|
|
 |
|
|
| |
|
|
Zaštita ravnopravnosti i promovisanje jednakosti građana
FENOMEN VIŠESTRUKE DISKRIMINACIJE – KAKO DO RAVNOPRAVNOSTI I JEDNAKOSTI?
(MEĐUNARODNI PRAVNI OKVIR I DOMAĆE ZAKONODAVSTVO)
Ideja o ljudskim prava i njihovoj zaštiti se dugo vremena razvijala u različitim društvenim sistemima, ali je univerzalnost ljudskih prava i njihova nedeljivost koncept koji je se pojavio u XX veku i od tada se poboljšava, usavršava i proširuje prilično brzo. Prvi međunarodni dokument kojim je promovisano načelo jednakosti je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija iz 1948. godine, koja članom 1. propisuje da se „sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima“. Ova odredba bi mogla, da su sva društva dostigla određeni stepen razvoja, da bude jedina kojom bi se promovisala i obezbeđivala jednakost svih ljudi. Međutim, iako sam u toku studija prava zajedno sa mnogim kolegama i koleginicama mislila da je sasvim dovoljno da neko pravo bude garantovano zakonom i da je to glavni cilj kojem treba težiti, ispostavilo se da je to potrebno ali ne i dovoljno. Norme se ne primenjuju same od sebe i, uprkos tadašnjem čuđenju, ima mnogo situacija u današnjim društvima u kojima se nekim ljudima uskraćuju garantovana prava. Posle Univerzalne deklaracije doneto je još mnogo međunarodnih dokumenata kojima se određenim grupama ljudi garantuje jednakost u ostvarivanju prava. Tako je 1965. godine doneta Međunarodna Konvencija o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije, sledeće godine je donet Pakt o građanskim i ljudskim pravima, pa je 1979. godine doneta Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije nad ženama, potom slede Konvencija o pravima deteta iz 1989. godine i Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom iz 2006. godine. Nabrojane su samo neke od konvencija, ali ih je dovoljno da se postavi pitanje odakle potreba za novim konvencijama, ugovorima i zakonima koji će se baviti pravima određene grupe ljudi kada već postoji odredba koja kaže da su svi (svako ljudsko biće) jednaki u pravima. Zašto je bilo potrebno donositi konvencije koje će pojašnjavati da su i žene jednake u pravima, isto kao i deca i osobe sa invaliditetom? Zar oni ne spadaju u odrednicu svi/svako?
|
Dobar dizajn: Jugokeramika/ Servis za jelo Triennale, Marta Hribar, 1957 |
|
Srbija je potpisnica svih navedenih konvencija, sve su ratifikovane i čine sastavni deo domaćeg zakonodavstva. Ustav Republike Srbije iz 2006. godine propisuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije1. Dalje je propisano da je „zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta2“. Pored ratifikovanih konvencija i ustavne odredbe, u Srbiji su doneta još tri antidiskriminaciona zakona – Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom3, Zakon o ravnopravnosti polova4 i Zakon o zabrani diskriminacije5, a takođe se pojedinačne antidiskriminicione odredbe nalaze i u pojedinim zakonima6. Važno je nagasiti da je donošenje i usvajanje Zakona o zabrani diskriminacije izazvalo brojne kontroverze i veoma uzburkalo javnost u Srbiji, što zvuči prilično neverovatno kada se uzme u obzir činjenica da je u pitanju zakon koji promoviše jednakost svih građana i građanki Srbije.
