|
|
 |
|
|
| |
|
|
Projekat Republike "Kuda ide Srbija" - uz podršku i saradnju sa Fondom za otvoreno društvo
KULTURA MORA BITI PROSTOR NOVOG I STVARALAČKOG
Dvadeset četvrtog aprila u Kulturnom centru u Nišu održan je u okviru projekta "Kuda ide Srbija" panel na temu "Zapostavljanje kulture - faktor razaranja društvenog tkiva. Kako promeniti patrijarhalni kulturni model". O toj temi su raspravljali prof. dr Đokica Jovanović i publicista, pisac i dramaturg Zlatko Paković. Moderator panela je bio Zlatoje Martinov, glavni i odgovorni urednik Republike
Skup je otvorio i učesnike i publiku pozdravio Goran Stanković, urednik u Kulturnom centru Niša i pozvao Zlatoja Martinova da da uvodnu reč.
Zlatoje Martinov:
Nakon petooktobarskih promena i svrgavanja režima Slobodana Miloševića, očekivalo se da će demokratske vlasti dati jedan pozitivan impuls da se kultura, potpuno devastirana tokom višegodišnjih ratova izgradi na novim osnovama i postane ono što zapravo ona i treba da bude: suštinski element emancipacije slobode i ljudske kreativnosti. Očekivalo se takođe da kultura doprinese re-dukciji nasilja, agresije, siromaštva i da pomogne da se uspostave društvene vrednosti kao što su obrazovanje, solidarnost, tolerancija, otvorenost za demokratske ideje, za evropske ideje, za neku vrstu hajde da kažemo, evropeizaciju Srbije. |
|
Zlatoje Martinov: Srbi biraju najgore delove svoje tradicije
|
Ne mislim samo na pristup evropskim asocijacijama pa čak ni Evropskoj Uniji, već naprosto mislim na jedan modernizacijski proces u koji je u Srbiji uvek tinjao ali nikada nije uspeo da se rasplamsa već je na ovaj ili onaj način zaustavljan.
Sve je to Srbiji tek izašloj iz ratova, a koja je imala naravno odmah posle toga i te evropske aspiracije bilo jako potrebno. Međutim, ovih 13 godina posle 2000-te, čini se da su izgubljene u smislu temeljnog kulturnog preobražaja našega društva. Više nije reč samo o marginizaciji kulture nego reklo bi se o invaziji nekul-ture. Ovaj termin je svojevremeno upotrebio sociolog Nebojša Popov i mislim da u potpunosti odgovara onome što se tada, a i sada dešava na kulturnom planu.
Na delu su zabrinjavajući procesi svojevrsne kulture nasilja u političkom, privrednom, pa i svakodnevnom životu, u medijima, dok javnom scenom dominiraju nekultura, nasilje i arogancija. Na drugoj strani građani se povlače i traže neki svoj individualni izlaz iz ove teškoće. Ne postoji nikakav kulturni vrednosni model koji bi integrisao ekonomski, socijalni, politički razvoj našeg društva.
Ne postoji jedan, rekao bih, društveni konsenzus da je kultura zapravo emancipatorski proces, ona emancipuje čitavo društvo koje samo tako može ubuduće da napreduje. Primetni su međusobno suprotstavljeni procesi. Neoliberalizam kakav postoji u Srbiji konzervirao je na-cionalno-organicistički kolektivizam, u javnoj i privatnoj sferi. Umesto kreativnosti i slobode mišljenja u kulturi Srbije danas dominira retradicionalizacija ali odmah da se razumemo nisam ja protiv tradicije, svi narodi imaju svoju tradiciju, to može biti sasvim u redu, ali sam protiv toga što se kod nas biraju najgori delovi naše tradicije i stavljaju na pijedestal nečega vrednog.
Na primer četništvo. Pa to je stvarno nedopustivo. Suočavamo se sa odsustvom vizije budućnosti, a pluralnost mišljenja se redukovala odavno na partijski pluralizam ili partijsko mišljenje.
Česte izjave građana da mogu da žive bez kulture jer nemaju novca, obično kažu, nemamo para pa ne možemo da idemo u bioskop, pozorište, da posećujemo koncerte, ukazuje na to da se kultura doživljava kao nešto što je izvan čoveka, kao nešto što se kupuje, obično u vidu zabave, ali i da se to baš ne mora, ako se to mora platiti pa onda i ne moramo da budemo kulturni, takvo razmišljanje imaju oprilike prosečni ljudi. Istraživanje na tu temu pre nekoliko godina vršila je Zagorka Golubović inače saradnica „Republike” i poznata antropološkinja i sociološkinja, i zaista došla do poraznih rezultata.
Ovakvom odnosu prema kulturi doprinosi država jer ona samo finansijski pomaže neke institucije poput muzeja, pozorišta, dok potpuno je zapostavljena njena uloga u izgradnji demokratskih vrednosti, samog vrednosnog sistema i to je ono što je ključno i mislim da na tu temu imamo šta da kažemo i nadam se da ćemo tako fokusirati ovaj naš razgovor. Ovde su dva uvodničara prof. dr Đokica Jovanović i Zlatko Paković, pisac, publicista i dramaturg, koji će govoriti o ovoj temi, a posle toga možemo pristupiti diskusiji ukoliko ima zainteresovanih u publici. Reč dajem profesoru Jovanoviću.
Đokica Jovanović: Zahvaljujem. Da odmah kažem, „Republika” nam je dala veliki zadatak, to je jedno polje kada se čovek suoči sa njim, ne zna odakle i sa koje strane da krene da bi mogao da dođe do barem nekoliko laganih konsekvenci iza tog početka. Što se kulture tiče, ja se možda držim jednog, neki mi kažu da je to neko jako stanovište, jedan tvrd stav, ali sam spreman da ga branim. Polazim od one klasične podele društva na društvene podsisteme gde svako društvo počiva na tri društvena podsistema, jedan je politički, drugi ekonomski ili privredni u užem smislu i treći je kulturni podsistem. U čemu se ogleda to moje relativno tvrdo, neki kažu isključivo, stanovište. U tome što je moja teza da je kulturni podsistem u stvari osnovni, primarni podsistem u društvu, a da su ova druga dva samo derivati tog kulturnog podsistema. Na prvi pogled se može videti da se recimo iste institucije ili iste tehnologije ili ako hoćete iste društvene procedure u različitim vremenima i u različitim društvima, prelamaju na sasvim različite načine.
Šta uslovljava to različito praktikovanje da tako kažem različitih procedura i različitih tehnologija, pa upravo kulturni kodovi ili kulturni ključevi, kulturni modeli na kojima počiva jedno društvo?
Kultura temelj društva
Često se koristim nekim primerima da to dokažem, naime, kada je svojevremeno britanska imperija krenula da industrijalizuje Indiju, da unosi svoje tehnologije, svoj način proizvodnje u Indiju, oni su se suočili sa jednim u tehnološkom smislu velikim problemom. Svaka tehnologija naročito zapadnog tipa, podrazumeva određeno radno vreme, određene radne procedure itd. Radnici Indusi su dolazili na posao kada je ko hteo i izlazili su sa posla kada je ko hteo. Nikako im se nije moglo objasniti da tehnologija podrazumeva jedan poseban tip discipline. Zašto? Zato što se radi o jednom drugom kulturnom modelu, gde tehnološki razvoj nije bio uopšte u kulturnom smislu značajan, a zatim i ta privreda je tamo postojala na sasvim jednom drugom modelu. U ovom smislu ne govorim ni o superiornim ni o inferiornim kulturnim modelima, samo govorim o različitim kulturnim modelima. Tako se na različite načine praktikuje ono što se poslednjih decenija glasno uzvikuje kao demokra-tija i onda se ta demokratija na najrazličitije načine praktikuje u različitim kulturama, u raznim društvima. Ako krenemo od tuda onda ćemo videti da narav-no i ovde na Balkanu, u Srbiji, da tako kažem poči-vamo na određenim kulturnim modelima koji su proizvedeni naročito od vremena građanskih revolucija u Evropi, od vremena nastanka nacije, dakle od tih konstitutivnih ideja kako će se jedno društvo graditi. Mislim da je jedan od ključeva odgovora na to pitanje u stvari u tome šta smo uzimali u Srbiji, pa ako hoćete i na Balkanu, kao ključno ili konstitutivno mesto u kulturi pri građenju društva. Kod nas je zahvaljujući jednoj da tako kažem fihtijanskoj ideji koja je u vreme nacionalnog romantizma tragala za odgovorom na pitanje u čemu se krije bit nacije i gde se, u čemu se nacija može graditi, taj odgovor nađen u jeziku. Jezik je bio jedno od konstitutivnih mesta u građenju nacije u Istočnoj Evropi od Nemačke do Rusije i naročito na Balkanu, dok je konstitutivno mesto za građenje nacije u Zapadnoj Evropi bila ideja građana, tj. interes građanina u poretku, pa je onda on gradio naciju kao jednu interesnu zajednicu.
