„Ubij me, Srbin sam!“¹

KO, STVARNO, SKRNAVI?

Slavica Vučković

Kad mošti pomere Pozorje, a Igor „preseče“. Ćorak javnih nabavki. Žikino poročno kolo.

„... Festival koji ukaže takvu čast Emiru Kusturici, ideološki se jasno opredeljuje, pristaje na nacionalističku retoriku i daje joj legitimitet. Na takvom festivalu ne želim da učestvujem...“, poručila je predstojećem, 58. Sterijinom pozorju, Selma Spahić,  rediteljka predstave Grebanje ili kako se ubila moja baka (koprodukcija Fondacije Hartefakt, Bosanskog narodnog pozorišta Zenica i Bitef teatra u Beogradu).

Taj komad Tanje Šljivar upravo sadrži i kritički tretira, podseća Selma, citate iz školskih udžbenika u BiH, kojima su cele generacije „zadojene nacionalizmom, ograničene mržnjom, isključivošću i nerazumjevanjem za različitost, svjesno i sistematski osiromašene duhom i nenaučene na empatiju (...) Indoktrinacija nam se ruga u lice i zna da u ovakvoj političkoj atmosferi ima neizmjernu moć. Kao umjetnice i umjetnici, kao građanke i građani, imamo etičku dužnost da se svim sredstvima koja su nam na raspolaganju borimo protiv nacionalističke truleži i retorike (...) da zauzmemo jasan stav i da vladajućim političkim strukturama damo do znanja da nećemo klimati glavom na pokušaj da se i umjetnost iskoristi kao sredstvo ideološke propagande...“

Fizika je čudo

Eh, Selma, putuj i ne naginji se kroz p(r)ozorje.  

Festival samo što nije počeo, a novi direktor Pozorja, Selimir Radulović, pošto je, na talasu ćirilizacije i patriotizma, smenio Direkciju, prihvatio ostavku redakcije časopisa Scena, ne zna šta će pre. Tako mu se omakne i poneki previd, jer, „htjede reć nešto nježno, što izaziva pozor“²...

Ali, ne u odnosu na etičku dužnost iz Selmine poruke, ne... pre će biti da se sapleo, greška u koracima, brzina...  Da bi prezauzeti Kusturica ostao ličnost koja otvara Pozorje međutim, Selimir je teško breme stavio sebi na pleća (jer, „ja i taj kofer volim“³): uobičajeni datum početka festivala morao je da  pomeri sa 26. na 25. maj, a time i termine i druge obaveze bar dve-tri stotine učesnika i saradnika!

Razlog: zakon fizike, po kojem se ne može biti na dva mesta istovremeno. Drugim rečima, ili da otkaže čast (ono što on smatra etičkom dužnošću) i nađe drugog „otvarača“, ili da žrtvuje kalendar Pozorja, radi Kuste. Čiji je  rokovnik, naime, za 26. maj prebukiralo – smeštanje moštiju Karađorđevića na novu, oplenačku adresu...
A da li je i selektor Igor Bojović, imenovan pre nove uprave Pozorja, napravio“previd“? 

Makoliko se vadio na „nepozorišne okolnosti“ koje hendikepiraju predstavu Konstantin - ipak pozvanu u Novi Sad (uprkos jedinstveno nepovoljnim recenzijama), prećutao je, „kao selektor koji pravi presek pozorišnih dešavanja u protekloj sezoni“ i Frljićevu predstavu  Zoran Đinđić i Pakovićevu Ubiti Zorana Đinđića. Obe dobre i itekako relevantne za „presek“, među sedamdesetak koje je odgledao. Koliko je, za „presek“ pozorišnih dešavanja, tematski bila bitna desetogodišnjica ubistva premijera, uostalom, svedoči i Lečićeva predstava Opomena: deset godina posle, Zoran Đinđić, izvedena, doduše, posle roka za selekciju, ali, sa 9,5 miliona dotacija od Vlade Srbije!!!

Love me tender

Umesto da spremaju premijere, pozorišta su se ovog proleća mahom zamajavala spektrom šašavih mogućnosti koje donosi novi Zakon o javnim nabavkama – kako bi, na primer, Živka ministarka, Kralj Lir, Ljubomir Simović... prošli na tenderu, ako se javi jeftiniji ponuđač?