Iz ovoga već možemo da zaključimo da nije dovoljno propisati zakonom da su svi jednaki i da svako ima jednaka prava, pa se postavlja pitanje ko je svako, odnosno, za koga su propisane odredbe zakona primenljive same po sebi, a za koga je potrebno donositi dodatne zakone da bi se obezbedilo poštovanje principa jednakosti i ostvarivanje prava. Ako pođemo od ustavne odredbe o zabrani diskriminacije i probamo da odredimo ko je svako u Srbiji 7, zaključićemo da je to beli muškarac, Srbin, iz građanske porodice, pravoslavne vere, demokrata (član/pristalica stranaka centra do desnog centra), iz tzv. više srednje klase, fakultetski obrazovan, srednjih godina, oženjen, heteroseksualan, bez fizičkog ili psihičkog invaliditeta. Ovo je osoba za koju je norma pisana, ili drugim rečima ovo je opis onoga što se smatra normom. Bilo koja osoba koja se ne uklapa u ovaj opis po jednom ili više svojstava je ređe ili češće u poziciji diskriminisane osobe. Iz navedenog opisa možemo da dođemo do nekoliko važnih zaključaka – mnogo je veći broj ljudi u zemlji koji se ne uklapaju u opis, mnogo je više onih koji se razlikuju po jednoj ili više odrednica, a takođe i da je pripadnost nekoj od ovih kategorija promenljiva, da se one dinamične, te da i „svako“ može ponekat izgubiti (privremeno ili trajno) neko od ovih svojstava. Svako od nas je nekada manjina, ali i pored činjenice da zbir svih potencijalnih manjina predstavlja apsolutnu većinu, manjine su i dalje svuda u svetu, kao i u Srbiji vrlo često izložene diskriminaciji.
VIŠESTRUKA DISKRIMINACIJA
Ukoliko neko od vas zatraži da se predstavite i da u nekoliko reči objasnite ljudima koje ne poznajete ko ste vi u stvari, vrlo je verovatno da ćete se predstaviti u kategorijama sličnim ovima koje su nabrojane – rasa, pol, nacionalnost, godine, obrazovanje, bračno stanje, socio-ekonomski položaj i slično. Svaka od tih odrednica predstavlja delove naših identiteta, s tim što nam nisu svi podjednako važni i što bi se odgovor razlikovao u odnosu na ljude kojima se treba predstaviti (neke stvari bismo naglasili na poslovnom sastanku, dok te iste stvari možda ne bismo ni pomenuli na predvečernjem kursu stranog jezika). Takođe, vrlo je verovatno da bi se ovaj odgovor razlikovao posle određenog vremenskog perioda, odnosno, da protekom vremena neke stvari postaju manje važne, neke odrednice se gube, dok se stiču neke nove. Svako od nas predstavlja skup određenih identiteta i to nas čini kompleksnim bićima. Međutim, upravo ova šarolikost i višestrukost svojstava koje svako od nas ima, nas dovodi u poziciju da budemo diskriminisani u odnosu na jedno ili više svojstava koje nas sačinjavaju i zbog kojih smo jedinstveni i samosvojstveni.
Višestruka diskriminacija (diskriminacija na osnovu više svojstava) je problem koji je relativno skoro prepoznat i koji još uvek nije dovoljno istražen u društvenim i pravnim naukama. Tako na primer, Zakon o zabrani diskriminacije propisuje da diskriminacija po osnovu dva ili više ličnih svojstava predstavlja teški oblik diskriminacije, ali je pojam još uvek nov u našem sistemu i verovatno je da će proći mnogo vremena dok stvarna zaštita osoba koje su višestruko diskriminisane ne bude obezbeđena. |
|
|
Dobar dizajn: Jugokeramika/Servis za crnu kavu, Vitnja Habunek, 1955 |
|
Na fenomen višestruke diskriminacije su prve ukazale afroameričke feministkinje kasnih 1980-tih, koje su pokazale kako se diskurs rodne diskriminacije fokusira na bele žene, dok se diskurs rasne diskriminacije fokusira na crne muškarce. Kimberlé Crenshaw navodi da se „paradigma rodne diskriminacije se temelji uglavnom na iskustvima belkinja; model rasne diskriminacije se temelji uglavnom na iskustvima crnaca. Poimanja šta zapravo čini rodnu i rasnu diskriminaciju kao rezultat su usko usklađena i obuhvataju samo mali sklop okolnosti od kojih nijedan ne uključuje diskriminaciju prema crnkinjama8.“
Do kraja 1990-tih o ovom problemu se raspravljalo uglavnom samo u akademskim krugovima, ali poslednjih godina se društvena svest pojačava i mnoge evropske zemlje pokušavaju da nađu načine za adekvatno pravno regulisanje i obezbeđivanje zaštite osobama koje su višestruko diskriminisane. Veoma je teško utvrditi prave razmere i posledice koje višestruka diskriminacija ima na jednu osobu. Ovo prvenstveno zbog načina na koji upoređujemo položaj i mogućnosti jedne osobe u odnosu na drugu. Mnogo je lakše, kod npr. zapošljavanja ili u nekoj drugoj životnoj situaciji, uporediti položaj belog muškarca i bele žene ili bele žene i Romkinje, od situacije u kojoj pokušavamo da uporedimo razliku u položaju između belog muškarca i Romkinje. Jasno je da je položaj u kojem se Romkinja nalazi mnogo nepovoljniji, ali to nije samo zbog toga što je ona žena, niti zbog toga što je Romkinja, već je to kombinacija delovanja oba njena (manje privilegovana) svojstva.
Ukoliko se radi o Romkinji sa nekim invaliditetom ili u nekom starijem životnom dobu, to dodatno komplikuje mogućnosti poređenja i čini je još više izloženoj diskriminaciji. Tako se u većini zemalja Evropske unije pojavio problem sa upoređivanjem – osoba koja želi da podnese tužbu za višestruku diskriminaciju mora da uporedi svoj „slučaj“ sa osobom koja nema ta lična svojstva (nije istog pola/roda/rase/religije/nacionalne pripadnosti...) Sudovi su imali stav da je ovo poređenje moguće u odnosu na jednu karakteristiku, ali ne i u odnosu na nedeljivu kombinaciju različitih karakteristika i svojstava, te su osobe koje su podnosile tužbe za diskriminaciju morale da odrede pretežno svojstvo9, odnosno da odrede po kom osnovu su više diskriminisane, kako bi mogle svoj slučaj bolje da predstave.
Višestruka diskriminacija ne predstavlja samo dva ili više oblika diskriminacije koji se međusobno prepliću, njen rezultat je kvalitativno drugačiji – sinergički. Sinergična priroda višestruke diskriminacije znači da je teško oblikovati javne politike i zakonodavstvo na način da prepozna i zabrani višestruku diskriminaciju, te nije čudno da se države najčešće fokusiraju na prevenciju i zaštitu od jednog oblika diskriminacije10, dok se višestruka diskriminacija zanemaruje ili se samo pominje, bez zalaženja u suštinu fenomena.
Žene i deca su mnogo češće izloženi višestrukoj diskriminaciji od muškaraca, žene zbog svog roda a deca zbog životog doba. Već su navedeni razlozi/svojstva zbog kojih neko može da bude diskriminisan, ali je važno reći da su u vrlo nepovoljnom položaju žene sa invaliditetom, žene pripadnice nacionalnih manjina, žene drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne, izbegle i raseljene žene, migrantkinje, samohrane majke, starije žene, kao i siromašne žene. Sa decom je situacija još složenija, UNICEF navodi da je do sada utvrđeno 53 različita osnova po kojima su deca širom sveta diskriminisana11. U Srbiji je, na primer, izražena diskriminacija dece sa smetnjama u razvoju, posebno u oblasti obrazovanja. Prema podacima iz UNICEF istraživanja iz 2001. godine, 85% dece sa smetnjama u razvoju koja žive u porodicama je isključeno iz bilo kakvog obrazovno-vaspitnog sistema, iako je i prethodni Ustav garantovao pravo na obrazovanje svima i propisivao obavezu osnovnog obrazovanja. Novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja12 koji je donet 2009. godine ima izrazito inkluzivno opredeljenje i garantuje pravo na obrazovanje svima, a takođe i prvi put propisuje individualizaciju nastave i prilagođavanje nastavnog plana, što je veliki pomak u omogućavanju jednakog pristupa obrazovanju deci iz tzv. marginalizovanih grupa.
Razlozi za rasprostranjenu diskriminaciju na svim nivoima13 su mnogobrojni, ali kao osnovni mogu da se navedu postojanje privilegija koje određene grupe ljudi imaju (bili svesni toga ili ne) i raširene predrasude u društvu prema određenim grupama ljudi.
Razlike među ljudima postoje i oduvek su i postojale, ali one na važnosti dobijaju tek kada se različit značaj pridaje određenim razlikama – tako se stvaraju privilegije. U knjizi Privilegije, moć i razlike Allan G. Johnson citira afroameričkog novelistu James Baldwin-a da „niko nije beo dokle god ne dođe u Ameriku14“, ukazujući da je rasa samo još jedan socijalni konstrukt i da, bez obzira na to što je boja kože nešto što je vidljivo i uglavnom se ne dovodi u pitanje, ona neće imati nikakvo dublje značenje sve dok se ne nađemo u društvu koje boji kože pridaje određenu važnost. Žena koja živi u Africi sigurno o sebi neće razmišljati kao o crnoj ženi, niti će bilo koji muškarac sa Islanda o sebi razmišljati kao o belom muškarcu, sve dok ne dođu u državu u kojoj se bela boja kože vrednuje više nego crna. Tada će žena iz Afrike zasigurno dobiti još jednu odrednicu svog identiteta, kao što će i muškarac sa Islanda vrlo brzo postati svestan privilegije bele kože. Razlika u boji kože tako dobija svoje ime i postaje društveni konstrukt i fenomen za sebe.
|
Dobar dizajn: Jugokeramika/Servis za crnu kavu Pingvin, Anica Kuhta Severin, 1963-1965 |
|
Osobe koje su privilegovane u jednom društvu vrlo često nisu svesne svojih privilegija. Priveligije postoje kada jedna grupa ljudi ima neku vrednost koja je uskraćena drugoj grupi ili grupama, samo na osnovu pripadnosti grupi, a ne na osnovu nečega što su uradili ili propustili da urade15. Vrlo je lako ne biti svestan/a privilegije. Na primer, često svi na poslu čujemo da kolege i koleginice pričaju o porodici, deci ili braku. U našem društvu je sasvim prihvatljivo da se ovakve teme pokreću i nikome neće biti ništa čudno ukoliko prisustvuje sličnom razgovoru. Međutim, da li ste ikada čuli da neko na poslu priča o partneru ili partnerki istog pola ili o nemogućnosti sklapanja braka i nemogućnosti usvajanja dece u istopolnim zajednicama. Iako se na prvi pogled ne čini, samo osobe koje su heteroseksualno orijentisane imaju privilegiju da pričaju o svojim privatnim životima u javnosti, a da to ne izazove burne reakcije. Malo koja heteroseksualna osoba će, u momentu dok priča o upisu dece u vrtić ili o karijeri partnera/ke, pomisliti koliko je srećna zbog privilegije koju donosi heteroseksualnost u društvu u kojem različite seksualne orijentacije nisu prihvaćene. Ima izuzetaka, naravno, ali cilj ovog eseja je da pokaže kakva je opšta situacija u društvu.
S druge strane, privilegija i pripadnost privilegovanoj grupi stvara kod većine osoba osećaj „normalnosti“ i vrlo lako se nađemo u situaciji u kojoj sve što je različito počinje da smatra „nenormalnim“. Svi koji se razlikuju su drugi, u većini slučajeva će biti upoređeni sa pretpostavljenom „normalom“ i posmatraće se kroz tu prizmu. Privilegovani položaj često dovodi do toga da se prema drugima stvaraju predrasude, a jednom stvorene predrasude olakšavaju diskriminaciju jer su u pitanju neki drugi ljudi koji su depersonalizovani i različiti od nas. Predrasude su brojne i prisutne za svaku grupu ljudi koja se po nečemu razlikuje, neke od njih su da žene lošije voze, da su Romi lenji i da neće da rade, da ima žena koje vole nasilje, da deca sa smetnjama u razvoju ne mogu da idu redovne škole, da osobe sa invaliditetom ne mogu da rade, da je homoseksualna orijentacija bolest i slično. Podržavanjem predrasuda se situacija pojednostavljuje, grupe ljudi se tretiraju kao jedno, bez uvažavanja individualnih razlika, ljudi se depersonalizuju i postaju drugi, a neretko se različitost tumači kao pretnja i prema pripadnicima/cama određene grupe se razvija neprijateljstvo.
Problem diskriminacije je vrlo kompleksan i sigurno je da nema jedinstvene formule kojom bi se rešilo problem. Borba za ublažavanje diskriminacije do njenog totalnog iskorenjivanja iz društva je dugotrajan proces koji može da bude uspešan ukoliko se uključe svi relevantni društveni akteri. Oni moraju da udruže snage i energiju, kako bi borba bila efikasna i efektivna. Veoma važan deo ove borbe je personalizacija i to na način da se upoznamo sa situacijama u kojima su neke osobe diskriminisane. Kada se stvari dešavaju nekome koga na bilo koji način, makar i indirektno, znamo i nama će problem postati mnogo važniji. Do tog momenta malo kome će neka priča o diskriminaciji skrenuti pažnju i malo ko će imati interes da se bavi određenom temom, da se uključi u rešavanje situacije ili čak samo da shvati društveni položaj onog drugog. Potrebno je naći adekvatan način da se šira javnost upozna sa ljudima koji su diskriminisani, da im situacije i priče postanu bliske, da mogu da se zamisle/poistovete sa njima i posredan način osete kako je biti u poziciji marginalizovane osobe.
Da bi se ljudima približile životne priče i situacije manje privilegovanih kategorija stanovništva, potrebno je naći dobar način za dokumentovanje slučaja višestruke diskriminacije. Ovo je veoma važno i zbog donosilaca odluka, jer bi im to omogućilo bolji pregled situacije, odnosno, približilo bi veličinu problema sa kojim treba da se bore. Već je u tekstu spomenuto da je UNICEF utvrdio 53 različita osnova po kojima je moguće diskriminisati decu, a to je bilo moguće uraditi samo ozbiljnim istraživanjem i dokumentovanjem različitih slučaja u kojima su deca bila diskriminisana. Istraživanja poput tog bi trebalo uraditi za svaku grupu ljudi, ali je vrlo važno imati sve vreme u vidu da se radi o podacima koji su osetljivi i da se mora obezbediti adekvatna zaštita podataka kako se oni ne bi zloupotrebili.
Dobar dizajn: Jugokeramika/Boca za liker, Stella Skopal, 1956 a
|
|
|
Dobar dizajn: Jugokeramika/Boca za liker, Stella Skopal, 1956 b
|
|
|
Dokumentovanje, kao i kasnije prijavljivanje diskriminacije bi najbolje mogle da urade organizacije civilnog društva jer su one mnogo više „na terenu“ u poređenju sa državnim organima i institucijama i imaju direktan kontakt sa korisnicima i korisnicama. Prethodno bi trebalo raditi na izgradnji kapaciteta organizacija civilnog društva kako bi se razmenila iskustva, i kako bi se fenomen višestruke diskriminacije upoznao sa različitih aspekata i iz različitih perspektiva. Organizacije civilnog društva se uobičajeno bave samo jednom kategorijom ljudi, na primer organizacije koje se bave pravima nacionalnih manjina vrlo često nisu svesne rodnog aspekta diskriminacije, odnosno lošijeg položaja pripadnica te manjine. Takođe, organizacije koje se bave nasiljem nad decom, moraju da budu svesne rodne dimenzije nasilja i nikako ne bi smele da iz svojih programa izostave izostave majke – rad sa njima i osnaživanje, jer se u najvećem broju slučajeva nasilje vrši nad ženom, a zatim i nad decom. Deca najčešće ostaju sa majkama koje o njima brinu, a da bi mogle da zaštite decu žene moraju da budu osnažene i svesne, kao i da imaju mogućnosti da izađu iz kruga nasilja i povedu decu sa sobom.
Nadalje, treba raditi na izgradnji kapaciteta državnih organa, posebno onih koji su u poziciji da odlučuju o pravima građana i građanki. Vrlo je važno raditi sa zaposlenima u centrima za socijalni rad jer oni, uz policiju, predstavljaju „prvi front“ i treba prvenstveno da budu svesni fenomena diskriminacije, pa da imaju mogućnosti da prepoznaju i pobede sopstvene predrasude, kako bi mogli da pruže odgovarajuću pomoć, podršku i zaštitu.
Sudovi i tužilaštva su takođe organi koje kontinuirano treba osnaživati jer su oni u poziciji da direktno odlučuju i preduzmu konkretne mere, te je i njihova uloga u borbi protiv diskriminacije vrlo značajna.
Potrebno je promovisati nezavisne državne institucije i organe – Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, Zaštitnika građana, Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti i slično, tako što će se javnost upoznavati sa funkcijama i ovlašćenjima ovih organa, a istovremeno i o načinima na koje mogu da se obrate i zatraže zaštitu svojih prava. Paralelno sa ovim procesom treba raditi na osnaživanju i daljoj edukaciji zaposlenih u ovim institucijama, kako bi se obezbedilo stalno praćenje novih trendova u Evropi i svetu po pitanju razvoja ljudskih prava i zaštite od diskriminacije.
Izgradnja kapaciteta i osnaživanje donosilaca odluka je takođe od suštinske važnosti, potrebno je organizovati seminare, obuke i studijske posete, kao i dalju edukaciju čime bi zaposleni u ovim institucijama i organima postali više svesni važnosti sopstvene uloge za živote mnogih ljudi.
Dalje je potrebno raditi na umrežavanju i stvaranju partnerstava između državnih organa i organizacija civilnog društva, jer je udruživanje potencijala, kapaciteta, iskustava iz različitih polja delovanja dragoceno za obezbeđivanje jedinstvene strategije za borbu protiv diskriminacije. Kod nas zaposleni u državnim organima još uvek nedovoljno uzimaju u obzir iskustva organizacija civilnog društva koja su višestruko korisna i značajna, najviše zato što organizacije civilnog društva raspolažu različitim podacima od onih koji su dostupni državnim organima, oni imaju informacije i podatke iz prve ruke, direktno od ljudi koji im se obraćaju za pomoć i podršku. Udruživanjem ova dva segmenta društva bi se obezbedili preduslovi sa efikasniju borbu protiv diskriminacije.
Nadalje, potrebno je osnaživati i edukovati medije jer su oni jedan o najvažnijih društvenih činilaca. Ukoliko mediji, od informacija koje dobijaju od državnih organa, organizacija civilnog društva ili samostalno, šalju informacije javnosti da je nešto dobro i poželjno, posle određenog vremena to će uticati na svest ljudi te će i postati dobro i poželjno.
Najjednostavniji primeri za pokazivanje uticaja koje mediji imaju na društvo su reklame iz prethodnih par godina u kojima je korišćen izraz „kupuju se na trafici“ ili izraz „akcija“ (umesto reči sniženje). Iako su oba izraza totalno van duha srpskog jezika, oba su ušla u vrlo široku upotrebu samo i isključivo zahvaljujući medijima. Možda ovaj primer nije od presudne važnosti za temu kojom se ovaj esej bavi, ali je snažna ilustracija moći koju mediji imaju i razlog više da se najozbiljnije priđe medijima i utiče na njih, da se dodatno senzibilišu za sve diskriminisane grupe i njihove specifične položaje, da se ne koriste senzacionalizmom već da obezbede više afirmativnih tekstova i priloga, više načina i pristupa da se široj javnosti predstave strašne patnje koje neki ljudi trpe samo zato što su drugačiji.
