Već dva puta, 1968. i 1972, godine, naš agro-prehrambeni kompleks se suočio sa aflatoksinizacijom izazvanom gljivicom fuzarijum. Oba puta je trebalo po dve, tri sezone da povratimo proizvodnju kukuruza i poziciju na svetskom tržištu. Ni aktuelna nedaća neće se brzo rešiti; stranci nas uočljivo izbegavaju, domaći fond rogate stoke, svinja i živine je na minimumu i interno tržište sada je dodatno naglo umanjeno, pa valja ceniti da je interes seljaka za sejanjem kukuruza drastično umanjen.
Međutim, kukuruz je biljka na kojoj počiva srpski agrokompleks, dok je proizvodnja mleka osnov našeg stočarstva i pitanje je kako povratiti proizvodnju?
Neophodno je pre žetve pšenice detaljno proveriti sva skladišta da nas ne bi opet iznenadio podatak poput onog da je najmanje 30 odsto kukuruza iz Robnih rezervi previše toksičan. U ishrani mlečnih goveda valjalo bi bar u naredne tri, četiri sezone više upotrebljavati kabastu hranu, lucerku i soju, makar će rezultirati umanjenjem mlečnosti. Motivaciju seljaka i stočara valja usmeravati na kvalitet proizvoda, a biće neophodno i državnim novcem obnavaljati mnoga stada privatnih uzgajivača, izgraditi odgovarajuću refrentnu laboratopriju, zakonski preciznije definisati kontrolu aflatoksičnosti, novčano stimulisati mlekare da usavrše laboratorije i tehnike merenja pojedinih parametara. Uz sve to, obnova mlečnog stočarstva teško da će biti moguća ako državna subvencija u narednom periodu, zbog smanjene mlečnosti, ne bude bar za 50 odsto veća od sadašnjih sedam dinara za litar. I ovu podršku valja još više usloviti kvalitetom mleka.
Mada umnogome iznuđena zarazom koja je u rangu elementarne katastrofe, obnova stočarstva je neophodna našoj poljoprivredi i iz dugoročnih razloga: nema bolje zaštite kvaliteta poljoprivrednog zemljišta od upotrebe stajskog đubriva, pogotovo ako se razmahne navodnjavanje, dragoceno za povećanje prinosa, ali i mera koja „odnosi humus”, pa je neophodno upotrebom stajskog đubriva obnavljati najplodonosniji sloj. U Vojvodini je broj grla unazd četvrt veka drastično umanjen, sveden na trećina potrebnih za očuvanje kvaliteta lesa. Aktuelna nedaća je prilika da se stočarstvo tretira kao najvažniji segment poljoprivrede. U pitanju je postupan i dug proces, samo uvećanje na dve trećine od optimalnog broja bi u najboljem slučaju potrajalo bar osam godina. Tek da se vidi o koliko ozbiljnom i kontinuiranom poslu je reč, u kome je nedopustiva improvizacija.
Osim stočarstva narednih sezona biće neophodno podržati uzgoj kukuruza. Prvo valja izanalizirati koji hibridi su podložniji mikotoksinacijama, kalkulisati sa setvom manje gustine, do 75.000 biljaka po hektaru, razmisliti može li se sortama ranijeg zrenja prepustiti veći udeo nego do sada. Oba opredeljenja bi u standardnoj godini dovela do nešto nižih prinosa, ali znatno boljih u sve češćim sušnim sezonama.
Možda će najviše napora zahtevati potreba za stalnim i sve intezivnijim obrazovanjem paora. Ne postoji optimalan izbor semena kojim treba zasejati njivu. Izbor zavisi od vremenskih uslova, kvaliteta zemljišta, primenjene tehnologije obrade. Da bi uskladio razne uticaje, seljak mora poznavati svaku svoju njivu i za svaku voditi dugogodišnji dnevnik sa svim relevantim fiziološkim i ekonomskim pokazateljima uspešnosti uzgoja. Ali, ni izuzetno sistematičan rad paora neće dati pun učinak ako osnovne smernice seljak ne dobija od prognostičko - izveštajne i savetodavne službe formiranih pri Ministarstvu za poljoprivredu, sa ispostavama raširenim po celoj Srbiji. 
Obnova zahteva agrarni buđet znatno veći od aktuelnog, stoga se nevolje sa aflatoksinom neće rešiti ako ne dođe do rekonstrukcije budže-ta i za poljoprivredu odvoje znatno više od predviđenih 3,7 odsto državnog, a narednih godina izdvajanje ne bi smelo biti ispod osam odsto ukupne državne kase.

	Ž.L.