Esej

Ukinuti Ministarstvo kulture

Zbog progresivne kulturne politike, brze evropeizacije i ekonomskog oporavka do tada izolovane zemlje, španska tranzicija, kako je napisao istoričar Nikola Samardžić, „vremenom je postajala model koji se smatrao uzornim, i dobila je, u tom smislu, konstruktivnu ulogu u docnijim zbivanjima u Istočnoj Evropi“ (Istorija Španije, „Plato“, Beograd 2003, strane 585-586). Kulturna politika značila je, između ostalog, ulaganje u progresivne i alternativne autore iz oblasti filma, književnosti, slikarstva, pop-muzike, stripa,  koji su, stvarajući u du-hu vremena, načinili diskontinuitet u odnosu na des-ničarsko frankističko nasleđe. Da nije bilo tako, možda se Pedro Almodovar ne bi ni beležio kao re-ditelj nego bi ostao anonimni radnik Telefonike.

Dok je Španija prelaz iz diktature u normalnu državu ubrzala sistemskim ulaganjem u svoju novu kulturu, iz ovdašnje tranzicije praktično je izostala tranzicija u promišljanju i samim tim je nastala i nemogućnost promišljanja tranzicije. A kao što izostaje uporedna a profilisana kultura tranzicije, u suštini na kraju mora izostati i sama tranzicija. Ne samo da nije uspostavljen novi sistem vrednosti i političkog delovanja, nego nakon svih dvadesetprvovekovnih izbora u pregovorima o budućim sazivima vlade po pravilu javno nije ni pominjano koja partija će dobiti ministarstvo kulture. To, naprosto, nikada nije bilo dovoljno važno. S druge strane, nije došlo do istinskog diskontinuiteta spram duha lokalnih devedesetih. Naprotiv, tokom celog dvadesetprvog veka u Srbiji je sistemski s jedne strane sistemski forsirana kultura inercije i minorizovanja same kulture kako bi oligarhija imala posla sa što manje zahtevnim i pismenim biračkim telom a s druge zvanično održavan nacionalizam, kao vodeća ideologija srpskih devedesetih. I to je, bez sumnje, motivisano zaglupljivanjem birača i njihovom daljom zloupotrebom od strane političara.
		Dobar dizajn: Jugokeramika/Vaze, Jelena Antolfiå, 1958

O tome koliko je od početka prelaza ukinut značaj Ministarstvu kulture možda najplastičnije sve-doče primeri nekadašnjeg ministra Dragana Koja-dinovića i aktuelnog, Bratislava-Brace Petkovića. Kojadinović je bio imenovan za ministra kulture, kao oblasti s kojom nije imao nikakve veze, manje čak i od Petkovića, koji je međutim imenovan za ministra u trenutku kada je na ime poreza dugovao osamdeset miliona dinara državi čiji je visoki službenik postao. Obojicu je vredno pomenuti i u kontekstu pominjanog (izostalog) ideološkog diskontinuiteta u odnosu na devedesete. Dragan Kojadinović je kao ministar dao da se ispred njegovog kabineta izlije voštana figura đenerala Draže Mihajlovića i tako se na najnesporniji način nadovezao na dobar deo zvanične srpske ideologije devedesetih. Nešto slično je učinio i Petković, sa svojim patriotskim konceptom kulture i podrške Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tako mandat Dragana Kojadinovića ali i novog ministra najbolje svedoče o tome koliko je zvanična kultura u našoj državi svedena na kusur ideologije: ona je oblast koja služi za nacionalno uzdizanje kad je već ono moralo izostati iz visoke državne politike, pošto je ona u pretprošloj deceniji pretrpela niz poraza koji su, posledično, doprineli njenim novim porazima u dvadesetprvom veku. Međutim, ako je mandat Dragana Kojadinovića i Brace Petkovića upamćeniji po nacionalističkim i drugim gafovima, ni ostale se resorne glavešine od 2000. naovamo baš nisu proslavile. Da kao izuzetak pomenemo reditelja Nebojšu Bradića, dovoljna je činjenica što je za njegovog vakta 2009. donesen Zakon o kulturi, a godinu dana pre toga osnovane različite pod-institucije čija je svrha internacionalizovanje srpske kulture. Međutim, i najpodnošljiviji saziv ministarstva je upamćen po gafovima poput otkupa knjiga 2009. godine kojim je planiralo da ošteti izdavače za polovinu svote od one na koju je stavilo potpis, ili poput slanja gotovo uvek istih ljudi na razne međunarodne smotre koji su svojom inercijom pokazivali srpsku kulturu u neozbiljnom svetlu.