Definisanje kulturnog identiteta
Ako se krene od jezika - to je jedna od tačaka ne tvrdim ni najbitnija ni najvažnija, ali ona je nekako najvidljivija - onda je sledeći nužni korak u gradnji kulturnog ili ako hoćete nacionalnog identiteta bilo jezičko separiranje. Otuda mi imamo i ove suštinski besmislene stvari poput formiranja četiri jezika koji proizlaze iz jednog jezika, koji smo nekada zvali srpsko-hrvatskim odnosno hrvatsko-srpskim jezikom. Ovde bih pomenuo jednu vrlo značajnu knjigu koja objašnjava da se moderna nacija nikako ne konstituiše na bazi jezika, mislim na Snježanu Kordić i na njenu knjigu koja se zove „Jezik i nacionalizam“ pre jedno dve godine je izašla u Zagrebu i izazvala je velike, duboke i negativne reakcije u Hrvatskoj, a bogami i u Srbiji. To je jedna od knjiga koju u ovom smislu preporučujem. To je jedno mesto u konstituisanju tog tzv. kulturnog indentiteta i kulturnog modela. Sledeće mesto u konstituisanju kulturnog modela - kao što je to inače bilo u Zapadnoj Evropi - jeste u stvari konstituisanje mita i traganja za tzv. zlatnim dobom. U našoj kulturi to zlatno doba je nađeno u tzv. Dušanovom carstvu. Dušanovo carstvo je mesto mita na kome će se graditi konstitucija, cela građevina nacije, te onda i država, ali nužno je sada ta ideja Dušanovog carstva bila separativna jer se odnosila samo na jednu kulturu tj. samo na jednu etničku zajednicu. Meštrović je pokušavao u umetnosti da taj mit načini jugoslovenskim mitom, znamo da taj njegov pokušaj nije uspeo, ranije je to činio Juraj Štrosmajer, dakle pokušavali su da od tog mita naprave svejugoslovensku ideju, ali to je duga priča da idemo u tom pravcu. Treće mesto i po mom mišljenju suštinsko mesto u odnosu na Evropu, jeste to što ovaj prostor nije doživeo renesansu. Renesansa nije ni okrznula ovaj prostor. Renesansa koja je konstituisala ideju građana, tj. ne ideju građana u nekakvom ideološkom smislu kako se to danas predstavlja, već ideju građanina kao individuu koja ima svoje konkretne interese u poretku. Nas kod tog trećeg staleža, zapravo tamo gde se nacija konstituiše, nije nikada ni bilo.
Čuvena je izjava opata Sijeresa kada mu je u vreme Francuske revolucije postavljeno pitanje šta je francuska nacija, a on odgovorio: francuska nacija je treći stalež. On je iz nacije odmah isključio i kler i plemstvo, oni ne pripadaju naciji. Iz toga se vidi taj karakter stvaranja nove nacije.
|
Dakle građanski stalež u nastajanju je nacija, onaj ko nije spreman da prihvati pravila te nacije, nije član nacije, za razliku od shvatanja koje je u Rusiji naročito vrhunilo, a to je da nacija nastaje tako što si rođen u jednoj naciji i što baš time činiš određenu kulturu. Sijeres nije uopšte postavio pitanje kulture već je postavio pitanje građanskog interesa. Ovde pošto toga nije bilo, nije bilo ni tog mogućeg nosioca nacije, o tome je Hans Kon pisao negde u prvoj polovini 20. veka, kada je pravio svoju čuvenu tipologiju na političke i etničke i tzv. kulturne nacije. Time se u stvari nacija razumeva kao usud, kao proširena porodica iz koje nema izlaska i onda imaš moralnu obavezu kao biće koje je neko vreme biva na ovoj zemlji, ne samo da budeš član nacije, već i da braniš interese nacije koje uzgred budi rečeno, nikako nisu ni politički ni ideološki artikulisani. Pa to vidimo evo u poslednjih 20, 30 godina. U svom ovom busanju u vezi sa nacionalnim interesima mi ne vidimo nikakvu barem političku i ideološku artikulaciju toga interesa, barem ne u smislu konsenzusa koji bi bio artikulisan u jednom jasnom smislu.
|
|
|
|
Đokica Jovanović:Na delu je pseudotradicija i pseudo kultura
|
|
Retradicionalizacija je nemoguća
Po mom mišljenju to je taj teg koji drži srpsku kulturu prikovanu u jedno stanje da tako kažem imobilizacije ili imobilnosti. Sledeća stvar je taj pseudotradicionalizam, ja ga nazivam pseudo retradicionalizmom jer je retradicionalizam praktično nemoguć kao što je nemoguća bilo kakva restauracija. Bilo kakav pokušaj restauracije nekih vremena i nekih prilika je unapred osuđena na neuspeh. Tako da je i ovo, po mom mišljenju, pseudoretradicionalizam jer se sada tradicionalizam praktično prelama kroz jednu propagandnu sliku o tome, u jedan propagandni konstrukt o tome šta je tradicija. U tom smislu jako je dobra jedna ilustracija koja nam ide iz Krleže '30-ih godina, iz njegove knjige koja se zove „Deset krvavih godina“ gde on pišući o toj slici pastoralnog sela i u Hrvatskoj i u Srbiji, kaže sledeće: „Naši nacionalisti slikajući pastoralu i srpskog i hrvatskog sela namerno prikrivaju pravu istinu koja glasi da su i jedno i drugo selo u blatu, da i jedno i drugo selo žive u bolestima i da im svako drugo dete u porodici umre i jedno i drugo selo u stvari živi u tragičnim uslovima, a nacionalna slika stvara jednu drugu pastoralnu sliku o zemaljskom raju gde se produžava nacionalna linija.“ U tom smislu je on i dalje pisao vrlo da tako kažem oštre reči upućene jednim i drugim kulturtregerima i beogradskim i zagrebačkim. Tako da je ta naša pseudoretradicionalizacija i to tzv „vraćanje korenima“, ništa drugo do vraćanje nečemu što se konstruiše u okviru novih ideoloških, više propagandnih postupaka nego što se zaista radi o bilo kakvoj mogućnosti vraćanja tradiciji. Sa druge strane na taj način se zatomljuje i ono što je autentično i prava tradicija jer i moderno u svome nastajanju - a nešto sam i pisao o tome - kao društveni proces počiva na tradicijama. I ne samo da počiva na tradicijama nego su one gradivni element svake moderne tradicije jer bez tradicije nemamo gde, i na taj način tradicija praktično postaje i moderna samim tim što je tradicija. U ovoj, pak, pseudotradicionalizovanoj slici, ti koji grade tu pseudotradicionalizovanu sliku, zapravo se okreću protiv sopstvene tradicije i je time brišu iz istorije. Konačno to vidimo, po recimo tome koliko dugo ne rade Narodni muzej i Muzej primenjene umentosti u Beogradu. Devet godina i koliko dugo neke tako bitne ustanove ili jedva rade ili ne rade uopšte, iz kojih u stvari isijava ono što je tradicija, ako hoćete ono što je kulturni fundament jednog društva. I zaista je meni kao sociologu vrlo indikativno da su sve političke ideološke garniture koje su se pozivale na naciju i nacionalni interes zaboravile na Muzej. Upravo iz toga se može videti ta njihova da tako kažem pseudokulturna uloga i pseudokulturna funkcija. Da ne pričamo o tome koliko država odvaja za kulturu, koliko odvaja za obrazovanje, maločas smo razgovarali o tome, nekada je to bilo 2,7% iz državnog budžeta, sada je to daleko ispod 1%. U Evropi se smatra da država koja izdvaja manje od 2% iz državnog budžeta, svesno radi na uništavanju sopstvene kulture. Naša država čini kulturocid u odnosu na sopstvenu kulturu bez obzira na ove prazne ljušture raznih manifestacija pa i na ovu o Konstantinu povodom Milanskog edikta. Sve je to za slikanje na raznim televizijama.
Politička ideologija nacionalizma
Iz svega ovoga se konstituiše jedna politička ideologija nacionalizma koja se na različite načine prelama. Kod nas se, smišljeno ili ne, brka ono što se može nazvati osećanjem pripadnosti jednoj nacionalnoj kulturi i nacionalizmu, pa onda imate one besmislene floskule o dobrom i o lošem nacionalizmu, o dobrom i zlom nacionalizmu, benignom nacionalizmu itd. Svaki nacionalizam je opasan i nema benignog nacionalizma ali pripadnost jednoj kulturi ne znači nacionalizam, pojedinac pripada toj kulturi, dobro mu je u toj kulturi, deluje u toj kulturi ili naprosto živi u toj kulturi i stvara u toj kulturi. Baš suprotno, to su zlatni benefiti koja ta kultura dobija od ljudi koji osećaju tu pripadnost. Oni su spremni na razmenu, dijalog, spremni na debatu i što je najvažnije, oni su uvek spremni na autorefleksiju, dakle na samopreispitivanje, na preispitivanje temeljnih osnova te kulture. Nacionalista nije spreman na autorefleksiju, nacionalista svoj konstrukt koji je potpuno irealan, prikazuje kao nešto što je nepromenljivo kroz vreme, nešto što se čak i ne sme i ne može menjati. I sledeće ključno mesto u definiciji nacionalizma po mom mišljenju, jeste princip isključenja drugog. Onaj ko pripada jednoj zajednici, ne dela po principu isključenja drugog, onaj ko je nacionalist gleda po principu isključenja drugog tj. isključenja onoga ko je nepripadnik moje zajednice ili moje nacije, to isključenje drugog uvek vrhuni nekakvim sukobom i konačno i ratnim sukobom, tako da su svi naši ratovi u 20. veku između ostalog i kulturni ratovi. Uostalom setimo se i jednog Tomasa Mana koji je bio u oduševljen nemačkim nacionalizmom, a posle revidirao svoja gledišta kada je video kuda sve to ide, što je bio oduševljen ulaskom Nemačke u Prvi svetski rat, pa je to nazvao „ratom nemačke kulture protiv zapadne civilizacije“. Pa je Osvald Špengler glasao za Hitlera, pa kada su ga pitali zašto glasaš za Hitlera on kaže to je jedini momak koji zna šta hoće, pa je glasao, a kasnije se i on pokajao, naravno kasno. Tomas Man je, vi znate, 1933. godine morao da beži iz Nemačke. E pa tako je i u ovom našem slučaju. Tek onda kada u jednoj kulturnoj akciji budemo razlučili šta znači pripadnost jednoj kulturi i šta znači nacionalizam, mislim da će to biti prva mogućnost da se kultura počne razumevati kao novum, dakle kao rodno mesto novog i stvaralačkog jer mi u ovim našim sadašnjim koncepcijama kulture kulturu vidimo kao nešto što je odbrana, tj. odbrana naših konstrukata, a kao što vidite država neće da da ni jedan jedini dinar ne bi li se stvarao neki kulturni novum. Kako ćeš biti prvržen svojoj naciji ako nećeš da podržiš one koji su živi i koji stvaraju novu kulturu? Eto to nam je tekovina nacionalizma kao političke ideologije. To su otprilike teze koje ja branim i naravno često koristim taj primer čuvene debate s kraja XIX veka između dvojice istoričara, Ilariona Ruvarca s jedne i Pantelije Srećkovića i drugih koji su držali da iz narodnog mita proizlazi istina, s druge strane. Ilarion Ruvarac je uspostavio kritičku istoriju i kritičku nauku kod nas. Pantelija Srećković mu u polemici spočitava otprilike: ma kakva ti je to nauka, uhvatio si se za to da je kritika osnova nauke, a tamo gde je kritika osnova nauke, to nije nauka. Odmah vidite kakav je taj diskurs Pante Srećkovića, diskurs doslovno nekrtički i nacionalistički. Zlatoje Martinov: Da li ti Zlatko takođe misliš da se naš društveni i kulturni model tokom protekla dva veka moderne srpske državnosti dominantno gradio na platformi etničkog nacionalizma i verskog konzervativizma?
Zlatko Paković: Prethodno izlaganje nas je dovelo na izvorište problema savremene srpske kulture i savremene srpske politike koji ni po čemu nisu savremeni kao što smo videli, a to je je nacionalizam i čitava politika i kultura obojena tom permanentnom restauracijom ili stalnim restauriranjem nacionalizma u kojem gine sve ono što je kreativno, sve ono što bi trebalo da odredi čoveka kao stvaralačko biće, kao biće koje izmišlja, stvara i instalira u društvo, zajednicu, okolinu i u sebe ono što prethodno nije postojalo.
Ilarion Ruvarac je uspostavio kritičku istoriju i kritičku nauku kod nas. Pantelija Srećković mu u polemici spočitava otprilike: ma kakva ti je to nauka, uhvatio si se za to da je kritika osnova nauke, a tamo gde je kritika osnova nauke, to nije nauka. Odmah vidite kakav je taj diskurs Pante Srećkovića, diskurs doslovno nekrtički i nacionalistički.
Zlatoje Martinov: Da li ti Zlatko takođe misliš da se naš društveni i kulturni model tokom protekla dva veka moderne srpske državnosti dominantno gradio na platformi etničkog nacionalizma i verskog konzervativizma?
Zlatko Paković: Prethodno izlaganje nas je dovelo na izvorište problema savremene srpske kulture i savremene srpske politike koji ni po čemu nisu savremeni kao što smo videli, a to je je nacionalizam i čitava politika i kultura obojena tom permanentnom restauracijom ili stalnim restauriranjem nacionalizma u kojem gine sve ono što je kreativno, sve ono što bi trebalo da odredi čoveka kao stvaralačko biće, kao biće koje izmišlja, stvara i instalira u društvo, zajednicu, okolinu i u sebe ono što prethodno nije postojalo. |
|
|
Zlatko Paković: Ne može čovek biti nacionalista a da ne prezire svoju naciju |
|
O tome smo čuli i to jeste ključna stvar.
Anatomski rez
Nasuprot tom izmišljanju, nasuprot toj invenciji, nasuprot tom menjanju ili poboljšavanju ovog sveta u kojem živimo, suština je označena kao nešto sasvim suprotno, kao jedan proces koji nikako ne može i ne sme biti kreativan, već mora robovati jednoj tradiciji koja je uvek izmišljena. Tradicija se inače uvek izmišlja, samo je suština i razlika je u tome da li se ona izmišlja kao nešto što podstiče kreativne ili destruktivne snage, dakle, ili kao nešto što podstiče Tanatos ili nešto što podstiče Eros. Kad smo već došli na izvorište našeg problema, na izvorište tog ponavljanja u kojem Srbija već 25 godina tavori u različitim oblicima, evo prilike da izvršim jedan anatomski rez i otvorim pitanje šta je to jedna nacionalistička svest. Ili kako ja volim da kažem šta je to nacionalistički moral koji vlada, koji caruje i kulturom i politikom u Srbiji već četvrt veka. Taj nacionalistički moral je naravno i palanački moral, a palanački moral je jedna od njegovih suštinskih pojava. Kad danas govorimo o kulturi, o onome što se ove godine, ovih dana, dešava u prostoru koji bi trebalo da bude prostor kulture, onda uočavamo neke pozorišne predstave u koje je država uložila ogromne novce i koje su pokazale ništa drugo do samo lice te iste države i lice kulturne politike u Srbiji. Jedna od tih predstava je predstava iz Niša u koprodukciji niškog i beogradskog Narodnog pozorišta „Konstantin“ koju ste verovatno imali prilike da vidite, a druga je predstava o Zoranu Đinđiću u režiji Branislava Lečića koja ima jedan složeniji naslov ali mislim da je skraćeno „opomena“, opomena deset godina posle Zorana Đinđića, koja je pokazala isto ovo što i „Konstantin“ tj. da je reč o jednoj spektakularnoj praznini.
Kad pogledam medije koji najviše utiču na oblikovanje onog što zovemo javnim mnjenjem (ali ne i javnošću gde postoji ogroman raskorak između onoga što je javno mnjenje i što je javnost, i naš suštinski problem i jeste što javnost koja podrazumeva ozbiljan kritički sud nije konstituisana, a javno mnjenje je uvek tu i uvek možete izmeriti šta ljudi misle o ovom ili onom pitanju) dakle, kada pogledamo šta utiče na to javno mnjenje vidimo da su to su televizijski programi tzv „zabavnog karaktera“, a najbolje ih opisuje reč „ubijanje vremena“.
Svi naši reality show-ovi
Vreme je, međutim, suštinska kategorija čovekovog postojanja na zemlji, odnosno egzistencije, dakle kategorija bez koje ne postoji ništa drugo u kojoj on ostvaruje sebe i svet u kojem živi, a to su ovi rijaliti šou programi. Imate rijaliti šou program na jednoj najgledanijoj televiziji i na onoj najuglednijoj, dakle kad kažem najuglednija mislim na „B92“, a kad kažem najgledanija to je „Pink“ i na jednoj i na drugoj vrti se rijaliti šou. E sad, taj rijaliti šou, šta je to? Ja mislim da je to po onoj čuvenoj Marksovoj - ponavljanje naše tragedije sada u obliku farse i nije izvorište našeg problema u rijaliti šou programu, izvorište je dakle upravo u tragediji, u onom rijaliti šou programu koji se nije javio kao rijaliti šou nego koji se javio kao nešto sasvim drugo, a pod jednom maskom ozbiljnosti, pod jednom maskom tragičke ozbiljnosti, koja je proizvela tragične posledice.
Evo jednog primera. Crkva trenutno razrešava ili trenutno diže ruke od jednog od svojih episkopa koji je osumnjičen za seksualne skandale, ali time pokušava da zataška ono što je suština problema, a suština problema je pljačka, učešće u ratovima itd., dakle onaj rijaliti program koji je proizvodio žrtve, za razliku od ovog rijaliti programa u kojem postoji nekakva zabava ili nekakva pornografija. Nacionalistički duh i jeste duh pornografije u ovo mirnodopsko vreme on se kao takav i pojavljuje da bi, kada dođe do rata, ili kada on proizvede rat, prešao u ubilački duh.
Šta hoću da kažem sve vreme?
Hoću da kažem da je osnovna je ćelija našeg rijaliti programa bila Srpska akademija nauka i umetnosti, to je jedno, a drugo, da su prvi i pravi rijaliti programi bili početkom '90-ih godina na televiziji u udarnim terminima u TV dnevnicima, ako se sećate, teško je tu reći ko je prednjačio, ali u jednom trenutku TV Vojvodina kada ju je preuzeo Vučelić bila je ona koja je prednjačila u tim rijaliti programima, a ništa drugo to nije bilo do izveštaj sa ratišta. Ako se sećate novinarke koja je još uvek novinarka RTV Vojvodine, koja se zove Milijana Baletić, ona je imala taj rijaliti program u kojem je odlazila na vrata ljudi nesrpske nacionalnosti, kucala, onda bi recimo izašao neko, ona bi ga pitala jeste li vi ustaša, onda bi se taj čovek prepao itd. To je bio istinski rijaliti program, ovo što sada gledamo ili ne gledamo, a možemo da gledamo to je jedna benigna stvar.
A kako je proizvođen rat, gde je bila erupcija tog nacionalizma i kakva je ta nacionalistička svest, ja ću vam sada pročitati, da ne bih previše improvizovao iz analize tekstova Dobrice Ćosića jer mislim da je to najveći, ne samo nacionalista, nego i pornograf, a videćete da sam potpuno u pravu, ja ću vam to dokazati. Ne znam da li su ljudi čitali, inače kod nas je jedan od osnovnih problema taj manjak čitanja, odnosno u Srbiji gotovo da se i ne čita, malo je ljudi koji konstantno čitaju i koji čitaju ozbiljna štiva... To je naš današnji problem.
Pornografija zločina
Dakle, ulazimo sada u jedan nacionalistički mozak i počinjemo da ga rastavljamo na njegove sastav-ne delove. Da bismo pokazali šta je njegova suština i šta je ono što ga zapravo određuje, moramo doći do onog sistema koji rukovodi time, jer to jeste ludilo, odmah ću to otkriti, ali ono kao što kaže Šeks-pir ima sistema. Posle opaski o crnogorskoj i makedonskoj naciji, ja sad analiziram jednu od dnevničkih knjiga Dobrice Ćosića, vi znate da on objavljuje svoje dnevničke zapise pod naslovom „U tuđem veku“ i ovo je sedmi tom o kojem ja govorim, on objavljuje ono što je pisao pre deset godina i objavljuje to sada, a ono što je bilo od 2000. do 15. marta 2003. godine objavljeno je u tom sedmom tomu dnevnika „Ličina istorija jednog doba“. Posle opaski o crnogorskoj i makedonskoj naciji i državnosti o karakteru dnevnog lista „Danas“ i nalogodavcima atentata na premijera Đinđića, Dobrica Ćosić je po tužbi državnih tužilaca Crne Gore i Makedonije mogao da bude optužen za klevetanje, vređanje i nanošenje duševnih patnji, a po pozivu srpskog javnog tužioca i mogao je biti i u svojstvu svedoka na sudskom pretresu o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića. Ali, naravno, to se nije desilo.
Nacionalistički moral je uvek kriminalan, a videćemo i zašto. Crnogorcima je crnogovorstvo prema Ćosićevom ubeđenju, Komiterna odredila kao nacionalni identitet. Kaže Ćosić i sledeće: „Crnogorstvo je danas najžešći i najbolniji izraz antisrpstva, ti preverenici i otpadnici Crnogorci ustaški mrze Srbe. Crna Gora je strahovito primitivna zemlja i narod neradan“. Ovo što sad u rijaliti šou govore jedni drugima učesnici, to su slični pridevi, slični glagoli. Propast Makedonije je neminovnost, sluti Ćosić u svojim dnevnicima 2001. godine i kaže: „Skoplje će najdalje za deset godina biti glavni grad Albanaca. Ta srpsko kominternovska tvorevina se neminovno raspada, ne žalim je, bila je antisrpska i u titoizmu, na lažima stvorena makedonska nacija morala je da se raspadne pred silinom albanske volje, da stvori svoju veliku Albaniju.“
Toliko o Makedoniji i Crnoj Gori, a sada u vezi sa ubistvom Zorana Đinđića, koji je navodno dva i po meseca pre atentata, prema Ćosićevom svedočenju, preuzeo njegov koncept za rasplitanja kosovskog čvora. Kaže Ćosić ovako: „Osnovna ideja i putevi konačnog rešenja kosovske krize su moje“. On kaže da je Đinđić preuzeo njegov koncept rešenja Kosova odnosno podele Kosova. E sad o tom i takvom Đinđiću koji preuzima njegov koncept, Ćosić posle atentata kaže da je „srebroljubac, beskrupulozan u ostvarivanju opštih ciljeva i dribljanu sa mafijašima“, dakle Đinđić tobože preuzima njegov koncept ali dodaje i onaj čuveni začin da se Đinđić spetljao sa mafijašima. Onda kaže o samom atentatu ovo: „njega nisu ubili domaći ideološki protivnici, njega su ubili kriminalni mafijaši, ljudi koje je poznavao, sa kojima se sretao, koje je koristio u nekim svojim ciljevima, nalog za ubistvo Zorana Đinđića ubeđen sam, dat je iz inostranstva, njegova težnja za samostalnom politikom izražena od decembra 2002. godine mogla je u gospodarima sveta da izazove svakojake ideje i procene.“ E, sad onaj ko javno iznosi svoje ubeđenje u to ko su nalogodavci atentata na premijera, morao bi ga u vrhu istrage obrazložiti na sudu.
Nacionalizam bez nacionalnog svojstva
Naravno, Ćosić nije išao ni na kakav sud, kao što se i Koštunica odupreo tome, dakle postoje ljudi kod nas koji su izvan zakona. To je takođe karakteristika naše kulture kao što postoje i institucije koje su izvan zakona, jedna od njih je i Srpska pravoslavna crkva. Za list Danas od kojeg je svojevremeno naplatio debelu odštetu po Šešeljevom zakonu o informisanju, Ćosić kaže: „List Danas se predstavlja kao nezavisan list a to su plaćeničke, antisrpske, pokvarene novine, kolaborantski, inostrani, prokazivački list. Danas bezočno nastavlja svoju hašku ideologiju“.
|
Naravno svako ima pravo da misli rđavo i naopako, ali ne i da to javno formuliše u obliku uvreda. Ćosićevo je pravo da smatra da se Crnogorci rasrbljuju, a da nije obavezan da objasni premisu „najsrpskiji deo srpskog etnosa” koji koristi kao aksiom, ali sasvim je drugo kada on govori o crnogorskoj „ustaškoj mržnji“, „neradnom narodu“ i „primitivnoj zemlji“. No, ne treba smetnuti s uma da nacionalizma nema bez ksenofobije i šovinizma, kao što ga nema bez stereotipa, jer nacionalizam ne samo što je banalna najruidimentarnija živa ideologija koja u sebi čuva elemente totemističkog praznoverja i ne samo da je izraz paranoje, nego je i ideologija prestupa.
|
|
|
|
A to se jasno može videti i na uzorku Ćosićevih „Dnevničkih zapisa u tuđem veku“. Anatomija nacionalističkog morala raščlanuje se na tri segmenta. Prvo, ovo je jako važno shvatiti da u nacionalizmu nema nacionalnog svojstva. Nacionalistički izraz, nacionalistički iskaz operiše stereotipima koji su identični u svakom nacionalizmu bez obzira na jezik i etničku pripadnost govornika. Ćosić kao, najznačajnije i najtrajnije duhovne vrednosti najbolja svojstva srpskog etnosa, navodi slobodarstvo, individualnost, pravdoljublje i dostojanstvo. To isto reći će i hrvatski, makedonski, ma koji drugi nacionalista kao što će, promenivši jedino ime nacije, sigurno izgovoriti i ove Ćosićeve reči: „niti postoji bolji svet od ovog u kojem postojim, niti postoji bolji narod od mog srpskog“. Kad zamenimo prideve i imenice koje ukazuju na to o kojoj se naciji radi, sve ostalo je isto, označavajuće je isto, pri tom su isto i ono označeno i označitelj. Dakle, u nacionalnizmu nema nacionalnog svojstva, to je paradoks koji je sve vreme skrivan od ljudi. Srpski nacionalizam nema u sebi ništa istinski srpsko. Drugo, onaj najnedokučiviji segment nacionalizma u funkciji prikriveno označenog nije ništa drugo do mržnja i preverzno preziranje sopstvene nacije. Ne može čovek biti nacionalista, a da ne prezire sopstvenu naciju. To dokazuje postojeća ambivalentnost, jer imate da se istovremeno nacija hvali, i svesno ili podsvesno smatra da je ona puna nedostataka, puna mana, a što joj upravo doprinosi ovaj nacionalista koji tobože vidi više no drugi. Pored hvalospeva, Ćosić o Srbima piše i ovo: „to je narod očajnika, lopova, lenština, prostaka, nemoćnika koji životare i čekaju gore.“ Pa onda „biće potrebno nekoliko decenija da se ovaj lenji, primitivni, iskvareni narod pretopi u radan, prosvećen i građanski odgovoran narod.“ To kao da je iz nekog ustaškog lista!
Nacionalizam i paranoja
Treći segment: paranoja i označitelj nacionalizma. Nema nacionalizma bez paranoje, to je paranoidni sistem. Ćosić govori i ovako: „destrukcija moje ličnosti postaje destrukcija srpske kulture, njene vizije njenog duha“! Naime, bespredmetno sentimentalno hvaleći narod i istovremeno jednako neutemeljeno i sarkastično ga kudeći i vređajući, nacionalista zapravo prikriva podvojenost sopstvene svesti. Ona se iskaljuje na naciju u ambivalentnim protivrečnim osećanjima i mislima, kako sama ne bi završila u šizofreniji. Ovaj duševni rascep objektivizovano u paranoidni sistem tzv. arhetipskih karakteristika naroda u knjizi o kojoj govorimo, Ćosić koji sebe naziva demokratskim nacionalistom što je oksimoron baš kao pr. i drveno gvožđe, kaže i ovo: „Srbi i Srpkinje su zaista dobri ljudi.“ Ali i ne trepne, a kaže i ovo: „mi smo narod rajetinskog mentaliteta, mi se udvaramo i ulizujemo kao psi, ne kao psi, oni barem laju na svakog ko nosi štap“!
To je napisao najveći srpski nacionalista o srpskom narodu da ne kažem o nama Srbima, Mi se po njemu udvaramo i ulizujemo kao psi, ne kao psi, oni laju na svakog ko nosi štap, dakle mi smo gori od pasa, čast psima i ostalim životinjama. Vidite šta je u temelju srpskog nacionalizma kao i drugih nacionalizma! Sučeljena ova dva iskaza koji su atributi u koliziji, dakle onaj izraz da su Srbi i Srpkinje zaista, zaista, dobri ljudi i da su gori od pasa, sugeriše da biti dobar znači biti dobar rajetinskog mentaliteta, dakle biti neslobodan, biti dobar znači biti neslobodan. Sloboda i dobro po nacionalistima nisu u korelaciji. Dakle, o njima biti slobodan znači biti zao. To je suština nacionalističkog morala i Dobrica Ćosić je izražava ovako: „nema slobode bez destrukcije“! Akademik piše to, ali ljudi slabo čitaju. Nema slobode bez destrukcije to je autodijagnoza, ona lucideintervala - unutrašnji glas paranoidnog sistema nacionalizma.
U istom tonu Ćosić zaključuje kako „samo malom duhu i mediokritetu smeta nesloboda“. Dakle, samo onom ko je mali duh i ko je mediokritet njemu smeta nesloboda, svakom velikom duhu nesloboda je dobrodošla. Za nacionalistu nacija je nosilac vrline bez obzira da li je definiše kao slobodu ili neslobodu, a on sam naravno njen je čuvar, no kakav bi to čuvar bio ukoliko vrlina ne bi bila permanentno ugrožena i spolja i iznutra. Kaže Ćosić ovako: „Treba dakle što pre da progovorim o celini srpskog rasrbljavanja, o rasrbljavanju Srbije, Vojvodine, Bosne“! Na taj način bodri Ćosić nacionalizam kao opsadno stanje, kao spoj deluzije proganjanja sa deluzijom veličine, i sad Ćosić ovako kaže: „odbranom Dobrice Ćosića brani se ostatak srpskog dostojanstva“. Znači ko brani njega, brani i ostatak srpskog dostojanstva, on se potpuno poistovećuje sa srpskom nacijom i on zapravo kaže srpska nacija to sam ja moja šizofrenija to je šizofrenija ove nacije. Ćosić rasrbljavanje vidi gde god mu pogled seže i ne samo kao aktivnost tuđina i domaćih jataka nego i u samom središtu vrline nacije. „Problem je u ontološkom biću srpskog naroda“, tu on doživljavaju antropiju identiteta. Trulež i smrad, eto velikog zadatka za pastira nacionalnog ontološkog bića, znači sam problem je u samom ontološkom biću, on ne zna naravno šta govori, ne govorim samo o ovom pleonazmu „ontološko biće“, to samo ukazuje da se radi o jednom neobrazovanom akademiku, čoveku koji daje glavni ton Srpske akademije nauka i umetnosti već 30 godina od onog trenutka kad je Crnjanskom rekao da mora da prvo bude dopisni član, kad je Crnjanski trebao da uđe u SANU veliki Crnjanski, veliki pisac, ovaj je njemu koji ne bi mogao ni da mu veže pertle, rekao ali vi gospodine morate prvo biti dopisni, ne može da se preskače procedura. Na šta se Crnjanski naravno samo okrenuo i otišao, smučilo mu se sve. Dakle kad kaže problem je u ontološkom biću ovaj čovek hoće da kaže problem je u samom biću, dakle samo biće je potpuno suludo, kao da kaže samo postojanje je nepostojanje.
Nesloboda kao ideal
Ćosić se u jednom trenutku jada i saopštava: „ja više ne mogu da spasavam Srbiju“, da bi u drugom uzviknuo „okolnosti su danas takve da se u mom književnom delu i imenu sadrži i simboliše demokratsko i humanističko srpstvo i ja treba hrabro i razborito da ponovo razvijem barjak slobode i odbrane svih istorijskih i duhovnih vrednosti srpskog naroda, danas sam opet mobilisao sebe“.
Nacionalista se mobiliše kao oličenje vrline naroda noseći barjak slobode koje, saznali smo, nema bez destrukcije i koje nije na smetnji samo malom duhu i mediokritetu. Međutim, po sredi je rat koji se ne može dobiti „jer mi Srbi nemamo dar ni za mržnju“, kaže Ćosić. Mi, on misli Srbija. „Mi nemamo dar ni za mržnju, ona je u nama bes koji kratko traje i jedva čekamo da nam neprijatelj pruži slanu ruku za lizanje, da se osmehne i izgovori bilo koju pohvalu“. Najzad, „srpski narod nema biološku, ekonomsku i duhovno civilizacijsku snagu da živi u internacionalnoj državi“. Mi po nacionalisti Ćosiću ne možemo da budemo ni ovo, a ne možemo ni u internacionalnoj državi. Prema Ćosićevim uvidima Srbi nemaju civilizacijsku snagu mržnje kako bi bili slobodni, istovremeno oni nisu dovoljno veliki duhom da im ne bi smetala nesloboda. U ovoj opasnoj pojmovnoj zabludi koja je izraz konfuzije duha, jedino je jasno da nacionalista nije rodoljub i da nikada ne radi u interesu slobode.
Konstruišću subjekt nacije, nacionalistički diskurs konstruiše i kolektivnu krivicu ne pripisujući ih isključivo režimu njegovoj nomenklaturi konkretnim pojedincima Ćosić u stvari srpsku naciju optužuje za zločine, istovremeno je braneći od te optužbe i to tako apsurdno da je time otežava:
„Srbi nemaju pred kim da kleknu ni da traže oproštaj za zla koja su činili, Srbi ne treba da kleknu pred većim zločincem od sebe, ali Srbi treba da izraze svest o odgovornosti za sva zla koja su počinili u odbramenim ratovima koja su vodili posle razbijanja Jugoslavije, to im nalaže nacionalni etos. Mi smo dobar svet, činimo zla kada moramo i kada nas obmanu da je to sa nekom svrhom, mi ne mrzimo iz strasti kao Hrvati, ni iz ubeđenja kao Nemci, ni iz podmukle inferiornosti kao Albanci“.
Vidite kako on sve zna, kako to ako si Albanac moraš mrzeti iz podmuklosti, podmukle inferiornosti, ako si Nemac, rođen u Nemačkoj ti mrziš iz ubeđenja, a mi Srbi ako si rođen u Srbiji, mi mrzimo samo kad nas neko obmane i kada moramo. I dalje kaže ovaj vrli akademik: „Srpski ratni zločin u Srebrenici je osveta za muslimanske zločine u Podrinju, osveta se ne pravda, ali mora da se istinito tumači, da se desetostruko ne uvećava, nisu li Srbi bili primorani na svirepost u verskim i građanskim ratovima svirepost je zakonita. O mom poniženom, paćeničkom stradalničkom narodu"“ (onom istom koji je glup, gori od pasa), „kome je svet naneo i još uvek mu nanosi teške nepravde i velika zla čini, ja se uzdržavam da govorim sve istine o Srbima koje znam i vidim“.
Dakle nacionalista zna i svestan je da laže, odnosno svestan je da dobrim delom i laže. Znači o Srbima se uzdržavam da govorim sve istine koje znam i vidim i ne smatram zbog takvog ograničenog istinoljublja, sebe nečasnim čovekom.
„Kada bi srpski narod bio slobodan i ravnopravan sa svojim susedima i evropskim narodima, ja mu ne bih ni jedno zlo koje je učinio i koje čini oprostio.“
Optuživanje sopstvenog naroda
Kao što mora da ga unesreći, kako bi ga morao spasavati, nacionalista mora da optužuje sopstveni narod kako bi ga mogao braniti. Zlikovci pri tom odlaze u anonimnost. Ima jedan kolokvijalni izraz malo prost koji dobro opisuje u stvari šta se dešava u svesti nacionaliste, a to je ona čuvena veza seksualna između zbunjenog i ludog i oni stalno menjaju mesta u svesti, a da je taj glagol koji bih ja ovde mogao da upotrebim, ali neću, tačan i da dobro odgovara i literaturi Dobrice Ćosića govore i sledeće Ćosićeve reči: "na temu koji narod čime misli" (pazite kod Ćosića samo narodi misle, ljudi ne misle!), "može se bez preterivanja i cinizma reći da mladi srpski naraštaj misli kurcem", piše Ćosić u knjizi dnevnika. I on uzima upravo kurac kao središte bića savremenog Srbina. To piše akademik Dobrica Ćosić.
Središte bića savremenog Srbina, onog ontološkog bića koje, videli smo, iznutra se razara. A evo šta ga razara. To je inherentni razlog da se Srbi udaljuju od svoje arhetipske osnove. Kao simbol plodnosti i užitka erotskog i stvaralačkog, falus u ovoj Ćosićevoj patrijarhalnoj slutnji - a nacionalistički moral je rigorozno patrijarhalan i mizogen - određen je kao simbol otuđenja. Od čega? Od nacionalne arhetipske osnove ili kako Ćosić još tvrdi od ontološkog bića srpskog naroda. Zanemarujem ovde pleonazam ovo ontološko biće kao što se ne osvrćemo i na druge jezičke bravure akademika, to samo govori o jednom priučenom čoveku, piscu, i o tome koliko je čitava naša kultura ušla pod kapu ovakvog kulturnog establišmenta, ovakve kulturne elite. Naš problem u čitavoj istoriji moderne srpske državnosti, moderne srpske kulture, jeste taj problem neobrazovanosti, iskvarenosti i nacionalizma naše elite. Zato i kažem da nisu problem rijaliti programi koji danas postoje na TV Pinku ili TV B-92, problem su ovi pravi rijaliti programi koji su sejali i koji još uvek seju ozbiljne žrtve. Seku glave.
