Iz zemlje nemanjića
PREPOZNAVANJE, PERIPETIJE...
U Periklovo, a naše doba, kako lamentiraju naši površni poznavaoci istorije i tvorci loših analogija, koje baš ne piju vodu, kako ti isti vole da kažu, na čelu vlada nemanjićkog naroda bili su Bjedići i Sirotkovići, a na novcu se potpisivao guverner sa zlata vrednom podlogom svog prezimena Guzina. Dinari su taman toliko i vredeli koliko i taj blistavi potpis na njima. Međutim, kovači olakih analogija istorijskih, zaboravljaju kako se Periklovo doba završilo propašću Atine zatvorene u sopstvene zidine i kako su Spartanci poharali Atiku, te da su atinski istoričari po zadatku Zlatno doba, kao zlatnu koku iz bajke, ponudili narodu utehe radi zbog onog što je došlo nakon Perikla, ali ništa manje njegovom zaslugom. Ako istorija jednog naroda nije duža od ži-vota jednog čoveka, pa makar to bio Perikle ili Titokle onda je to u redu, neka je tim istoričarima veliki istorijski rahmet. Da li bi antička tragedija mogla trajati do danas kada u elementima aristotelovski razložene strukture čovekove drame postojanja ne bi bila poruka da je čovek samim rođenjem kriv. Paradoks tragičkog, peripetije i prepoznavanja, tragički pad i opštenarodna katarza kao ishodište u današnjem svetu nije ništa drugo nego priča o negativnim junacima našeg doba, koji na početku drame, svesno ili nesvesno, nose obrazine pozitivaca. Onih izabranika sudbine jednog naroda koji će svoje stado izvesti na put sreće, u tzv. obećanu zemlju što se smeška iz budućnosti kao nekadašnja arkadija.
Tako se naše tragedije sa elementima modernih dramskih struktura, farse, groteske, drame apsurda sa sudskim epilozima, igraju na sve strane. Uvažene ličnosti, visokog čina i porekla, izabranici sreće, obnositelji najvažnijih državnih funkcija najednom postaju žrtve tragičkog pada. Junaci, kao bogom dani, praćeni euforijom političkih sledbenika, posle demokratskih izbora, krađa i prekrađa listića, pojave se na sceni poput spasitelja, preuzimaju poluge državnih mehanizama sa puno samopouzdanja, a malo znanja i još manje odgovornosti. Međutim, sve eventualne strepnje i brige o velikom snošenju odgovornosti, lako se zaboravljaju pred talasom neslućenih mogućnosti koje vam sama vlast i njeni mehanizmi pružaju, pa i Perikla su tužili da je obnavljajući Akropolj pokrao pare. Ne zaboravi, sinko, govorili su mi moji stari, i ciganski kralj je kralj. E, to da je i ciganski kralj kralj, to se u našoj novijoj istoriji neprestano ponavlja kao i nemanjićki kralj je kralj.
I niko se ne prepoznaje u svojim prethodnicima i svi misle da mogu izbeći sudbinu svojih prethodnika kao da je sudbina švalerka na određeno vreme. Kako je postao medijski običaj da se umesto stvarnih promena, svakih pola godine, kao neka vrsta preispitivanja i preocenjivanja rada ministarstava, zavrti priča o velikom spremanju, rekonstrukciji vlade, čišćenju onih koji nisu dobili prelaznu ocenu, tako počinje i licitacija. Kladionica radi danonoćno: ko će izgubiti fotelju i kakva će sve kombinatorika biti u igri? Ministri na koje se tipuje kao na gubitnike, saletani od novinarskih napasnika, imaju spreman odgovor, oproban u tolikim prethodnim situacijama takozvanog velikog spremanja. Veliko spremanje nemanjićke kuće nikad ne prolazi bez krupnijih zahvata, ali ko god da odleti na đubrište istorije, nekog značajnog poboljšanja nema. Kuća ostaje beznadno zapuštena od podruma do tavana, jer u toj kući nikad nije bilo elementarnog kućnog reda i civilizovane procedure.
Ta kuća i njena administracija samo godinama usavršavaju kafkijanske metode vladavine prava nad državnim pečatima. Da se ne zanosimo, i sama reč ministar, setite se, u svom izvornom značenju nije ništa drugo nego sluga, poslužitelj, pomoćnik. Ali stari su govorili lepo - popečitelj. Dakako, ministar bi to najpre morao znati. Naši ministri u velikoj meri smatraju pak da je ministarsko mesto prilika za pljačku i čim se dograbe mesta stvaraju sistem, zakonske okvire da debelo naplate svoju zakletvu narodu i državi, jedina njihova briga je da stvore sistem: krađa bez posledica. A kad se desi da ih uhvate, najčešće prilikom poliičkih partijskih rotacija, onda iz njih provali priča o političkoj odmazdi i bezakonju. Tu su, naravno, i advokati, koji podupiru svim svojim znanjima i još ponekim veštinama svoje čedne klijente. I zanimljivo je gledati kako friški, netom postavljeni ministri nikako ne mogu, na pitanja dosadnih novinara, prepoznati sebe u najavljenim sečama unutar vlade, zvanim prekompozicija kabineta.
Kao slepci pred ogledalom oni uporno ponavljaju frazu da u toj aferi oni ne prepoznaju sebe. Pa, naravno, kao u antičkoj tragediji kad dođe do prepoznavanja, onda je kasno, peripetije su prošle, svaki končić zapleta je razmršen i, onda počinje ono što narodni pesnik guslar naziva kuku i lele, a pismen svet tragedija. Onda stvarno tragičnom junaku ne preostaje ništa drugo nego da mu kao kralju Edipu slepilo bude kazna za prepoznavanje sebe! I onda se čovek uvek ponovo mora zapitati: zar čovek nije više nego to, u ovoj našoj priči, više nego ministar. Ta mizerija naših dojučerašnjih, a ne daj Bože, današnjih i nekih budućih uglednika, koji se vucaraju po tabloidima do guše u aferama, to je stvarno šekspirovsko pitanje suštine čovekove prirode. Slepca pred ogledalom. Biti takvo đubre, pa na pljački đubreta, istina, veštačkog, zgrnuti milione evra, a pritom obnašati funkciju ministra zemljodelstva, u ovako maloj i bednoj agrarnoj zemljici, to je sublimat svih veštačkih đubriva i svih komponenti pokvarenosti.
Budući da se osećaju izloženi udarcima neumitne javnosti, takozvanim šibama javnog mnjenja, ovi pravi junaci dostojni antičke drame, pred pitanjem života i smrti, pribegavaju, svi od reda, jednoj jedinoj teorijskoj formulaciji Aristotelove poetike. Ja u toj priči ne prepoznajem sebe! I ko bi sebe, uopšte, prepoznao u jednoj tragikomediji zvanoj politički život Srbije. Ti ministri koji spremno, pred kamerama, samouvereno tvrde da ne prepoznaju sebe u priči o neuspešno obavljenom poslu, ne bi sebe prepoznali ni u priči o sistemu koji je od vrha do dana podređen pljački. Njih ni rođena majka ne bi prepoznala, jer su rođeni Zbrkonjići, ali prepoznaje ih naše nemanje.
