|
|
 |
|
|
| |
|
|
Izložba „Polet“ u Kulturnom centru Beograda
Gubitak nadanja, uvod u tragediju
Postavka reklamnih oglasa objavljenih u Ekonomskoj politici tokom šezdesetih godina je analiza perioda liberalizma unutar jednopartijskog sistema i naznaka šta sledi kada politička elita ne iznađe motiva i snage da racionalizuje, koriguje i modernizuje sopstvenu ideologiju
Ako je manje upućeni posetilac Kulturnog centra Beograda tokom marta i aprila ušao u Galeriju i susedni Podrum, mislio je da je neki supermodernistički umetnik našao inspiraciju u Elektrobosni i Jugoslovenskim železnicama. Naravno, prevario se; u pitanju je izložba reklamnih oglasa objavljenih u Ekonomskoj politici 60- tih, delom i početkom 70- tih godina, a njihovo ubedljivo grafičko rešenje je razumljivo ako se zna da su u kultnom magazinu, namenjenom tadašnjoj elitnoj poslovnoj i političkoj publici koga nije bilo na kioscima, radili svetski priznati ilustratori Dušan Petričić, Tomislav Peternik, Predrag Koraksić... Da ne bude zabune, preduzeća iz oba navedena oglasa podelila su sudbinu bivše države i u novom političkom ambijentu aktivnost svela na golo vegetiranje. Nije reč o pukom prikazu reklama; izložba, utemeljena na knjigi „Ispred vremena“ novinara i publiciste Mijata Lakićevića, je analiza liberalističkih strujanja unutar komunističke partije, naročito izraženih tokom sedme decenije prošlog veka; zapravo, i knjiga i izložba su analiza pokušaja jednopartijskog samoupravnog sistema da prevaziđe sopstvene međe i (ne)uspešnosti modernizacije, korekcije, pa i promene bazičnih postulata važeće ideologije. U tri teksta sjajnog kataloga, problematika se sagledava iz tri ugla, istoričara umetnosti (Branislav Dimitrijević), ekonomskog publiciste (Mijat Lakićević) i propagandiste (Vladimir Čeh), a udruženje „Metaklinika“ je najavilo da će postavku prebaciti i na veb platformu kako bi budućim generacijama mogla poslužiti za dublja socijalna istraživanja.
Šta nam kazuje neobična izložba u Knez Mihajlovoj broj 6?
Nisu dileme oko uspešnosti naše ekonomske politike započele 90-tih, kada su nesporazumi prerasli u otvorene sukobe i doveli do ratova i raspada bivše države. Nisu uočene ni tek posle Titove smrti, niti nakon Ustava iz 1974.godine, tako omiljene teze i srpskih nacionalista i komunističkih dogmata. Državnom, možda još više partijskom vrhu, bile su poznate već prvih godina nakon Drugog svetskog rata i česte promene političke koncepcije, uključujući i državno ustrojstvo, u osnovi su imale za cilj da se dostigne efikasnost kapitalističke privrede, kako je Boris Kidrič, naizgled u šali, jasno i rekao neposredno po osnivanju lista 1952.godine. Dilema je postala uočljiva odmah po raskidu sa Informbiroom i trajala je do kraja socijalističke Jugoslavije. Ekonomska politika je zagovarala tržišnu orijentaciju kada se o tome u javnosti nije smelo ni prozboriti, bila je avangardna u tom pogledu, uvažavana skoro podjednako od Triglava do Đevđelije i okupljala elitne novinare i saradnike sa prostora cele države; u njoj su okrilje našli svi koji su se razilazili od oficijelne politike, a i prvo pominjanje mogućnosti da se društvena preduzeća poakcionare indirektno je najavio Milutin Veljković, dugogodišnji glavni urednik, kada je početkom sedme decenije glavnom teoretičaru samoupravljanja Evdardu Kardelju napomenuo da „ radnici u društvenim preduzećima ne identifikuju (i) sopstveno vlasništvo“. Po uticaju nesporno drugi čovek Jugoslavije je odgovorio „Šta bi ti hteo da podelimo akcije, ali šta bi onda nama (misli se Savezu komunista, prim. Ž.L.) ostalo“.
