Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Moje osvešćivanje je bilo dugotrajan proces. Otac prvoborac, komandant garnizona u mnogim malim mestima, majka domaćica; govorili su da su polovi ravnopravni, ali mama to nije bila. Bila je izdržavano lice i to je bila jasna relacija njihovih odnosa. Imala sam problem da se identifikujem s majkom, to je rezultiralo teškim oblikom anoreksije. Psihološki konflikt sam rešavala neuzimanjem hrane. Kad sam upisala Filozofski fakultet mnoga pitanja su se otvorila. U kući mojih roditelja vlast se nije kritikovala: sve u državi bilo je idealno. Shvatala sam da tu nešto nije u redu. S dedom je moglo da se priča, i sve što sam starija bliža sam njegovim idejama. Bio je predratni komunista, ali je posle rata zaključio da to nije društveno uređenje za koje se on zalagao. Mada, uvek sa zadrškom:- Kapitalizam je mnogo gori! Bila sam aktivna učesnica studentske pobune 1968., koja je otvorila proces problematizacije ondašnjeg sistema. Zapravo, sve je počelo 1966. kada je u Sali heroja bio organizovan skup protiv rata u Vijetnamu. Ispred Filozofskog fakulteta dočekali su nas policajci na konjima, jedva sam izbegla batine. Tanja Ilić, kasnije Glintić, i ja, sastavile smo pismo u kome smo zahtevale skup komunista Filozofskog fakulteta. Tražile smo da se donese zaključak: da li se radilo o huliganskom ispadu studenata ili policijskoj provokaciji. Skup je održan, studenti su dobili podršku. Tako je otpočeo sukob Filozofskog fakulteta sa Savezom komunista. Profesor Kron je izbačen iz partije, odluka je preinačena u vreme demonstracija ž68. Proces je bio nezaustavljiv. Sa profesorima, posebno sa Miladinom Životićem, šetali smo posle časova i diskutovali o društvenim problemima. Pobuna se pripremala u našim glavama. Izvorno, studentski stavovi bili su levičarski. Oni, koji su do danas ostali dosledni zahtevima za socijalnom pravdom, upravo ti su bili izbačeni s fakulteta. Ja sam se sukobila s roditeljima. Rekla sam: vi ste imali vašu revoluciju, ovo je moja! Bili su užasnuti. Dobila sam batine i demonstrativno otišla na fakultet. Kada je 2008. obeležavana godišnjica pobune, razgledala sam fotografije iz tog vremena. Prepoznatljiva su pojedina lica. Sonja Liht je studentima delila hleb sa džemom, to je bila njena jedina uloga. Jelka Kljajić Imširević je do svoje smrti ostala odana idejama za koje se tada zalagala. Po meni, ona je heroina pobune 1968. Ljiljana i Vlada Mijanović, Ljuba Blagojević, Mićun... Oni su bili referentni, mnogo su nam značili.

Ušla sam u brak, rodila decu, i prihvatila da radim u stručnoj službi CK. Niko me nije primoravao da radim ono što ne mislim, a to je rezultiralo mojim nenapredovanjem u službi.

Radila sam i sociološka istraživanja, koja nisu imala nikakav uticaj na odluka koje su donošene. Stalno sam negodovala zbog bezsadržajnih fraza, često upotrebljavanih. Jednom je Hamdija Pozderac, rekao: - Uradi ti predlog rezolucije sa tvojom grupom mladih. ‘Ajde da vidimo šta ćete napraviti?! Uradili smo rezoluciju, koju smo nazvali „Za prevagu radničkih interesa“. Šta mi mislimo da bi kongres trebalo da usvoji. Nisu usvojili naslov, kamoli nešto
		Biserka Rajčić: Kolaži

više. - Nema ništa od ove partije, psovala sam, Hamdija se smejao. Na moje oči se odigravao njen raspad. Strašno mi je bilo, plakala sam kad je Sonja Lokar, moja drugarica, napuštala poslednji partijski kongres. Teško sam podnosila raspad društva iako nisam bila zadovoljna njime. Bila sam svesna da nas čekaju teška vremena. Partijsku članarinu prestala sam da plaćam od trenutka kada je Milošević naglasio: srpski komunisti! Smatrala sam da komunisti ne mogu da imaju naciju, ideja je internacionalna. Na to nacionalno uvek sam bila osetljiva. Moji su se često selili, u školu sam pošla u Črnomelju, nastavila je u Mataruškoj Banji. Deca su mi se smejala jer nisam dobro govorila srpski. Demonstrativno sam prestala da govorim, osim sa jednim malim Romom. On me je savetovao da nikom ne govorim da smo prijatelji jer ću izgubiti autoritet. Pristala sam, do danas to sebi ne mogu da oprostim. A bio je veoma talentovan, podučavao me je matematici. Potom smo živeli u Mostaru, Đakovu, konačno u Beogradu. Stalna promena sredine, jezika, uticali su na moj identitet. Moji drugovi i prijatelji su po celoj bivšoj SFRJ. Najteže mi je bilo u Beogradu; ovde ljudi smatraju da su veoma tolerantni - to nije tačno. Upisala sam drugi razred u 7. beogradskoj gimnaziji, stalno su se podsmevali mom hrvatskom jeziku. Osetljiva sam na sve vrste isključivosti, odlučila sam da ne prihvatim ekavicu u inat toj netoleranciji. Moj odgovor je bio da budem najbolji đak u razredu, i u tome sam uspevala. Beograd ume da bude grozna sredina. Kad sa 16 godina prepoznate i njegov palanački duh, kasnije vas mnogo toga ne iznenađuje. Tako da mene nije šokiralo ono što je u Beogradu počelo da se događa krajem 1980-ih.