Setimo se samo borbene gotovosti nacionalista da žrtvuju cvet sopstvenog naroda pred ratove na početku '90-ih godina. Samo ću vas podsetiti na Milorada Ekmečića, čuvenog istoričara koji je pred početak rata u Hrvatskoj rekao da Srbija za ostvarenje svog vekovnog sna stvaraja Velike Srbihje može da žrtvuje 250.000 ljudi. To je izjava, citirao sam je više puta, a šta to znači, to znači 250.000 mladih ljudi od onih koji su ostali, koji nisu pobegli u inostranstvo glavom bez obzira.
|
|
|
|
Sam Ćosić u poslednjem tomu ovih svojih dnevničkih zapisa zamera istim tim mladima „koji misle kurcem“, što nisu bili spremni da se žrtvuju za otadžbinu. Potrebu za takvim zahtevima objašnjava u sledećem ispovednim iskazima: „stareći mrzim život, zaista ga mrzim, u mom svakojakom životu kada dobro razmislim, najviše sam se plašio sreće“! Zamislite, čovek se plašio sreće! I zašto bi išta drugo i radio nego unesrećavao i ostale oko sebe. Mrzeći život i strahujući od sreće, šta nacionalista može da ponudi kao spas spolja i iznutra ugroženoj naciji, svakako ne život i sreću, zato on i vidi simbol plodnosti i užitka kao simbol uništavanja i izrođavanja.
U nacionalizmu Tanatos stupa na mesto Erosa, kao što umesto uvida dolaze slutnje. Stoga Ćosić izgovara i ovu glupost: „imam snažnu slutnju da je Zapad odlučio da satre srpski narod. U očajanju pomišljam da srpski narod od konačne propasti može spasiti samo neka natprirodna sila, neki događaj planetarnog značaja, jer u oblasti istorijskog realiteta ja ne vidim spasioca“. Ćosićeve slutnje su katastrofične jer su izraz fobije koja nije ništa drugo do negativna nada, nada u zao ishod. „Ja sa svojim moćima predviđanja zla, uplašen sam budućnosti“ kaže Ćosić, a taj njegov uvid u ontološko biće sopstvene ideologije izraz je samog stanja nacionalizma čiji je karakter fobičan.
Primitvini sistem fobija
Dobrim delom ovakvoj svojoj ideologiji Ćosić duguje svoju vitalnost, ono što ljudi kažu vampirizam. Jer dok god budu Srbi ginuli, on će imati razlog da ih spasava. „O sebi, o onom što je najznačajnije a to je i najintimnije“, kaže Ćosić, „zapisujem samo u stanju apsolutne ili relativne nekritičnosti“. To je on napisao o sebi, o onome što je najznačajnije, o onome što je najintimnije, prosto neverovatno, zapisuje samo u stanju apsolutne ili relativne nekritičnosti!! Pa dalje: „Moj zapisi nisu ni stvarnost u kojoj živim jer nemam volju da doživljaj stvarnosti prevedem u književni jezik, ovi zapisi nisu ni tačan odraz mojih misli i osećanja, oni su magla kroz koju se naziru ta dva objekta stvarnosti. U stvari bez fraziranja i mistifikacije ovi zapisi su izraz moje potrebe i mog nagona da uređujem i prepravljam stvarnost ka modelu i predstavi za koje verujem da su vredni, da su ispunjeni smislom, da su one život u kojem bih se osećao ostvarenim“
Sve čovek kaže. To je neverovatno. Ja nisam iskrenijeg nacionalistu video od Ćosića, verovatno je najiskreniji i sve je rekao o nacionalizmu. Ja prepravljam sve tako kako mi padne na pamet, za mene činjenice ne znače ništa, šta će mi činjenice, a život mrzim. Naravno i plašim se budućnosti. Da je nacionalizam primitivan sistem fobija, pun praznoverja i tabua pokazuje i Ćosićevo odbijanje da napiše 2000-ta godina, znate zbog tri nule, to je groteskno, spoj smešnog i jezivog. Evo šta o tome kaže: „Kako je teško, neuverljivo i nestvarno napisati npr. 8. januar 2000. godine!“
Stupa se u nepoznato i tuđe doba, ne treba nam novo i nepoznato, samo treba ići utabanim stazam predaka. I kaže Ćosić: „Ako bih ispisao godinu sa tri nule, osećao bih se da sam stupio u svet nula.“ Zato Ćosić piše, kada piše npr. 8. januar 2000-te on piše 8. januar 1999+1.
Eto o takvom ludilu se radi!
Za nacionalistu postoji samo jedno, on sam u projekciji na čitavu stvarnost koju je prethodno sveo na jedno jedino pitanje - biti ili ne biti nacije. Evo šta kaže Ćosić za kraj. „Čitavog života unesrećen našom srpskom stvarnošću, sada na kraju te drame nisam uveren da sam mogao drugim putem da stignem do srpske propasti.“ To je dakle bio cilj - stići do srpske propasti. To je njegov životni cilj i ostvario ga je, da stigne do srpske propasti sa idejama koje je zastupao. Nacionalizam ovde sam sebe raskrinkava kao sistem u kojem nacionalista ne mogavši da ode na zlu slutnju da će nacija neminovno propasti, igra ulogu njenog branioca od tog permanentnog raspada u koju je upleo sopstvenim idejama, on mrzi sopstvenu naciju jer ona svojom propašću upropašćuje njegove ideje, to je sistem projekcija gde strah u kojem su velike oči vodi zaslepljujuću mržnju i tako dalje. Dakle upleteni smo u jedan totalno lažni sistem, u jedan sistem lažne ili pseudomemorije, jednog lažnog sećanja, i iz te vrste psihoze može se izaći samo nekim afektivnim činom, nečim što potpuno izlazi iz tog sistema.
Kao što je u Starom zavetu opisano zlatno tele, sve vreme mediji nagovaraju ljude da se klanjaju tim i takvim lažnim vrednostima, a epicentar je bio i ostao Memorandum SANU čije su ideje proizvele užasni rat na prostoru biše Jugoslavije i svu tu pornografiju zločina.
I za nove naše manire, kako bih rekao Mefisto, potrebni su nam novi ljudi, za naše nove ideje potrebni su novi ljudi, ali jedna od bitnih stvari koje moramo stalno da radimo na tragu Ilariona Ruvarca, velikog čoveka, velikog istoričara na kraju krajeva koji je utemeljio srpsku ili nacionalno modernu istoriju, to je da se stalno raskrinkavaju ove laži i ovakvi ludaci.
|
|
|
Zlatoje Martinov: Moram da se osvrnem na sjajno Pakovićevo zapažanje da nacionalizam zapravo nema nacionalno svojstvo, odnosno da ni na koji način istinski zastupa „svoj narod“ u koji se toliko kune. I da potkrepim primerom iz mog ličnog iskustva pre dvadesetak godina. Ovo što ću vam ispričati jeste svojevrsni doživljaj iz prakse koji potvrđuje Pakovićevu tezu o „nacionalizmu bez nacionalnih svojstava“. Naime negde 1992. ili 1993. godine, dok je rat bio u najvećem jeku, ja sam bio izuzetno aktivan u mirovnjačkom pokretu. Gostovao sam u jednoj televizijskoj emisiji na državnoj televiziji, a u to smutno vreme većina je bila nacionalnistički orijentisana pa i mediji naročito tadašnji RTS, ali urednici televizije da bi se pokazali pred javnošću kao demokrate pozvali su i mene pored svih tih nacionalista. Tada je u opštoj nacionalističkoj euforiji bilo sasvim normalno tvrditi da su svi Hrvati ustaše, što sam ja naravno, oštro negirao. Na ruku mi je išla i jedna crtica koju je tih dana objavila beogradska štampa, a stvar je bila u tome da je Ivan Zvonimir Čičak koji je u to vreme bio predsednik Hrvatskog helsinškog odbora vrlo energično protestovao kod Tuđmana zato što je počela deložacija srpskih stanova u Zagrebu. Meni je ta činjenica poslužila kao argument da se suprotstavim onoj ideji u Srbiji, kako su svi Hrvati protiv Srba i onda ga upotrebim u toj emisiji polemišući sa jednim mladim čovekom, inače pripadnikom Srpske narodne obnove, nacionalističkom strankom izvesnog Mirka Jovića. I kažem: vidite da nije to baš tako, eto i Ivan Zvonimir Čičak brani Srbe i zbog toga ga hrvatska štampa naziva hrvatskim izdajnikom, ima čovek u Hrvatskoj problema zbog Srba. Znate li šta mi je taj mladi srpski nacioalista odgovorio? Rekao je: „pa znate šta, gospodine Martinov, taj Ivan Zvonimir Čičak i jeste hrvatski izdajnik!“
Eto, to je ta logika nacionalizma! Pa ako je neko istinski nacionalista, i ako zagovara nekakve nacionalne srpske interese, on bi morao da pozdravi akciju Ivana Zvonimira Čička jer ovaj time štiti njegove sunarodnike, ali njega baš briga za to, on smatra da je Čičak izdajnik“ I to je to, to je ovo o čemu je Zlatko govorio, da nacionalisti ne mare ni za svoju naciju, da nemaju nacionalno svojstvo. Paradoksalno na prvi pogled ali jako istinito kad se dublje analizira. Ovo je baš primer iz prakse, zaista ovo nismo unapred dogovorili, nisam znao da će Paković o tome govoriti, ali ovo je zaista autentično. No, vratimo se našoj temi.
