa da stvorimo dva grada, da jedni drugima ne smetamo i da ta dva grada budu prosperitetna.

„Šesti strateški cilj, izlazak na more, treba da se riješi jer mi imamo pravo na to more. Niko nema pravo da nas drži daleko od mora kada smo tu na samom moru. More je opštečovječansko dobro i mi moramo insistirati da nam se dadne izlazak na more.”                    (BCS ERNs 0215-0520 - 0215-0521)

73. Osma sjednica Skupštine, 15. februar 1992. godine, Biljana Plavšić „Mi smo se donekle smijali i govorili smo o Tuđmanu kako se koncentrisao na simbole, itd. Ono što su oni postigli dobrim je dijelom bilo onim njihovim akcijama i usmjeravanjem naroda prema tim simbolima.

„Zašto srpski narod Bosne i Hercegovine ne može da donese te simbole, ja mislim čak i iz pedagoških razloga da ih nametne Srbiji, jer se u Srbiji taj proces dosta razvlači i neizvjestan je ishod. Ja sam za to da srpski narod u Bosni i Hercegovini tačno zna u svaka doba dana i noći, ako je pravi Srbin, koji su njegovi simboli. I bilo bi potrebno to nametnuti Srbiji koja se dvoumi oko simbola ima više od godinu dana.”    (SA02-5352 - SA02-5353)

77. Deveta sjednica Skupštine, sastanak Kluba poslanika, 28. februar 1992. godine, Nikola Erceg: „Ja se za sutra prosto bojim šta se može desiti u Banjaluci. Dodao bih da su indicije da će sutra doći i šešeljevci, njegovi vojnici, da demonstriraju snagu. Uslov da oni dođu jeste što je sutra prvi dan referenduma.”  (BCS ERN SA01-1376)

82. Dvadeset druga sjednica Skupštine, 23-24. novembar 1992. godine, Biljana Plavšić:

„Ja bih da kažem ministru Stanišiću. Ne da se govorka ministre, nego je to istina da sam ja nakon izjave predsjednika Republike, odnosno poziva svim dobrovoljcima u srpskim zemljama i svim pravoslavnim zemljama uputila pismo na sve adrese. Ja ću da vam kažem, nastojala sam da skupimo ljude koji god hoće da se bore za srpstvo da se okupe, pa su pisma otišla. Vi govorite o paravojnim formacijama i o neparavojnim formacijama. Oprostite, to se mene ni malo ne tiče. Ja sam tražila ljude koji hoće da se bore za srpstvo, koji hoće da se bore na teritoriji Republike Srpske. Ta su pisma otišla i u Sovjetski Savez, otišla su i Šešelju i Arkanu i Joviću. Kako kod hoćete, pa me sada optužite za to. Molim vas lijepo, hoću da tu stvar razjasnim, jer ovo je već drugi put gospodine ministre, ne da se govorka, nego sam to uradila, i vi me osudite. (Aplaudiranje.) ” (BCS ERN 0214-0651)

96. Trideset četvrta sjednica Skupštine, 27. august - 1. oktobar 1993. godine, Karadžić:

[Krajišnik podsjeća Karadžića da odgovori na optužbu poslanika Momira Gakovića da je Milošević imao prevelik uticaj na pitanja bosanskih Srba. Karadžić odgovara. ] „Ja moram da vam kažem da su oni veoma oprezni sa nama. ... Vrlo nas uvažavaju. Ne mogu da kažem da ne vrše pritisak, ali ne vrše ultimativne pritiske. Razgovaraju, pokazuju veliko strpljenje s nama. Radije bi da nas ubijede nego da vrše pritisak. A Milošević je, mogu da vam kažem, lukav kao zmija i on je pomogao dosta da se ovo uradi. Naročito je pomogao kod ustavnih principa, gdje je Tuđman bio na granici da sklizne u federaciju, jer se on boji kako će Krajina proći.” BCS ERN 0215-0609-0215-0610

97. Trideset četvrta sjednica Skupštine, 27. august - 1. oktobar 1993. godine, Karadžić: „Mogli smo se boriti za Banja Luku da je neprijatelj bio spremniji i da smo mi bili manje spremni. ... Ja sam Miloševiću sad rekao pred Tuđmanom da, ako smo braća, kese nam nisu sestre. On kaže - sad jesu, ali neće biti sestre kad vi dobijete državu. Više Srbija nas pomaže 50 puta nego što mi nešto tamo platimo ili prodamo.”     (BCS ERN 0215-0593)

98. Trideset četvrta sjednica Skupštine, 27. august - 1. oktobar 1993. godine, Karadžić:

[Karadžić špekulira da međunarodnipregovaraei stavljaju ogroman pritisak na Tuđmana da potpiše mirovni plan.]

„... da se sva vojska potčini Mladiću i da se stavi pod jednu komandu i da se branimo kao cjelina... U tom slučaju treba da proračunamo da li možemo da iznesemo taj rat, i ako možemo, mi bismo onda ostali u granicama u kojima jesmo. Ne bismo imali više  nikakvih obaveza prema Hrvatima u pogledu Kupresa (aplauz), niti Muslimanima u pogledu Ozrena. (aplauz) Ali to mora ova nacija, znači, zapadno od Drine, da i crno ispod nokta vuče i da to uspije.”        (BCS ERN 0215-0895)

242. Šesnaesta sjednica Skupštine, 12. maj 1992. godine, general Mladić: „Ljudi i narodi nisu piljci niti ključevi u džepu, pa ćemo ih premjestiti tamo-amo. ...Rat ne možemo voditi ni na svakom frontu niti protiv naroda. Ja bih ovdje predložio da mi usvojimo takvu pamet da mi nećemo u rat, a ako budemo napadnuti, mi ćemo se braniti. I mi nećemo rat protiv Muslimana kao naroda, niti protiv Hrvata kao naroda, već protiv onih koji su taj narod poveli i nahuškali na nas.

