|
|
 |
|
|
| |
|
|
Porazno stanje kulture u Srbiji
Izostanak solidarnosti guši kulturu
Koliko kultura aktivističkog promišljanja stvarnosti postaje opasna sadašnjoj srpskoj političkoj garnituri govori i činjenica da su nakon godina ignorisanja bilo kakvog zakonskog okvira za uređenje odnosa u pozorištu brzopotezno, u poslednjih nekoliko meseci, usvojili Zakon o javnim nabavkama koji kulturu svrstava u robu, a njen sadržaj se ne podvrgava kritičkoj javnosti već tenderskoj proveri čiji je zadatak da odredi prihvatljivo i poželjno u kulturi, sve to u maniru opasne finansijske kalkulacije.
Uprkos brojnim apelima javnosti, koja pozorište poznaje malo više od zakonopisaca, da je nemoguće da pozorišni život funkcioniše na osnovu konkursa sporni zakon stupio je na snagu 1. aprila. U isto vreme u Beogradu je održano nekoliko skupova protiv spomenutog Zakona gde su ljudi iz teatra izneli poražavajuće podatke o mogućoj primeni novih pravila u kulturi. Pored toga što se na taj način nameće nepotrebna birokratija, kultura je u ovome slučaju svedena, ne na statističku grešku, već na robu koju treba platiti samo ako zadovoljava državno utvrđena pravila u kulturi. ,,Šta bi bilo da neko pozorište hoće da igra dramu akademika Ljubomira Simovića. Da li treba da raspiše tender pa da još 2-3 pisca napišu komade slične tematike, kako bi tenderska komisija ušla u proces poravnanja ko će jeftinije dati svoj tekst?'', pitaju se protivnici Zakona o javnim nabavkama i predstavnici gotovo svih pozorišnih kuća u Beogradu
Novoformirana Inicijativa za izuzimanje kulture iz primene Zakona o javnim nabavkama uputila je pismo srpskim državnim telima gde stoji:,, Postupak izbora dramskih pisaca, reditelja, scenografa, kostimografa, kompozitora, pa i glumaca, ili operskih pevača i baletskih solista, po prirodi i logici posla koji se obavlja u pozorištu nije podložan postupku javnih nabavki, jer cilj rada u teatru nije moguće procenjivati finansijskim parametrima, već se on odmerava umetničkim kriterijumima.'' Predstavnici ove inicijative smatraju da pozorište svoje kvalitete odmerava prema umetničkim, a ne finansijskim kriterijumima i da je svaki dodatni pritisak da se krene ka finansijalizaciji kulture njeno dodatno urušavanje i unižavanje.
|
Dobar dizajn: Jugokeramika/Boca za liker, Stella Skopal, 1956 b |
|
Tranzicija uokvirena liberalnim kapitalizmom u kojem danas živimo u novoj sprezi s aktuelnom kulturnom politikom opskurnog provincijalizma dovela je do katastrofalnih lomova u kulturi Srbije. Ne tako davno proklamovana je nova kulturna politika patriotskog usmerenja koja priljubljena uz dosadašnji tranzicijski, tržišni milje u kulturi proizvodi prilično razrađenu birokratsku mašineriju za uništenje svake kreativnosti. Jasno je da sadašnjoj političkoj eliti i tržištu na kojem morate opstati ili nestati smeta svaki glas protiv, svaka doza kreativnosti čije se posledice kose sa utvrđenim pravila i svaki iskorak izvan mase i njenih načela. Ali da bi se definitivno razračunali s razumnim prevladavanjem datosti ono što je neophodno jeste ukinuti istoriju. To se najočiglednije vidi kroz primere državnog uplitanja u pozorišne repertoare, bilo sugestijama kroz razna desničarska glasila bilo bezobraznim prekrajanjem činjenica i uspostavljanjem pozorišta koje bi odgovaralo političkom miljeu, kao i tihim, kuloarskim pričama o namerama da Jugoslovensko dramsko pozorište u novim okolnostima ima promeniti ime. Sve to znakovito je obeležje vremena banalnog rastakanja kreativne energije u korist uniformisanog poslušništva, rušenja individualnog, ličnog osećaja sveta pred onim kolektivnim, narodnim, banalnim.
Ukinuti povest jedne avangarde
Najnovija događanja u slučaju Akademskog kulturno-umetničko društva Branko Krsmanović i čuvenog Akademskog pozorišta iz Beograda, najstarijeg studentskog pozorišta u svetu, koje ove godine obeležava 90. godišnjicu postojanja upravo potkerpljuje tezu da je najlakši obračun s onima koji bi mogli uzdrmati proklamovano mišljenje ukinuti njihovu istoriju. Treba podsetiti da je Akademsko pozorište osnovala grupa studenata Beogradskog univerziteta u kafani hotela Moskva septembra 1922. i da je od toga trenutka njena umetnička oštrica bila radikalna, buntovna, avangardna, okrenuta savremenoj pozorišnoj estetici. Akademsko pozorište kao mesto studentskog aktivizma i delovanja brojnih mladih glumaca svoje najslavnije stranice istorije imalo je pod vođstvom Mate Miloševića, Soje Jovanović i Miroslava Belovića. Prva predstava Akademskog pozorišta odigrala se 3. travnja 1923. godine. Bio je to Galeb u režiji Jurija Rakitin. O toj predstavi, koja je imala veliki uspeh, Mate Milošević je napisao:,, Galeb je simbol stremljenja u visine, u nepoznato. Opomena da ne treba puziti, da se treba odvažavati za let i biti večno nezadovoljan sobom.''
