Ima neke kosmičke pravde u činjenici da su sporazum sa Prištinom 19. aprila postigli upravo oni u čijem političkom bagažu ima više „zasluga“ za rat i nacionalizam nego dokaza da su nekadašnji protagonisti Miloševićevog i Šešeljevog političkog projekta načinili iskren zaokret ka normalizaciji života u Srbiji i približavanju Evropi. Uz sve priznanje neposrednim pregovaračima – premijeru Ivici Dačiću, vicepremijeru Aleksandru Vučiću i posrednom, predsedniku Republike Tomislavu Nikoliću za istorijski proboj koji su načinili otvaranjem pregovora sa Kosovom koji Srbiju može da uvede u novu političku eru, mi još ne možemo sa sigurnošću da kažemo da smo stupili na teren kakave takve stabilnosti i izvesnosti. Suviše je u politici, državi i društvu onog što je fluidno i što proces koji je krenuo u jednom pozitivnom pravcu i otvorio neke nade začas može da preokrene u beznađe. Isuviše je protivrečnih događaja i izjava onih koji odlučuju o sudbini zemlje da bi im se moglo poverovati u sve što kažu. Ono što su rekli juče, ne važi danas, a mi ne znamo da li je to zbog toga što su shvatili da i za njih postoje neka ograničenja i nova politička realnost ili su otišli toliko daleko da misle kako mogu da u beskraj produžavaju agoniju Srbije.
Maskerada
U svakom slučaju, naš državni vrh, još nije zbacio maske. Političari za svakog imaju lice koje će se dopasti. Oni su neka vrsta mister Džekila i mister Hajda. Imaju jednu priču za evropske sagovornike, drugu za domaću javnost, treću za Srbe sa Kosova. Zaista su retki proboji istine koja iz njih izbije skoro neočekivano, i takvi trenuci mere se sekundama. Takav se trenutak oteo premijeru Ivici Dačiću kada je u televizijskom intervjuu nakon povratka iz Brisela posle parafiranja sprazuma sa Prištinom zgožen nad realnošću Srbije iskreno priznao „ovo je dno, mi smo dno“. Ali kada neko posumnja u njegov patriotski odnos prema Kosovu i Srbima, kao što se to desilo u kratkom razgovoru sa gnevnim građaninom koji mu je prišao za vreme Beogradskog maratona, neće oklevati da kaže „ja sam se borio za Kosovo“, i to takvim tonom koji ne dovodi u sumnju opravdanost stravičnih postupaka Miloševićevog režima, kojem je, uostalom, pripadao. Tako da aktuelni pregovori o položaju srpskih opština na Kosovu potajno služe da bi se rehabilitovao Slobodan Milošević.
Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić imaju problem sa svojom šešeljevskom prošlošću iz koje se trude da izađu, ali im taj napor slabo polazi za rukom, pa se ispod nove glazure i novog imidža svaki čas pojavljuje njihova autentičnost, sada oličena u nekom neošešeljizmu. Njihov glavni neprijatelj nisu ni svet ni Evropa, nego Demokratska stranka i Vojvodina. Vučićev totalitarni metod „upodobljavanja“ lokalnih vlasti da bi se iz političkog života zbrisala ta stranka i način na koji je odlučio da se bori protiv kriminala, histerizovali su Srbiju, a ubili politički život koji je samo uzburkan, ali potpuno neproduktivan. On teče kolotečinom naređenja i zabrana, baš kao u logoru. Ali i Vučić ima svoj trenutak istine. U televizijskom intervjuu koji je dao posle povratka iz Brisela, kada se razgrnu sva patetika i banalnost njegove retorike, probila se jedna rečenica koja baš i ne liči na njega. Pitanje novinara odnosilo se na to da li će Srbija jednom morati da prizna Kosovo. Vučićev odgovor je glasio da ćemo mi u budućnosti morati naučiti nešto novo... Tomislav Nikolić ostavlja najmanje sumnje u odanost politici kada je bio Šešeljeva desna ruka zbog čega je postao njegov četnički vojvoda. Ostaće upamćen njegov skandalozni govor na Generalnoj skupštini UN kada je o Haškom tribunalu rekao da taj sud nije budućnost pravde, nego njena loša prošlost i da Srbija nema čega da se stidi iz svoje istorije. Da je neko hteo da ga politički pokopa, ne bi mogao da mu smisli bolji tekst.
Sada se pomalja širi kontekst u koji se smešta implementacija sporazuma između Beograda i Prištine, pa će se i on vrednovati kada bude došlo vreme za procenu da li će Srbija dobiti datum za početak pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji.
