Ali to da će uslediti nastavak ili završnica pokušaja beogradske vlasti da "sruši Vladu u Novome Sadu" može se zaključiti iz više činjenica. Kao prvo, iako novosadskim mitingom naprednjaci i SPS nisu do kraja uspeli da nadoknade svoj patriotski kapacitet koji su delimično izgubili nakon sklapanja dogovora sa Prištinom, kada prođe prva oluja oko toga oni će verovatno stvar ponovo usmeriti na Vojvodinu, kako bi se pokazali kao pravi zaštitnici državnog jedinstva i amortizovali nezadovoljstvo takozvanih patriotskih snaga zbog "izdaje" Kosova. Koliko će u tome uspeti ostaje da se vidi. Kada smo već kod ove teme, svako sa imalo političkog iskustva mogao je znati da ta "spontano" okupljena masa ispred Banovine, lako može, i to u znatno većem broju, da se okupi u Nemanjinoj kada shvati da je po njihovim aršinima vladajuća garnitura napravila daleko veću "izdaju" sa Kosovom nego vojvođanska garnitura sa najavom donošenja Deklaracije sa više nego benignim tekstom. I mađioničari znaju da im ne upali uvek mađioničarski trik da skretanjem pažnje publike na rad jedne ruke, drugom rukom izvedu trik koji treba da proizvede aplauz kod publike.
Drugi razlog zbog kojeg pre svega naprednjaci neće ostavititi Vojvodinu na miru je njihova težnja, iskazana odmah nakon izbora, da gde god je moguće vlast na nižim novoima upodobe vladajućoj većini na centralnom nivou. U tome su, što milom što silom, uspeli u niz opština, ali im je Vojvodina za sada i dalje ostala neosvojiva tvrđava. Pošto se već uveliko kalkuliše o mogućnosti da ove godine budu raspisani vanredni republički izbori kako bi naprednjaci kapitalizovali svoj sadašnji visoku rejting, do tada bi po svaku cenu morali da se isposluju i vanredni pokrajinski izbori. Njihov čelni čovek za Vojvodinu u više navrata je pozivao pokrajinsko rukovodstvo da podnese ostavku i raspiše vanredne izbore, ali su mu argumenti za to do sada bili narodski rečeno prilično tanki. Naime, prvi argument su mu bili vanredni izbori za poslanike u pokrajinskom parlamentu u tri vojvođanske opštine, održani u februaru ove godine. Po njemu su ti izbori pokazali da pokrajinska vlast gubi kredibilitet, mada ta mesta ni pre vanrednih izbora nisu pripadala vladajućoj većini. Drugi argument za vanredne izbore su bile optužbe da je pokrajinsko rukovodstvo umešano u korupciju, gde su pre svega spominjane Razvojna banka Vojvodine (koja je nedavno otišla u stečaj), kao i Fond za razvoj Vojvodine. Međutim, povodom ova dva slučaja nadležni organi nisu podneli prijavu ni protiv jednog pokrajinskog funkcionera, tako da je opet sve ostalo na praznim rečima. Dakle, sve to nije mogao biti ozbiljniji argument za „događanje naroda” i mitinge za rušenje pokrajinskog rukovodstva. Na tome bi i ostalo da, iz samo njemu znanog razloga, premijer Pajtić u vreme finalizacije dogovora sa Prištinom nije izašao sa predlogom za donošenje Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Autonomne Pokrajine Vojvodine, što je bio ključni dokaz naprednjacima za separatizam vojvođanskog rukovodstva i povod za sazivanje mitinga.

Dakle, ključno pitanje je ima li separatizma u Vojvodini, ili ne. Činjenica je da do sada ni jedan ozbiljniji vojvođanski političar, a kamoli neko iz vladajuće garniture nije nikada ni direktno ni indirektno, nagovestio da bi Vojvodina trebalo da se otcepi od Srbije. Uz to, ako bi bila tačna teza da Vojvodina, u kojoj su dve trećine pripadnici srpske nacionalnosti, želi da se otcepi iz Srbije, onda je Srbija u velikoj nevolji.