I u događanjima 1968. bilo je jasno da se ženama, i u tom alternativnom krugu, samo formalno priznaje ravnopravnost. Da uvek neki muškarac dominira. Tek deceniju kasnije ovde se artikuliše feminizam. Svoja prva saznanja o feminizmu dobila sam od svoje bake, bila je veoma samostalna i bila je moj uzor. Ona je sa Ledi Pedžet zbrinjavala ranjenike u Prvom svetskom ratu; engleske humanitarne radnice širile su ideje sifražetkinja. Ovde feminizam postoji mnogo duže nego što se to smatra: 1930-ih je postojao veoma aktivan feministički pokret, kasnije sasvim zaboravljen. Izdavali su časopis Ženski pokret, u kome je mnogo žena objavljivalo svoje tekstove. Recimo, Ksenija Anastasijević i Nadažda Petrović, žene koje su se profesionalno dokazale i imale razvijenu feminističku svest. Komunistička partija se koristila tim kanalima da bi plasirala svoje ideje. Recimo, Davorijanka Popović je bila jedna od članica te feminističke grupe. Zalagale su se za izjednačavanje zakonskih prava žena i muškaraca, pravo glasa, prava na rad i jednaku zaradu, ukidanje dečjeg rada i rada žena u rudnicima. Neke feminističke ideje, artikulisane u tom časopisu, do danas nisu pokrenute. Još uvek ne razgovaramo o etici seksualnosti, o kojoj je itekako pisala Julka Hlapec Đorđević.
Godine 1978. Žarana Papić i Dunja Blažević prave međunarodni skup žena u SKC-u, u kome se zapatio feminizam. Dolaze poznate feminističke teoretičarke, formira se feministička grupa Žene i društvo, učestvuju žene koje se bave raznim istraživanjima. Sećam se predavanja „Semantika žargonskih izraza o ženi“, o kome pišem za zagrebački Svijet - neprevaziđeni ženski list na ovom podneblju. Pojavljuju se i psihološkinje, kao što je Sofija Trivunac, počinju razgovori o različitim ženskim iskustvima. Sredinom 1980-ih, dve godine radile smo akcionu anketu o nasilju nad ženama i sa rezultatima upoznale javnost. Onda smo organizovale „SOS telefon za žene“, i nakon godinu dana mogle smo da izađemo sa podacima koliko žena kod nas trpi nasilje. Započinje proces koje smo nazvale „Bespolno razmnožavanje“. Feministički pokret kome pripadaju žene koje su 1990-ih bile aktivne (među koje spadam i ja), po idejama koje je zastupao pripadao je drugom talasu feminizma. Njegova suštinska odlika je zalaganje za pravo na različitost. Bez obzira na jednakost pred zakonom, naše specifičnosti se moraju usvojiti. Jedan od zahteva je pravo na život bez nasilja. O nasilju nad ženama uglavnom se nije govorilo pre tog drugog talasa. Zapravo, on predstavlja osvešćivanje vlastitih iskustava.
Feministička grupa Žene i društvo pripadala je mreži feminističkih grupa u bivšoj Jugosaviji. Postojale su i grupe u Zagrebu i Ljubljani i pojedinke feministkinje u Sarajevu. Feministkinje su odbile politike nacionalnih podvajanja, nacionalističkih manipulacija u kojima su učestvovale nacionalne elite i nacionalno euforične stranke. Feministkinje su zadržale svoje jezgro, čiju saradnju nisu destruirali ni ratovi, ni politike mržnje. Naravno, boli me što su, recimo, Katarina Vidović i Asja Armanda zaglavile u nacionalizam. Na SOS telefonu stekle smo važna saznanja o incestu, seksualnom uznemiravanju i ucenjivanju. Moj osnovni problem bio je što sam se vezivala za žene sa kojima sam razgovarala. Neke žene su sa decom dolazile u moj stan kad su bile pod pretnjom nasilja. Dogodilo mi se da mi žena odnese lične stvari iz kuće. Bili su to udarci, ali nikad nisam uspela da napravim distancu i da žene koje podržavam tretiram kao slučajeve. Danas mi deluje nestvarno, ali dovoljno je da se u gadno vreme mala grupa odluči da deluje protiv zla. Od te prve grupe sosovki razvio se ženski pokret.