O tome koliko je dostojanstva namenjeno dotičnom resornom telu govori postotak budžeta koji se iz sredstava vlade izdvaja za Ministarstvo kulture. On je sve vreme bio niži čak i od procenta udeljivanog resornim glavešinama tokom devedesetih i dvostruko niži no što predviđaju evropski standardi (dva odsto), da bi sada bio sveden na ponosnih 0.62 odsto. Zbog svega do sada pomenutog, valjda nije neobično što se nezavisno jedan od drugog pojedini autori zalažu za ukidanje Ministarstva kulture. Krajem februara smo u nedeljniku NIN, u tekstu Radmile Stanković pod naslovom Ubrzavanje propasti, izjave u tom smeru dali dramaturg Nenad Prokić, filozof Obrad Savić i moja neznatnost.

Spajanje ministarstva kulture, prosvete i sporta uklopilo bi se u navodnu tendenciju za što većim smanjivanjem vladinih resora. Neko novoformirano Ministarstvo prosvete, kulture, sporta i, na primer, informacionog društva, moglo bi da preuzme najbitnije poslove dosadašnjeg resornog ministarstva. Ukoliko pak kulturu tretiramo kao oblast koja bi morala da se odvija u duhu vremena, te ako smo za-govornici izrazite spoljnopolitičke orijentacije Srbi-je, možda je još adekvatnija ideja spajanja mini-starstava za kulturu i za inostrane poslove, kakav funkcioniše u nekim latinoameričkim zemljama u usponu, u pojedinim evropskim državama, a povremeno i u Izraelu... Njime se kultura praktično tretira kao potencijalno dobar izvozni produkt, što srpska u svom izvesnom delu može da bude. Tamo gde bivši državni pisci važe za disidente, a korumpirani izdavači - bar od strane njih samih - za poslednje branioce kulture, red je da je malo uzmu u zaštitu i oni koji su odgovorni za njeno marginalizovanje. Jedan od njih je Branislav Lečić, glumac koji se odmah posle pada Slobodana Miloševića latio posla ministra kulture, te za svog mandata čuda učinio za srpsku kulturu u tranziciji i uopšte. Lečić je mišljenja da „zemlja koja nema ambicije da neguje svoju kulturu ima samo jedan cilj - da nestane“. Izjava kanda svedoči o njegovom nezadovoljstvu što u tom cilju nije uspeo, kad već nije imao ambicije da „neguje svoju kulturu“.

Ako ne znatno skrušeniji - što bi bilo lepo pošto je već kao ministar pokazao šta je imao - Branislav Lečić je u izjavi bio makar smireniji od svog starijeg kolege po pozivu i docnijeg po resornom telu, Vojislava Brajovića. Ali red je da on da sebi oduška zato što je za razliku od Lečića nešto i pokušao da uradi sa svog visokog mesta, i zato što ionako vodi brigu o dušama: „Kultura znači negovanje, i tako se brane duše jednog naroda. Ako neko radi na tome da se ukine Ministarstvo kulture, on prestaje da bude dušebranitelj i postaje dušmanin.“ Vojislav Brajović je sa svog visokog mesta jal' negovao, jal' manikirao srpsku kulturu protežiranjem izvesnih dela iz umetnosti korupcije ali i istinskom voljom da krajem 2007. godine, kad već to nije učinjeno ranije, likvidira dotadašnja nepotpuna akta, te da Srbija napokon donese Zakon o kulturi. Nakon kratke i burne debate o tom dokumentu koji je trebalo da ministru donese ingerencije maltene ravne premijerskim ali i da ozakoni kulturu, negde je i prestao glumčev mandat, pa je ozbiljnija inicijativa u tom - i širem - smislu zapala Bradiću kao sledećem resornom ministru. Dok je za svog vakta Vojislav Brajović bar ponudio Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, Branislav Lečić za svog mandata nije učinio praktično ništa. Pa, ako su učinci postmiloševićevskih resornih ministara takvi i slični, sve do izlivanja četničkih kipova na oficijelnim mestima, mnogo bolje je ukinuti Ministarstvo za kulturu nego da ono nastavi da ukida srpsku kulturu.