„Prema tome, mi ne možemo očistiti niti možemo imati rešeto da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi i ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić objasniti svijetu. To je ljudi genocid.” (BCS ERN 0084-7742 - 0084-7744)

297. Pedeset druga sjednica Skupštine, 6. august 1995. godine, Karadžić „Potpukovnik Milutinović ...daje stranim agencijama katastrofalne snimke koji mogu Mladića da koštaju, da mu se na Hagu pokažu. Puštaju oni koga hoće, pa se snime leševi žena po ulicama Srebrenice, pa se to pusti na stranim medijima.”  (BCS ERN 0214-4234)

300. Pedeset druga sjednica Skupštine, 6. august 1995. godine, Karadžić:

„Sjećate se kada sam naglo sazvao Vrhovnu komandu i sve predsjednike opština, da se ona tri kilometra, da se obuku policajci i civili, da kažu - u redu, dio pripada i nama, ta tri kilometra - nemojte, to se tako ne radi, tako se ne radi sa svojom državom. Da smo i Srebrenicu uzeli i ušli u nju kada je bio Morion, nas bi bombardovali. Ali znate kako: tepih bombama, spržili bi nas. „Došao je trenutak, ja sam Direktivu br. 7 i to signirao, da se uzme i Teočak, Srebrenica, Žepa i Goražde, sve je to potpisano i išli smo snažno u to. Vi ste sami u telegramu opisali, po prvi put sam se čudio zašto Tolimir ovako fino poštuje predsjednika Republike, izvještavate kako je predsjednik Republike veoma zadovoljan, ohrabruje vojsku da nastavi, dok mi ljudi nisu rekli, pa čoveče, on tebe hoće da umiješa da slučajno ne bi ti rekao da ti nisi za to. Ja sam za sve naše odluke i ja stojim iza njih, i snimljene su vrhovne komande i sve u njima stoji. I usmeno i pismeno sam naredio da se ide na Žepu i Srebrenicu. (BCS ERN 0215-4264 -0215-4265)

302. Pedeset četvrta sjednica Skupštine, 15-16. oktobar 1995. godine, Jovan Spremo:

„Mnogi naši pojedinici nadobudni, neodgovorni, popiju dvije rakije i kažu ’daj-de da tata pikne jednu’, napravi pičvajz po gradu i baca granate na civile. Gospodo, mi nikada nismo htjeli priznati da su padale te naše granate. Ja znam odgovorno, to nije radila ni Vrhovna komanda ni GS, takve naredbe nisu davali. Ali neki nadobudni i neodgovorni pojedinci su to radili. Mi smo trebali, ubuduće to treba da radimo, da se ponekad i prizna da se to desilo, ali da kažemo da su to uradili neodgovorni pojedinci koji će biti uhapšeni. Trebali smo čak izvesti neko suđenje kao blef, vidite šta radi gospodin Tuđman.” (BCS ERN 0215-4387)

303. Pedeset četvrta sjednica Skupštine, 15-16. oktobar 1995. godine, Milorad Dodik: „Naša kataklizma počinje sa Bihaćem, negdje oko Nove godine. ... ali nam je bilo prezentovano euforično, da smo mi već u gradu itd. Uspostavljanje tadašnjeg mirovnog procesa i prekida vatre je katastrofa za RS. To je moja konstatacija, ne predlažem da je usvoji skupština kao konstataciju da je tačna. A najveća greška rata je Srebrenica i Žepa, i za to neko treba da snosi odgovornost. ... Ko je odgovoran za to? Mi smo legalizovali pred međunarodnom zajednicom da se mogu uzeti zaštićene zone. A onda smo nakon pet dana galamili kako ne može se na zaštićenu zonu RSK udariti, a mi smo prije pet dana uradili to što smo uradili. Izgubili smo poziciju koju smo mogli da branimo.”  (BCS ERN 0215-4484)

304. Pedeset četvrta sjednica Skupštine, 15-16. oktobar 1995. godine, general Milovanović:

„Poslanik Dodik [kaže] ’Jedini izlaz za RS je prekid vatre.’ Ja se slažem sa tim, ali ne po svaku cenu. To znači da nam ostaje borba. „Kaže da je naša najveća greška Srebrenica i Žepa, jer smo uzeli zaštićene zone, a branimo se što nas napadaju iz zaštićenih zona. Verovatno će pametniji ljudi posle nas reći da li je Srebrenica i Žepa greška. Ja ovog momenta znam: da nismo uzeli Srebrenicu i Žepu, ne bi sada imali Romaniju, sa vojničke tačke gledišta. U političke aspekte i u metodologiju uzimanja Žepe i Srebrenice ne ulazim, nisam bio prisutan, samo sam bio informisan kao i vi. Bio sam na zapadnim granicama RS.”

(BCS ERNs 0215-4539 - 0215-4540)

306. Pedeset četvrta sjednica Skupštine, 15-16. oktobar 1995. godine, Karadžić: „Ja sam kao vrhovni komandant stao iza plana za Žepu i Srebrenicu, za Srebrenicu uglavnom. Žepa se podrazumijevala. Gospodo, mi bismo izgubili rat na prostoru Žepe sa 90.000 naoružanih Muslimana, izgubili bismo rat. Lično sam nadgledao plan bez znanja G[, ne krijući, nego slučajno nailazeći na generala Krstića i savjetovao mu da pravo ide u grad i da proglasi pad Srebrenice, a poslije ćemo juriti za Turcima po šumama. Odobrio sam i blaži zadatak i radikalni zadatak i nekajem se za to.“               (BCS ERN 0215-4556).