Saslušali smo jako zanimljiva izlaganja, koja su neka vrsta dijagnoze stanja kulture u Srbiji, ali kako promeniti taj patrijarhalni kulturni obrazac? Koje su to snage u savremenom srpskom društvu? Ko treba da bude nosilac modernizacijskih procesa?
Đokica Jovanović: Pomenuli smo Ruvarca i pomenuo bih jedno potpuno zaboravljeno ime, a izuzetno važno u našoj tradiciji, to je Boža Grujović. Pisac prvog slova ustavnog, harkovski profesor koji je bio sa onom delegacijom koja je išla kod ruskog cara pa je odande najurena da se sa ruskim carem nije ni videla mislim da su sa su prota Matejom išli. Šta je Boža Grujović uradio? Pripremio je slovo koje je trebao da pročita, mislim da je to 1805-te na sednici Praviteljstvujušćeg sovjeta što je trebalo da bude osnova srpskog ustava. To slovo je pisano po ugledu na zapadne konstitucije i šta se desilo? Karađorđe to nikako nije dozvolio. Prema nekoj priči koja je neproverena i ne liči na tačnu priču, Karađorđe je izvadio kuburu i pucao na Božu Grujovića, a ovaj morao da beži kroz prozor, ostali su mu opanci unutra i tako je završilo to njegovo slovo, vrlo važna činjenica koja se namerno kod nas zaboravlja, da sramota bude veća ne zna se ni grobno mesto Bože Grujovića. U suštini o čemu se tu radi? Radi se o tome da je Grujovićev pokušaj konstituisanja srpske države odnosno onog što bismo mogli nazvati pravnom državom, naišao na neuspeh jer se radilo o konstituisanju predfeudalne srpske države. To je suština, jer su svre srpske bune bile u stvari bune kako bi se vratio predfeudalni srpski poredak. To je jedno mesto koje je po mom mišljenju važno, tu ću završiti sa Božom Grujovićem. Njegovo slovo se nalazi samo u prvom izdanju memoara Prote Mateje Nenadovića negde iz 1865-te godine recimo, nemojte me držati za reč i u svim naknadnim izdanjima do dan-danas toga slova nema. Ono je izbačeno. To je Nebojša Popov istraživao i sasvim lepo to pokazao. Srbija se ne može modernizovati dokle god se ne okrene sopstvenim modernizatorima, a ima ih i u svojoj tradiciji, a naravno ima ih i u svojoj sadašnjosti. Ono što je Srbija radila u tih 200 godina u stvari je bilo imitiranje prilagođavanja uzeo si ili sa istoka ili sa zapada i u isto vreme smisleno stanje je sopstvenih modernizatora sa javne scene od Bože Grujovića preko Dositeja Obradovića, Sterije Popovića, preko Ilariona Ruvarca, preko srpske levice koja je i te kako bila značajna. Zatim šta je Srbija namerno zaboravila? Po mom mišljenju snažan modernizacijski kapital i potencijal se nalazi u srpskoj književnosti na razmeđi vekova između 19. i 20. veka. Ono što moderna Srbija baštini, baštini samo na nivou da tako kažem naracije i stila ali ne baštini to u onoj ravni kako da kažem, jednog temeljnog koncepta koji se može naći čak i u srpskoj književnosti na razmeđi vekova, pa onda je pomenut i srpski nadrealizam, što je takođe velika i namerno zaboravljena tema, dakle tu su rezervoari modernizacije. Srbija ima te rezervoare.
Zlatko Paković: Evo recimo jedan primer. Profesor je pomenuo Jovana Steriju Popovića, velikog, da tako kažem patetično, genijalnog komediografa, velikog pesnika klasicizma - to nam je otkrio Jovan Hristić - našeg ovdašnjeg klasicizma u isto vreme kada on postoji u Evropi, dakle postoji unutar srpske kulture paraleno sa tokovima u Evropi.
To znači da Jovan Sterija Popović nije bio samo pisac i veliki umetnik, nego i ono što se zvalo kulturni radnik, pravnik i rektor Univerziteta, on je pravnik i mislim da je tu suština, on je pisao mnogo udžbenika prava i kad smo pomenuli Božu Grujovića taj nacrt ustava je bio potpuno liberalan, o slobodama čoveka. Šta je tu suština? Suština je to da mi još uvek nemamo uređenu pravnu državu, pozvaniji su o tome govorili na primer Nebojša Popov i Aleksandar Molnar, nije došlo do te ustavotvorne skupštine, dakle mora doći do nekog pravnog akta koji će biti dobar okvir i za razvijanje ovakvih ideja i za cirkulaciju ovakvih ideja jer ljudi moraju da osete neku vrstu strasti, zanosa, erosa, da učestvuju u nečemu što će biti i valorizovano, što će biti vrednovano, ne samo finansijski isplativo, nego vrednovano u moralnoj ravni. Nama su potrebni takvi ljudi. Ljudi se razlikuju suštinski samo po toj spremnosti da budu slobodni, ne razlikuju se ni po obrazovanju baš tako značajno, niti se razlikuju po svojim uslovima života, niti se razlikuju po materijalnom, po onome čime se bave, nego isključivo po svojoj spremnosti da budu slobodni ljudi. Bitno je da društvo na određen način ističe takve ljude, ili ističe te vrline u našem društvu. Već dugi niz godina ili decenija, takve vrline ne samo što se ne ističu nego služe za sprdnju. Treba nešto da se učini da bi se stvorila jedna kulturna atmosfera za favo-rizovanje takvih vrlina, jer vi možete da pratite u filmovima i u drugim proizvodima - a za poslednjih 25 godina nije na-pravljeno ništa zaista veliko što je za ovu zemlju bitno - kako se te vrline prelamaju i na isti način postaju vrlinama i kako one služe za sprdnju i kako se zapravo čitav kulturni kapital gradi na toj sprdnji sa suštinskim ljudskim vrednostima, a nema veće vrednosti od slobode, a nema slobode jednog čoveka bez slobode onog drugog, nisam ja slobodan ako živim u društvu, zajednici u kojoj su mnogi drugi neslobodni.
Zlatoje Martinov: Vreme nam već izmiče, zahvalio bih se učesnicima na opsežnoj problematizaciji stanja u našoj kulturi. Mislim da smo saglasni u jednome: kulturni obrazac moraju da menjaju ne samo kulturni akteri, nego i svi oni čiji su ideali sloboda, demokratija, stvaralaštvo nasuprot neslobodi, podaništvu, nacionalizmu i destrukciji. To je dug proces ali ne i neostvariv.
Panel je zaključen nakon puna dva sata rada.
Ur. Fotogafije:
D. Stojković
|
|
| |
| | | | | |