Kosovo i Vojvodina
Jedan mali dokument od 15 tačaka kakav je sporazum iz Brisela pokreće promene kakvih nije bilo tokom osam godina Tadićeve politike „I Kosovo i Evropa“. I baš kada je ta politika odbačena kao jalova i isprazna, njen slogan nam se vraća u novom značenju. Srbija sada zaista treba da rešava pitanje i Kosovo i Evropa, ali na jedini mogući način koji je dogovoren u Briselu. Ipak, mnoga pitanja su javnosti nepoznata. Na primer, kako će se implementirati sporazum, na kakve će se prepreke nailaziti, kakva će biti tumačenja u susretu sa realnošću na terenu, da li će se pojaviti neki uslovi koje će srpska strana protumačiti kao neprihvatljive. Najzad, koliko će kompetencije i političke dalekovidosti ispoljiti srpski pregovarači čiju poziciju čini složenijom odlučno protivljenje Srba koji sporazum sa Prištinom odbacuju. Aleksandar Vučić je pred novim ispitom kakav nije imao u do sada monolitnoj partiji koja ga je bespogovorno slušala. Sada su se, međutim, pojavili prvi znaci opozicije na koju se ne mogu primeniti nasilnički metodi kao prema Demokratskoj stranci. Da li je i koliko briselski sporazum na klimavim nogama pokazaće i događaji posle ostavke Alek-sandra Vulina koji je zadužen za Kosovo. Njegova izjava da ostavku podnosi jer ne želi da izneveri svoj narod znači u stvari „ja govorim istinu, a Dačić i Vučić vas obmanjuju“. Da li će ova ostavka imati šire posledice i možda čak dovesti SNS u poziciju da joj se ponovi ono što je doživela Srpska radikalna stranka, ili će Vulinov potez biti samo prolazni kamičak koji žulja, videće se u nastavku drame čiji prvi čin jedva da je počeo.
Sada je sva pažnja vlasti u Beogradu usredsređena na sever Kosova i očuvanje što šire autonomije tamošnjih srpskih opština. Beograd ne krije da, kao i Srbi sa Kosova, želi da tamo stvori zatvorenu zajednicu sa što manje komunikacije sa Albancima. Dačić je čak izjavio da će Srbija nastaviti da finansira srpske opštine pri čemu smatra da kosovska vlast ne treba da ima nikakav uvid u to. Uprkos tome što u sporazumu piše da finansiranje mora da bude transparentno. Ne treba mnogo mašte da bi se zamislilo kako bi vlast u Beogradu reagovala kada bi, recimo, Kuvajt bez njenog znanja ulivao dolare u Sandžak ili Mađarska , Rumunija i Češka davali evre svojim sunarodnicima u Vojvodini.
Nekontrolisani bes
Koliko je atmosfera zatrovana svedoči deklaracija koju je sastavio predsednik vojvođanske vlade Bojan Pajtić i koja je izazvala nekontrolisan bes SNS-a, DSS-a i drugih nacionalističkih organizacija koje su celu Vojvodinu okrivile za separatizam. Čak i da je u pitanju samo namera da se sruši vlast demokrata u pokrajini, treba se zapitati kako se u zapaljivoj atmosferi i zapenušanoj retorici o separatizmu osećaju Mađari, Rumuni, Česi, Slovaci, Hrvati... Najzad, šta o tom ispoljavanju besa misle susedne zemlje koje su članice EU. I ponovo se, po ko zna koji put da su „veliki Srbi“ najopasniji po Srbiju. Oni ne prihvataju različitost, a Vojvodina je upravo to: kulturna, demokratska, privredna, jezička složenost. „Veliki Srbi“ zato i ne žele Vojvodinu i njenu autonomiju. I pošto antivojvođanska histerija najneposrednije udara na evropske vrednosti, Vojvodina je i ne htevši postala evropsko pitanje. Samo nekoliko dana posle mitinga u Novom Sadu u taj grad su došli predstavnici OEBS-a da razgovaraju sa premijerom Pajtićem i gradonačelnikom Vučevićem. Više ne treba imati ilizije da će Vojvodina ostati u senci severnog Kosova, ali je izvesno da će morati još dugo da se bori za autonomiju koja se, kako je nedavno rekla istoričarka Latinka Perović, „ubrzano topi“.
Premijer Ivica Dačić je nedavno slikovito rekao da srpsku politiku, kud god da krene prati Kosovo. Nakon događaja u Novom Sadu mogao bi da kaže da srpski političari imaju nepresušan talenat da otvaraju nove frontove i stvaraju neprijatelje tamo gde ih nije bilo. Zato i ne znamo kako će se završiti ova srpska saga i da li ona uopšte ima kraj?