Ovde je ključalo, rat je bio na pomolu. Neke od nas imale su više interesa za politiku, druge za mirovne aktivnosti, ili porodično nasilje. Počele smo da stvaramo različite grupe. Jelka Kljajić Imširević i ja osnovale smo „Beogradski ženski lobi“, sa namerom da sva stigma ne pada samo na SOS telefon. Mislim da je lobi bio veoma značajan: oštro smo kritikovale tadašnja događanja, kada se malo ko usuđivao da javno kritikuje Miloševićev nacionalizam. Prve smo organizovale demonstracije protiv rata, potom smo napravile grupu „Žene u crnom protiv rata“, i od 9.oktobra 1991. stajale smo ispred SKC-a, potom na Trgu Republike. Na neke od lobijevih protesta vrlo sam ponosna. Bili smo glas razuma u jednoj raspamećenoj zemji. Naročito na protest „Protiv ratnog zločina“, koji je nastao na inicijativu Nede Božinović. U novembru 1991. upozoravale smo ljude šta se smatra ratnim zločinom, obaveštavale ih da da smo ratifikovale međunarodne ugovore i konvencije i upozoravale da rat u kome se svakodnevno vrše pobrojani zločini ne može ništa da razreši.
Neda Božinović je najviše radila na stvaranju Ženskog parlamenta, sa namerom da osvestimo žene iz stranaka. Od 256 poslanika bilo je samo četiri žena. To je bio najniži procenat žena od svih evropskih palamenata, to je bila mera ovdašnje ženske obespravljenosti. Tražile smo i da se inkriminiše delikt silovanja u braku. Smeh koji je u Skupštini izazvao amandman, koji je u ime Građanskog saveza podneo Žarko Korać, još uvek mi zvoni u ušima. U novom krivičnom zakonu su delikti silovanja u braku i nasilja u porodici našli svoje mesto. Vredelo je dizati prašinu, nervirati se, opominjati, raditi „uzaludne poslove“. Naš parlament je bio poslednji koji je usvojio silovanje u braku kao delikt. Za neke proteste danas misim da su bili van pameti. Mora da sam bila van sebe kad sam izgovorila: Protest protiv kiča i prikrivanja ratnih zločina, na konferenciji za štampu, 8. marta 1995. Samo je Radio B92 preneo tekst ovog protesta vezanog za Arkanovo venčanje sa Cecom. Naravno, bojala sam se, ali nisam mogla da prećutim. Jelka je jedina bila spremna da to potpiše; ona nikada nije odbila da potpiše nijedan protest. Jelka Kljajić Imširević bila je jedna od politički najhrabrijih žena koje sam upoznala, nepotkupljiva. Tih godina bila sam u punoj snazi, nebrojano kilometara prevalila sam od redakcije do redakcije, ne bi li pustili neko redova o našim aktivnostima. Kad bismo se nešto dogovorile, odlučile da idemo u javnost sa određenom idejom, više nije bilo sile koja bi nas sprečila. U dva navrata uspele smo da od protesta lobija napravimo teme nedelje u medijima. Prvi je bio vezan za položaj izbeglica u kampovima. Svaka reč u protestu „Učinimo izbeglice vidljivim“ bila je rezultat obilaženja kampova. Udarale smo po bezdušnoj logorskoj birokratiji, zloupotrebi dobara namenjenih izbeglicama, imenovale uzurpatore. Danima je upravnik logora u Deliblatu organizovao sačekušu da nas prebije. Bilo je to 8. marta 1994. Tema je bila zrela jer nije bilo novina koje nisu objavile protest i reagovanja. Politika je u čuvenoj rubrici Pisma uredništvu objavila proteste izbeglica protiv tog teksta. Čak je jedan od funkcionera Komesarijata za izbeglice, koji je ranije radio u u zgradi CK sa mnom, nazvao me telefonom i rekao: - Šta ti bi da napišeš da je krivac za izbegličku nesreću režim Slobodana Miloševića?! Onda je Margit Savović posetila izbeglički kamp u Deliblatu i izbegličkoj deci podelila bombone pred kamerama. Drugi put lobi je uzdrmao duhove o Božiću 1995. Protestom protiv militarizma i seksizma u božićnoj poslanici patrijarha Pavla. Srpska pravoslavna crkva će još nekoliko puta biti na meti lobija, ali i lobistkinje na udaru crkvenih pera.

Postojao je taj period zanosa i istinskog življenja ideja drugog talasa. Koliko god je bilo važno da smo napravile SOS telefon i prvu žensku sigurnu kuću (koju sam ja vodila), koliko smo pomogli nekim ženama da izađu iz situacije nasilja, toliko je to bilo značajno i za nas same. