Umro je predsednik Venecuele Hugo Čavez. Svetska štampa i internet preplavljeni su ocenama njegovih dostignuća, u rasponu od pohvale do osporavanja, uz izvestan broj uzdržanih. Jedino u čemu se svi slažu je da je Hugo Čavez bio harizmatični vođa.
Šta je harizmatični vođa? To je neko ko ima vrlo jaku ličnost, relativno jasnu političku viziju, veliku energiju i istrajnost u ostvarivanju te vizije. Harizmatične vođe privlače veliku podršku, pre svega u svojoj zemlji. Istovremeno, upravo osobine njegove ličnosti, zbog kojih privlači podršku, čine da se mobiliše i duboka opozicija njegovoj politici. Sve ovo je sigurno istina u slučaju Čaveza.
Spisak harizmatiečnih lidera tokom istorije savremenog sveta i nije tako dug. Mislimo na Napoleona i De Gola u Francuskoj, Linkolna i F. D. Ruzvelta u SAD, Petra Velikog i Lenjina u Rusiji, Gandija u Indiji, Mao Cedunga u Kini, Mendelu u Južnoj Africi. I, naravno, Simon Bolivar. Čim se spisak pogleda vidi se nekoliko pokazatelja. Ove osobe su bile kontroverzne vođe za vreme svog života. Vrednovanje njihovih zasluga i promašaja konstantno se pomera tokom istorijskog vremena. Izgleda da oni ne nestaju iz istorijskog pogleda. I, na kraju, oni uopšte nisu identični u svojoj politici.
Smrt harizmatičnog vođe uvek stvara prazninu nesigurnosti u kojoj njegove pristalice nastoje da obezbede nastavak njegove politike, tako što je institucionalizuju. Maks Veber je ovo nazvao „rutinizacija harizme”. Ali, kada se jednom rutinizuje, politika se razvija u pravcima koji su teško predvidivi. Da bi se predviđalo šta će se desiti u neposrednoj budućnosti, mora se, naravno, počeeti sa ocenjivanjem Čavezovih postignuća. Ali, isto tako, treba proceniti i unutrašnje odnose snaga i širi geopolitički i kulturni kontekst u kome se Venecuela i Latinska Amerika nalaze danas.
Njegovi uspesi izgledaju jasni. On je koristio ogromno naftno bogatstvo Venecuele kako bi značajno poboljšao životne uslove najsiromašnijih, širenjem njihovog pristupa zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju čime se značajno smanjivao jaz između bogatih i siromašnih. Pored toga, on je koristio to ogromno naftno bogatstvo da subvencioniše izvoz nafte velikom broju zemalja, specijalno u Karibima, što im je omogućavalo bar minimalno preživljavanje.
Osim toga, on je značajno doprineo izgradnji autonomnih latinoameričkih institucija – ne samo ALBA (savez bolivarskih zemalja), već i UNASUR (konfederacija svih država Južne Amerike), CELAC (sve države u dvema Amerikama, osim SAD i Kanade), i Mercosur (konfederalna ekonomska struktura, koja uključuje i Brazil i Argentinu). On nije bio sam u ovim naporima, ali je igrao posebno dinamičnu ulogu. Bila je to uloga zbog koje ga je bivši predsednik Brazila Lula stalno hvalio. Veliki broj predsednika drugih zemalja na njegovoj sahrani, posebno iz Latinske Amerike, potvrđuju ove procene. U traganju za stvaranjem jakih latinoameričkih struktura on je, naravno, igrao antiimperijalističku ulogu, u suštini anti-SAD ulogu, i zbog toga nije bio nimalo omiljen u Vašingtonu.
Trebalo bi posebno istaći poštovanje koje je prema Čavezu gajio konzervativni predsednik susedne Kolumbije. Ovo je zbog važne i vrlo pozitivne uloge koju je Čavez igrao kao posrednik između kolumbijske vlade i njoj dugotrajno neprijateljskog gerilskog pokreta FARC-a. Čavez je bio jedini mogući posrednik, prihvatljiv za obe strane, koji je tražio političko rešenje za okončanje rata.
Njegovi kritičari ga terete za negovanje koruptivnog, autoritarnog i ekonomski nekompetentnog režima. Nema sumnje da je bilo korupcije. Tako je u svakom režimu gde ima puno para. Ali kada se setim korupcionaških skandala, prethodnih pola veka, u SAD, Francuskoj ili Nemačekoj, gde ima još više para, ne mogu da uzmem ovaj argument suviše ozbiljno.
Da li je režim bio autoritaran? Svakako. To je ono što se dobija sa harizmatičnim vođom. Ali opet, kakve su sve autoritarne vođe, Čavez deluje vrlo meko. Nije bilo krvavih čistki niti koncentracionih logora. Umesto toga bilo je izbora, koje je većina posmatrača ocenila kao jednako regularne kao u njihovim zemljama (razmislite ponovo o SAD ili Italiji, na primer), a Eavez je pobedio 14 od 15 puta. Ne treba da zaboravimo da se suočio sa ozbiljnim pokušajem puča, koji su podržale SAD, i koji je preživeo sa velikim teškoćama, zahvaljujući većoj podršci naroda i podršci vojske.
Što se tiče ekonomskih sposobnosti, jeste, pravio je greške. I da, sadašnji prihodi venecuelanske vlade manji su nego ranije. Ali setimo se, mi smo u svetskoj depresiji. Skoro svaka vlada na svetu suočava se sa finansijskim dilemama i poziva na štednju. Uopšte nije sigurno da bi vlada u rukama njegove opozicije uradila nešto bolje. Ono što je sigurno jeste da bi takva vlada učinila manje za najsiromašnije ljude ove zemlje.
Oblast u kojoj se i nije dobro pokazao je kontinuirana podrška ekstraaktivističkoj ekonomskoj politici koja je suzbijala proteste domorodačkih naroda zbog ekološke štete i njihovih prava da kontrolišu svoju okolinu. Ali on deli ovu grešku sa baš svakom vladom u obe Amerike, svejedno da li je levičarska ili desničarska.
Šta će se dešavati sada? Za sada se obe strane, i čavezisti i opozicija, zbijaju u redove, bar do predstojećih predsedničkih izbora. Većina analitičara se slaže da će pobediti Čavezov izabrani naslednik, Nikolas Maduro. Zanimljivo je pitanje šta će se posle toga dogoditi, pre svega u pogledu unutrašnjih svrstavanja. Ni ti kampovi nisu bez svojih unutrašnjih podela. Sumnjam da će biti nekog ponovnog mešanja karata, sa prebezima s jedne na drugu stranu. Možda ćemo u sledećih nekoliko godina imati drugačiji raspored snaga.
Šta će se tada dogoditi sa „socijalizmom 21. veka”, vizijom koju je Čavez želeo da razvije u Venecueli, u Latinskoj Americi i svuda u svetu. Postoje dve reči koje imenuju ovu viziju. Jedna je „socijalizam”. Čavez je pokušao da spase ovaj termin od prezirne upotrebe u koju je pao zbog višestruke propasti i realnog postojećeg komunizma i post-marksističke socijal-demokratije. Drugi termin je „21. vek”. On je, za Čaveza, označio jasno odbacivanje socijalizma i Druge i Treće internacionale, i njegov apel za preispitivanje strategije.
U oba ova zadatka, teško da je Čavez bio sam. Ali je zvučao kao jasan, prodoran poziv. Za mene, ovaj napor je deo većeg zadatka sa kojim se svi suočavamo za vreme strukturalne krize istorijskog kapitalizma i razdvajanja na dva moguća rešenja izlaska iz haosa, u koji je zapao naš svetski sistem. Moramo da raspravimo kakva je priroda boljeg sveta koji mi, ili neki od nas, tražimo. Ako nam nije jasno šta želimo, tada verovatno nećemo dobiti bitku sa onima koji žele da stvore jedan društveni sistem koji bi reprodukovao najgore osobine kapitalizma: hijerarhiju, eksploataciju i polarizaciju.