|
|
 |
|
|
| |
|
|
Crkva hoće da ima rukovodeću ulogu u državi i društvu kao nekada Savez komunista. Premijer Dačič je bio jasan i odlučan. Još jasniji je bio njegov potpredsednik A. Vučić koji je apostrofirao samog mitripolita Amfilohija, rekavši da ako hoće da bude političar neka skine mantiju i neka istakne listu kao političar za izbore.
Kada je napokon Srbija u Briselu parafirala sporazum s Prištinom pokazalo se da „državni vrh“ nakon neizvesnosti udara u pravi klin problema u vezi Srbije i odnosa s Kosovom. Hrabrost da se prizna realnost pobudila je mnoge nade - i u Beogradu i u Briselu nije malo njih koji pominju istorijski sporazum. Štefan File je naglasio da se ovim „pravi istorija’ i da su Dačić i Tači hrabri mirotvorci. Uoči odlaska u Brisel „državni vrh“ je pohodio patrijarha Irineja i - ništa, nije čak izdato ni uobičajeno saopštenje.
Država u klin Crkva u ploču
Pala je senka na odnose države i crkve i brzo se videlo da to neće biti već viđene „smetnje na vezama“. Oni koji su sa svojim partijama i doveli do ovog stanja - SNS-SRS i SPS - sada su shvatili da se klin može samo ovako izbiti, oni su sada zbunili SPC koja se nadala da su to njihovi, a ne neki B. Tadić i da neće povući ovaj potez. Sada su međutim povuki potez par excellence političke i posledice se već vide. Ako u odnosima između države i SPC nije „puklo“, napetost je takva da se ne može očekivati izmirenje - osim ako se ne desi čudo.
|
Nikola Džafo:Kružni put |
|
SPC je smetnula s uma istorijsku činjenicu koju potvrđuje i istorija naše Crkve - crkva je opstajala u svim sistemima i državama ili autonomijama i sarađivala sa „postojećim vlastima“ - i ovoga puta država crkvi to garantuje, ali SPC neće. Ona hoće da ima rukovodeću ulogu u državi i društvu kao nekada Savez komunista. Premijer Dačič je bio jasan i odlučan. Još jasniji je bio njegov potpredsednik A. Vučić koji je apostrofirao samog mitripolita Amfilohija, rekavši da ako hoće da bude političar neka skine mantiju i neka istakne listu kao političar za izbore. Dobro je bilo što je ovako bilo, jednom je moralo „pući“ jer i država i SPC su formulisale svoje mesto u Ustavu Srbije. Da li će neki pokušaji da se pomi re država i SPC dati neke rezultate to niko ne zna - ali nema izgleda da SPC promeni svoj stav a nema ni izgleda da država promeni svoj stav jer u pitanju je uistinu istorijski sporazum u smeru pomirenja Srba i Albanaca. To što nije mogao - ili nije smeo da uradi B. Tadić - uradili su SNS i SPS. Boginja istorije, ćudljiva Klio, radi svo je i mnogo se ne obazire na na Crkvu koja često zaboravi svoju misiju evangelizacije i bavi se politikom - po smislu egzemplarno loše - a i sama SPC ima problema na pretek. Ovo oko Kačavende i Pahomija nije nepoznato a SPC ćuti i to ćutanje nije slučajno. Ovde neko nekog „pokriva“ ili nešto skriva i pokriva. I sada smo tu, stvara se neki patriotski blok ostrašćeno nacionalističkih partija - sa grupama i pokretima koji su zabranjeni - i SPC ima priliku da bude u srži tog bloka, u kojem je zapravo odavno. To nije zavidna uloga. Događaji se odvijaju brzo i Srbi sa severa Kosova su u ulozi koja takođe nije zavidna jer oni blokiraju napredak zemlje.
Njihov dolazak u Beograd teče po šemi koju znamo iz minule decenije ali upravo oni ne vide da se njima pruža šansa briselskim dogovorom. Njihove ritualne posete patrijarhu su kočnica da se iskorači u smeru EU za koji je država opredeljena. Uostalom, ovde nije u pitanju samo datum, u pitanju je budućnost zemlje. Ovako kako čini SPC sebe osuđuje na samoizolaciju. U tome je suština spora između SPC i države, a to znamo iz istorije odnosa poslednjih dvadesetak godina. Kako god reč ploča uzeli - poslovično i poznato - ili kao ploča s koje se čuju melodije, dugo slušamo istu pesmu od SPC.
