Surova štednja je svuda zahtev dana. Sigurno je da, naoko, ima izuzetaka u nekoliko zemalja - u Kini, Brazilu, državama Zaliva i, možda, u još nekoliko. Ali su ovo izuzeci pred zahtevom koji danas prožima svetski sistem. Delimično, ovaj zahtev je apsolutno lažan. Delimično, on ukazuje na realni ekonomski problem.

S jedne strane, neverovatno rasipništvo kapitalističkog sistema dovelo je, doista, u situaciju u kojoj je svetski sistem ugrožen svojom realnom nemogućnošću da nastavi da troši globalno na nivou na kome je to svet radio, posebno otkad apsolutni nivo potrošnje konstantno raste. Mi doista iscrpljujemo osnovne elemente ljudskog opstanka, s obzirom da je konzumerizam osnova naših proizvodnih i spekulativnih aktivnosti.
S druge strane, znamo da je globalna potrošnja visoko neujednačena, kako među zemljama, tako i unutar zemalja. Osim toga, jaz između sadašnjih korisnika i sadašnjih gubitnika uporno raste. Ova odstupanja predstavljaju fundamentalnu polarizaciju našeg svetskog sistema, ne samo ekonomski, već i politički i kulturno.
Ovo više i nije tajna za svetsku populaciju. Klimatska promena i njene posledice, nestašica hrane i vode i njene posledice vidljivi su sve većem broju ljudi, od kojih sve više zahteva promenuacivilizacijskih vrednosti - daleko od dejstva konzumerizma.
Političke posledice su zaista veoma zabrinjavajuće za neke od najvećih kapitalističkih proizvođača, koji shvataju da više nemaju održivu političku poziciju, i da se, zbog toga, suočavaju sa neizbežnim gašenjem svoje sposobnosti da upravljaju resursima i bogatstvom. Sadašnji zahtev za strogom štednjom je neka vrsta upornog napora da se održe u plimi strukturalne krize svetskog sistema.
Surova štednja, koja se praktukuje, nametnuta je ekonomski slabijim delovima svetske populacije. Vlade pokušavaju da se spasu od budućeg bankrota i da zaštite mega-korporacije (a ne samo mega-banke) od plaćanja cene za izgubljeni prihod njihovih nečuvenih propusta i samozadobijajućih povreda. Način na koji to pokušavaju je smanjivanje (ako ne i eliminisanje) sigurnosne mreže koje su, istorijski, podignute da zaštite pojedinca od posledica nezaposlenosti, ozbiljnih bolesti, stambene hipoteke, kao i svih drugih konkretnih problema sa kojima se ljudi i njihove porodice redovno suočavaju.
Oni koji traže kratkoročnu korist nastavljaju da igraju na berzi konstantnog i brzog trgovanja. Ali, ovo je igra koja je zavisna, srednjoročno, od sposobnosti da se nađu kupci za proizvode koji se prodaju. A efektivna tražnja se neprekidno smanjuje, kako upravo zbog tih smanjenja sigurnosnih mreža, tako i zbog masovnog straha da predstoje još veće redukcije.
Zagovornici štednje redovno nas uveravaju da smo u zaokretu, ili ćemo uskoro biti, i da će se oživeli opšti prosperitet uskoro vratiti. Međutim, mi u stvari nismo zaokrenuli za taj mitski ugao, a obećanja o oživljavanju postaju sve skromnija i odlažu se u sve dalje rokove.
Postoje i oni koji misle da je moguće i socijaldemokratsko rešenje. Umesto štednje, treba povećati poreze na bogatije segmente stanovništva. Čak i da je ovo politički ostvarivo, koji trik bi proizvelo? Zagovornici stroge štednje imaju uverljiv argument. Nema dovoljno svetskih resursa kako bi se održao svetski nivo potrošnje, koji svi žele, pošto sve više i više pojedinaca politički zahtevaju da budu među većim potrošačima.
Ovde su izuzeci, koji tek dolaze, i na koje sam ukazao. Oni sada šire broj velikih potrošača, ne samo geografski. Zemlje koje su bile „izuzeci” time povećavaju ekonomske dileme, ne rešavajući ih. Postoje samo dva puta izlaska iz realne dileme koju sadrži strukturalna kriza. Jedan je uspostavljanje ne-kapitalističkog autoritarnog svetskog sistema, koji će koristiti silu i obmanu radije nego „tržište” da dozvoli i pove-ća nejednaku svetsku distribuciju bazične potrošnje. Drugi je menjanje naših civilizacijskih vrednosti.
U cilju ostvarivanja relativno demokratskog i relativno egalitarnog istorijskog sistema u kome će se živeti, nama nije potreban „rast” već ono što u Latinskoj Americi zovu buen vivir. To znači angažovanje u neprekidnoj racionalnoj diskusiji o tome kako svet da koristi svetske resurse, ne samo da preživimo, već i da sačuvamo tu mogućnost i budućim generacijama.
Za neke delove svetske populacije, to znači da će njihova deca „trošiti” manje, a za druge da će „trošiti” više. Ali u takvom sistemu, mi svi možemo imati „sigurnosnu mrežu” života garantovanu socijalnom solidarnošću, koju takav sistem čini mogućom.
Narednih dvadeset do četrdeset godina videćemo ogromnu političku bitku, ne zbog preživljavanja kapitalizma (koji je iscpeo svoje mogućnosti kao sistem) već zbog pitanja koju ćemo vrstu sistema kolektivno „izabrati” da zameni ovaj - autoritarni model koji nameće neprekidnu i rastuću polarizaciju ili sistem koji je relativno demokratski i relativno egalitaran.