Iako na kraju, osnaživanje grupa koje su marginalizovane i u riziku od višestruke diskriminacije je od presudnog značaja. U procesu osnaživanja je najvažnije obrazovanje, mada ima i mnogih drugih faktora koji mogu da omoguće smanjivanje diskriminacije. Osobama koje pripadaju tzv. marginalizovanim grupama je pristup obrazovanju onemogućen ili znatno otežan u odnosu na široku populaciju. Takođe, i kada su u obrazovanju, mnogo je veći broj ovih osoba koje napuštaju školovanje. Inkluzivno obrazovanje od najranijeg uzrasta obezbeđuje neophodan preduslov za inkluzivno društvo. U Srbiji se, po mom mišljenju, mnogo više priča o obrazovanju a vrlo malo radi na poboljšanju kvaliteta obrazovanja i inkluziji različite dece u redovan obrazovno-vaspitni sistem.
Mnoga istraživanja rađena u svetu pokazuju da je uključivanje različite dece (dece sa smetnjama u razvoju, dece iz manjinskih etničkih i verskih grupa, i dr.) u redovne vršnjačke grupe višetruko korisno kako za ovu decu tako i za decu široke populacije. Takav sistem školovanja omogućuje da se sva deca od najranijeg uzrasta naviknu na različitost i steknu sposobnost da različitost prihvate, bez predrasuda i diskriminacije. Deca koja su danas u osnovnoj školi će vrlo brzo postati nosioci/teljke različitih društvenih uloga i biće spremniji da se bore protiv diskriminacije, ukoliko budu vaspitavani i obrazovani da nismo svi isti, ali da smo svi jednaki i da imamo jednaka prava. Deca iz manjinskih grupa će se, posle završenog redovnog obrazovanja, lakše uključiti na otvoreno tržište rada, viši stepen obrazovanja će im omogućiti bolje poslove koji će biti bolje plaćeni. Time će se prekinuti začarani krug siromaštva koji je dodatan otežavajući faktor u borbi protiv diskriminacije.
Ovo su samo neka od mogućih rešenja koja, ukoliko se istovremeno i udruženo realizuju, mogu da poboljšaju društveni položaj mnogih građana i građanki. Konačni cilj kojem svi treba da težimo je potpuna društvena inkluzija, bez diskriminacije bilo koje osobe po bilo kom svojstvu ili da se poslužim terminologijom sa početka ovog eseja - konačni cilj je da svako stvarno i postane svako.
1 Ustav RS, Službeni glasnik RS br. 98/2006, član 21, stavovi 1. i 2.
3 Službeni glasnik RS, br. 33/2006
4 Službeni glasnik RS, br. 104/2009
5 Službeni glasnik RS, br. 22/2009
7 Srbija se, po mišljenju autorke ovog eseja, ne razlikuje bitno od drugih država u regionu po ovom pitanju, ali je zbog kontekstualizacije akcenat stavljen na situaciju u Srbiji.
8 Kimberle Crenshaw, „Demarginalizing the intersection of race and sex“, University of Chicago Legal Forum 139, 1989.
9 Tackling Multiple Discrimination – Practices, policies and laws, European Commision, DG for Employment, Social Affairs and Equal Opportunities, Unit G.4, 2007
10 Kao primer može da posluži trgovina ženama koja se trgovina ženama se uglavnom posmatra kao oblik rodne diskriminacije, a zanemaruje se njen rasno/klasno/socio-ekonomski karakter
11 Unicef Handbook for the Convention on the Rights of Child, 2007.>
12 Službeni glasnik RS 72/2009
13 Sistemska, institucionalna i individualna diskriminacija
14 Allan G. Johnson, „Privilege, power and difference“, Hartford College for Women of the University of Hartford (2001)
15 Peggy McIntosh citirana u „Privilege, power and difference“, Allan G. Johnson
|
|
| |
| | | | | |