U Krsmancu su stasali brojni poznati glumci, reditelji, mladi pisci. Neki od njih su Jovan Ćirilov, Boro Drašković, Ognjenka Milićević, Dušan Makavejev, Stevo Žigon. Glumili su Boro Stjepanović, Dragan Nikolić, Rade i Olivera Marković, Danilo Bata Stojković, Branka Petrić, Bekim Fehmiu, Rada Đuričin, Petar Kralj ... Bila je to iskra pobune i kreativnosti pa se već 1934. godine - beleže hronike - događaju i prve zabrane i to predstava Pobuna maloletnika, Slepa boginja i Trgovci slavom. Na devedestu godišnjicu prve premijere ansamblu Dramske družine A, osnovane prošle godine od strane članova Akademskog pozorišta s ciljem podsticaja novih umetničkih načina rada, zabranjene su sve predstave a oni izbačeni iz prostora u kojem su delovali.
Danas je stanje porazno. Odlukom uprave AKUD-a Branko Krsmanović jubilej i predstave ovog pozorišta su zabranjeni, au ovom trenutku Akademsko pozorište nema niti jednog predstavnika u rukovodstvu ustanove. Pobunjeni članovi ansambla, predvođeni direktorom Vladimirom Cvejić kome je zabranjem ulaz u zgradu AKUD-a, ističu da su zaslužni članovi marginalizirani, a sve što je do juče bilo osnova pozorišta sistematski je uništeno upravo u godini jubileja.
Zabranjena predstava snažne aktivističke iskre
U prostoru beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju 6. aprila izvedena je predstava Akademskog pozorišta Ruvenzori prema tekstu Bele Hamvaša i režiji Vladimira Cvejića. Predstava je ranije od strane uprave AKUD-a Branko Krsmanović skinuta s repertoara jer je, prema njihovom obrazloženju, zastarela. Na tragu Brehtove konstatacije - Gde nema opasnosti od krize, nema ni mogućnosti za napredak - mladi glumački ansambl pokazao je zavidnu energiju izvedbe i onoga aktivističkog nerva koji intrigira više nego oduševljava. U tome im je svesrdno pomogao tekst mađarskog filozofa čija se aktuelnost potencira na više mesta tokom izvedbe.
Predstava tematizuje univerzalnu priču političke manipulacije, njene kvarljivosti i pogrešnih odluka čiji inspiratori počesto pišu istoriju po sopstvenom nahođenju. Stoga, ne čudi odluka o zabrani da se ovako hrabra, angažovana i promišljena izvedba koja razotkriva maske upravo onima koji odlučuju o njenoj sudbini marginalizuje i proglasi zastarelom. Da se radi o prilično jakoj interesnoj grupi koja uz pomoć pozicije pokušava marginalizovati prostor za pozorište govori i činjenica da se prostor AKUD-a izdaje različitih pevačima i privatnim licima i naplaćuje po satu dok je u isto vreme članovima Akademskog pozorišta onemogućen umetnički rad i izvođenje predstava. Na konferenciji za novinare održanoj u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu Vladimir Cvejić istakao je brojne nepravilnosti u radu upravnog odbora, kao i činjenicu da očekuje od Ministarstva kulture i Beogradskog univerziteta da zaštite ansambl od samovolje uprave. On je podsetio i na činjenicu da je Akademsko pozorište gostovalo na brojnim festivalima sa predstavama koje su imale zavidan uspeh u svetskim okvirima. ,,Mi smo izbačeni iz prostorija pozorišta i čak s kupljenom kartom, zabranjen nam je ulaz. Povrh svega, članovima je ponuđeno da potpišu neku vrstu ugovora da uporedo s članstvom u Krsmancu, neće biti članovi i igrati u predstavama bilo kojeg drugog pozorišta'', rekao je Cvejić.
Borka Pavićević iznela je tezu da je slučaj s Akademskim pozorištem zapravo borba za akademizam. Između ostaloga rekla je: ,,Ovo je problem odnosa prema akademizmu, prema obrazovanju, prema intelektualcu. Intelektualac je u Srbiji govno. Govori se jezikom moći i umetniku se osporava pravo biti umetnik. To vidimo i po svemu što se dešava u ostalim pozorištima i ustanovama kulture. Sve je privatizovano i pretvoreno u šoping-molove.'' Kako se dogodilo da na Filozofskom fakultetu u Beogradu imate kukaste krstove? - jedno je od ključnih pitanja koje može razotkriti akademsku nebrigu za kulturu i kritičko mišljenje. Slučaj Akademskog pozorišta predstavlja znakovit primer trenda urušavanja kulturnih institucija i samosvesnih pojedinaca i taj gnusni čin omalovažavanja umetnosti zaslužuje javnu osudu i građansku akciju. Ako kapitalizam i njegovi izvršioci proždiru svaku poru kreativne energije onda nam prećutno odobravanje neće doneti ništa više od legitimacije takve nakazne prakse. Možda je kapitalizam ipak na rubu ali, kako tvrdi teoretičar Franko Berardi, u isto vreme,, društvena solidarnost nikada nije bila toliko daleko od našeg svakodnevnog iskustva. Moramo krenuti od ovoga paradoksa kako bismo izgradili post-politički i post-revolucionarni proces oslobođenja mogućeg iz postojećeg''.
|
|
| |
| | | | | |