Inače, ulogom Kardelja, koga su prilikom osamostaljivanja u Sloveniji često neosnovano ismejavali, u katalogu izložbe bavi se Branislav Dimitrijević precizno uočavajući da je koncept Jugoslavije zasnivao na socijalizmu, dakle na ideološkoj platformi, a ne na integralnom jugoslovenstvu kako je u međuratnom periodu neuspešno pokušavao kralj Aleksandar Karađorđević. Tačno, šta više, vodeći partijski teoretičar, je užem partijskom aktivu, i to samo onda kada su sesijama prisustvovali vodeći kadrovi iz svih republika i pokrajina, još od 1962. otvoreno govorio da je opstanak Jugoslavje uslovljen opstankom socijalističkog sistema, te da je budućnost države u slučaju bazične društvene promene krajnje neizvesna. Prve liberalističke natruhe Izložba situira u 1958. godinu i usvajanje novog Programa na Sedmom kongresu KPJ koji upadljivo menja službenu retoriku i najavljuje „bolje usluživanje potrošača robom“, zagovara „vlasništvo nad različitim predmetima potrošnje“ i pominje „svakodnevne potrebe, odmor i zabavu“.
Novine su podstaknute i podsticanjem proizvodnje i prodaje tehničke robe, pa je naredne godine prodato blizu 41.000 frižidera i 6.000 gramofona, spram 15.000, odnosno 1.400 prethodne sezone. Nov partijski program imao je nameru da nekako poveže samupravljanje i tržište, dve u mnogo čemu protivrečne kategorije. Već prvih godina su i u realnosti uočene sve, i dobre i, bar za tadašnja shvatanja, loše posledice konkurencije koju afirmacija tržišta ne samo pretpostavlja nego i dodatno podstiče. Oglasi i tekstovi iz Ekonomske politike nas stalno podsećaju da se čitava racionaizacija i modernizacija važeće ideologije usredsredila da pomiri dobit od slobode tržišta sa jasnim i prilično naglim rastom nejednakosti kakvo poseduje konkurencija. Danas deluju komično prva rešenja ovog paradoksa, odnosno insistiranje konkurencija važi samo u slučaju kada se nastupa na inostranom tržištu i to samo u slučaju rivaliteta sa inoproizvođačima. U relacijama domaćih subjekata računalo se na „solidarno poslovanje“. |
|
|
Dobar dizajn: KONČAR RK kalorifer EK-PS, 1975 a |
|
Linija koje se nije smela preći
Postavka u KCB Beograda naglašava liniju preko koje se nije našlo snage preći: reklamiranje u socijalizmu, nazivano birokratskim sloganom ekonomska propaganda, je trebalo da ima ulogu oglašavanja i racionalnog upoznavanja sa karakteristikama i načinom upotrebe. Ali, u svetskoj tržišnoj privredi, pojašnjava Dimitrijević, reklamiranje nije bilo samo promocija, već i model konstruisanja životnih obrazaca na osnovu karaktera potrošnje, njene estetizacije i kulturalizacije. Promene nisu bile samo izraz modernijih shvatanja partijskog, nadmoćnog naspram državnog, vođstva. Čim su razvijenije države prestale da šalju materijalnu pomoć i odobravaju nepovratne kredite, čim je pozajmljeni novac valjalo vratiti, Jugoslaviju su zadesile nedaće. Manje je poznato, i na izložbi jedva vidljivo, ali država već krajem 1963. godine nije mogla vraćati dospele kreditne rate. Ekonomski kazano, bankrotirala je, mada strani poverioci nisu insistirale na redovnoj naplati, već su zatražili promene.Bio je to uvod u privrednu reformu 1965. godine, pri čemu je najsnažnije protreseno tržište rada, odnosno dopušten je odlazak naših državljana na „privremeni rad u inostranstvo“, floskula kojom se prikrivala činjenica da u Jugoslaviji posla nema ni približno onoliko koliko je bilo poptrebno za stanovništvo u radno aktivnom uzrastu.
Pokušaj utrživanja samupravljačkih prerduzeća bio je vidljiv u svakodnevci, ali neobično spor. Na Prvom programu Radio Beograda dugo vremena je je jedina emisija u kojoj se emitovala isključivo zabavna muzika bila svakodnevna reklamna propaganda u 16,30h, kasnije prerasla u večernju reviju Ostaće dilema zašto je reforma, tačnije transformacija društva, posebno izražena u Sloveniji i Srbiji, brutalno prekinuta. Izložba, baš kao i knjiga „Ispred vremena“ kraj vezuju za pad „srspkih liberala“ predvođenih Markom Nikezićem i Latinkom Perović 1972 godine, a donošenje Zakona o udruženom radu 1974., kojim se mehanizam tržišta zamenjuje mehanizom „samoupravnog dogovaranja“, smatraju cementiranjem krute partijske dogme u društvenoj i ekonomskoj sferi, definitivnim krajem reforme.
|
|
| |
| | | | | |