Ispovest prote Golijanina
Sremski prota stavrofor Milorad Golijanin je mnoge ispovedio i utešio i danas to čini. Dok SPC rešava probleme spoljne politike Srbije on i dalje svoj sveštenički poziv obavlja u hodu po mukama. A u SPC ne miriše nikom sve sam bosiljak - pa ni patrijarhu Irineju - jer ima mnogo problema, a ovo s protom Golijaninom je zaista problem, iako nije jedini prota Golijanin na mukama. Za protu Golijanina se odavno mole i pravoslavci i katolici pa i muslimani. Pisalo se o njemu svuda ali u crkvenoj štampi nikako;jer on je neka vrsta disidenta. I nije jedini. Davno se znamo. Još od vremena kada su Bosnu palili i u njoj izvodili svoj krvavi pir bojovnici Karadžića i generala Mladića. Njihova zlodela su zaprepastila Evropu u kojoj od vremena krstaških ratova nije bilo većeg divljaštva. Divljanje ovog ratnog para je nadišlo odavno ono što je zgrozilo bilo svojevremeno i samog papu Inokentija koji je svoje krstaše prokleo zanavek. U Vlasenici je prota službovao u tim groznim godinama, bio je sklonio dvojicu imama u podrum ali Karadžićevi i Mladićevi divljaci su bili svemoćni te 1992. godine. Goreo je Balkan od njihovog ludila. Bojovnici su proti Golijanu zapretili da će ga pojesti pomrčina i da beži nekuda. Vratio se u Vlasenicu i tu su ga zvali izdajnikom i otpadnikom, a vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda je bio sa bojovnicima koji su pozdravljali „poraz križa i polumjeseca“ jer „sve treba da bude srpsko i pravoslavno“ i njihovo razbojničko. Prota Golijanin je pošao putem svojim pod krstom. Obrazovan i zapaženi pisac on je pravoslavlje doživljavao kao euharistiju - to je liturgijski čin ličnog i kosmičkog značenja - odnosno u smislu da su ljudi to ako su ljudi. Govorio je hrabro o raskošnim vladičanskim dvorima, i o bogatom sveštenstvu dok narod gladuje i strada i od neprijatelja i od „svojih“. Pobegao je u Sremsku Mitrovicu - te noći smo se upoznali u mom domu - i tu je nastavio da služi. I sada kada je već oslepio o tome nerado govori ali veru u ljude ne gubi. Nije mogao da bude ravnodušan ni na Bogojavljanje godine 2007. u Mitrovici kada je ustao protiv vradžbina - onog skakanja za krstom u ledenu vodu - a „Svebor“ je insistirao na tome. Narod ga je prihvatao, ali ne i crkvena birokratija i tvrdili su da je on „za sve kriv“. Govorio je o voznom parku vladike Kačavende na kojem bi mu pozavidela i kraljica, o cenovnicima za svešteničke usluge koji su predviđali takve namete koje narod nije mogao da plati. Mi koji u tom periodu pratimo njegove knjige i njegove propovedi bili smo zadivljeni, samo istinski hrišćani su sposobni za to. On je govornik koji je umeo da nadahne i pisac knjiga u službi reči koja obavezuje. Prota Golijan posebno naglašava da Crkva treba da služi ljudima, a ne da se bavi politikom jer kada to čini, čini egzemplarno loše i pogubno po narod. Danas hoda slep i propoveda. Diktira i služi. Najveća uteha mu je što za njega mole i pravoslavci i katolici i posebno muslimani - to je ekumenizam na delu, posvedočen žrtvom i to je tolerancija mudrija od naših traktata o toleranciji. Pokušali su da ga premeste u crkvu u Hrtkovcima i narod ga je srdačno prihvatio ali ne i sveštenstvo iz SPC. On se ne oseća nesrećnim jer smatra da ga je život nagradio - svi se vernici mole za njega kao i on za njih. Pored mnogih proznih dela napisao je i jedan udžbenik - katihizis - ali to nisu prihvatili u eparhiji ni u SPC uopšte. Ne, kaže on ne volim da budem mučenik i nisam to, ja sam samo svedočio ono što nam je ostavio Isus iz Nazareta. Kada govori o Isusu to bi valjalo čuti, to je bolje i od Papinija i od Dostojevskog. Malo ga ko sluša, a sabraća sveštenici beže od njega u strahu od crkvenih vlasti.
Protu Golijana treba čuti, a oni koji su uistinu vernici trebalo bi zaista da utroje molitve za njega.
|
|
| |
| | | | | |