Poslanica DS, Gorica Mojović, koja je mesecima vodila zaludnu bitku u Skupštini da se iz predloga tog zakona izuzmu pozorišta i još neke delatnosti u kulturi, nije uspela da nametne svoje amandmane. Čak je, na temu tendera napisala i dramolet⁴, e da bi, tek posle stupanja zakona na snagu (1. aprila) Ministarstvo kulture uvidelo koja je to gomila besmisla. I to nije bio aprili-li-li. Tako je zakon, donet da bi se sprečila ili svela na minimum korupcija, „vraćen na početak“, bar što se tiče umetničkih poslova u pozorištu. Da li će se isto tako čekati da počne da se primenjuje Zakon o izmenama i dopunama zakona o budžetu (od 1. januara 2014.), po kojem pozorišta treba da sopstvena sredstva daju u budžet, pa da se naknadno otklanja nova šteta, protraćeno vreme, novac...?

Da je samo ta šteta! Zaronjeni u mitove, prošlost, dinastije... birokratija i njeni trabanti u kulturi sve češće pokazuju i opake namere, one sa kojima su vitlali pre dolaska na vlast. I koje, primireni prvih meseci, sada puštaju u opticaj.

U tom korpusu, najmračnija je, svakako, lista filmova (i stvaralaca) za odstrel, koji je, posle ministrovog januarskog nagoveštaja na radiju⁵, nedavno, u duelu sa Goricom Mojović⁶ obelodanio Živorad Žika Ajdačić (SPS). Grdne pare su, po njemu, potrošene na „filmove koji skrnave srpsku kulturu“, a neku su „dobili milione i nisu snimljeni“... (ispostavilo se da su gotovo svi ti filmovi snimljeni, samo su im promenjeni naslovi, što Žika, zaslepljen, nije primetio).

Takvi, svakako, ne bi prošli tender ni da ponude rad za dž! Naprotiv, iskusili bi - kaže Gorica Mojović - „najgoru vrstu lova na veštice, ponovo razvrstavanje na patriote i izdajnike, fale još samo cenzorska komisija i bunkeri...“ Uostalom, sam ministar kulture je, pre par meseci, otvorio karte: biće novca samo za patriotske filmove, one, koji afirmišu vrlinu!

Opet Kolubarska bitka?

Šta bi, po Ajdačiću, bio indeks nedela prohibitorum, šta u srpskom filmu „skrnavi srpsku kulturu“?

Pop koji prodaje prostitutke Unproforu i Euleksu na Kosovu; Rusi i Srbi ubijali Švabe u Banatu; incest ispod slike na kojoj su knez Lazar i Miloš Obilić; mladi Srbin tamani Rome po Beogradu; srpski glumci igraju u Bosni za vreme rata, jedan od njih priznaje kako srpski narod teroriše Balkan; Srbi ratuju, jer su manijaci...

Mislim, stvarno, umetniče Žiko...?!

Ne bi ovaj, po svemu sudeći, važni, član svega i svačega u srpskoj kulturi⁷  ignorisao ni sam Zakon o javnim nabavkama, da nije, recimo, stogodišnjice početka prvog svetskog rata, koju Srbija namerava da obeleži iduće godine, čim „odradi“ Edikt, a on da bude „nosilac posla“: „Svaki zakon je dobar, ako ga poštujemo. Ali, evo sada imamo apsurd Zakona o javnim nabavkama. Ako ja (ko si ti? - SLV) nađem nekog scenaristu, da mi (kome? - SLV) radi Kolubarsku bitku, on napravi scenario, e, po ovom zakonu puj pike ne važi, mora da se takmiči s još nekim. To je neukusno i necivilizacijski kada su umetnički programi u pitanju...“  

Da li o ukusima stvarno ne treba raspravljati? Nadajmo se da ni po kakvom zakonu, ni zakonitosti, ni Ajdačićevom kriterijumu, nećemo dobiti reprizu atmosfere sa predstave Kolubarska bitka, koju je, prema Ćosićevom Vremenu smrti u Jugoslovenskom dramskom pozorištu pre tri decenije režirao Arsa Jovanović.

Ili, u vezi sa zaštitom kulturnih dobara: „... ako najveća manastirska dobra pripadaju Crkvi, logično je da neko iz Ministarstva vera prisustvuje, a sada imate u Nacionalnom savetu ljude koji su podržali Nikolaidisa“...

Ukoliko srpska kultura dalje bude „lečena“  takvom terapijom – a transfuzija se, na naše oči, sada, manje-više uspešno, obavlja u gotovo svim njenim segmentima (izdavaštvo, muzeologija, film, pozorište, komunikacije...), udružena sa besparicom, mogla bi, ne da poklekne, nego da se, upravo motivisana takvom pogubnošću, prisabere, prebaci u alternativu i grune pameću i darom. Praznog stomaka, nažalost.