Međutim, ako u Vojvodini nema separatizma, ima opravdanog nezadovoljstva položajem ove Pokrajine u Srbiji. Ona je, naime, od nekadašnje lokomotive razvoja, kako su je nekada nazivali, došla do toga da je sa indeksom 98 u odnosu na ostale delove Srbije klasifikovana u nerazvijena područja.
Po stopi nezaposlenosti od 22 odsto ona je samo iza juga Srbije, gde ta stopa iznosi 24 odsto. Nekome bi se moglo učiniti da su varničenja na relaciji Beograd-Novi Sad počela nakon majskih izbora 2012. godine, kada je u Beogradu formirana nova vladajuća većina, čiju okosnicu čine Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije, dok su u Novom Sadu demokrate i dalje ostali najjača stranka i u koaliciji sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine i Savezom Vojvođanskih Mađara sa 67 odsto poslanika ima dvotrećinsku većinu.
Međutim, nesporazuma je bilo i u vreme kada je i u Beogradu i Novom Sadu bila ista vladajuća većina. Još 2009. godine je, nakon usvajanja teksta Statuta Vojvodine, ovaj najviši pokrajinski akt čekao godinu dana na verifikaciju od strane Skupštine Srbije, čime su probijeni svi ustavni rokovi za njegovo donošenje. Ne čude optužbe za separatizam koje su u to vreme stizale od takozvanih patriotskih snaga, ali čudi što su za sve to vreme od pojedinaca iz stranaka tadašnje vladajuće većine u Beogradu, pa čak i od tadašnjeg predsednika Srbije Tadića, stizale optužbe za pojave separatizma u Vojvodini i to samo zbog nekoliko odredbi u ponuđenom tekstu Statuta, koje se nalaze u simboličnoj ravni, a Vojvodina je i u to vreme bila redovno zakidana za onih sedam odsto predviđenih Ustavom, koji se iz budžeta Srbije odvajaju za budžet Vojvodine.
Međutim, napetosti na relaciji Beograd - Novi Sad su ozbiljnije započele tek nakon majskih izbora 2012. godine kada je u Beogradu i Novom Sadu formirana različita vladajuća većina, a ubrzo zatim je Ustavni sud Srbije preko 20 odredbi Zakona o nadležnostima proglasio nevažećim. Iako je od strane vladajuće većine najavljivano da će se ovaj problem razrešiti političkim dijalogom između Beograda i Novog Sada, Vojvodina je ostala u ustavno pravnom vakumu. Istovremeno su prava Vojvodine u ovom skoro jednogodišnjem periodu kršena i po drugim osnovama, što je izazivalo dodatno nezadovoljstvo u Pokrajini.

 Dakle bilo je puno razloga za ovakvo, pa čak i oštrije upozorenje od onog kakvo je dato u predloženoj Deklaraciji o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Autonomne pokrajine Vojvodine. Međutim, pored već navedene greške u koracima koja se odnosi na momenat u kojem je Deklaracija najavljena, premijer Pajtić je napravio i drugu jer pre ove najave nije o tome konsultovao svoje koalicione partnere, odnosno Savez vojvođanskih Mađara i Ligu socijaldemokrata Vojvodine, koji su se skoro distancirali od ovog dokumenta. Kasnije su nesuglasice između koalicionih partnera u Pokrajini izglađeni i sada je u toku nezavisna ekspertiza ovog dokumenta koji bi se, kako je najavljeno, u maju mogao naći na dnevnom redu Skupštine Vojvodine. Skoro sigurno je da će to, kako je već prethodno rečeno, biti praćeno i pojavama ulične demokratije i pokušajima rušenja pokrajinske vlasti od strane vladajuće većine u Srbiji. Koliko će u tome uspeti ostaje da se vidi.

	Aleksandar Popov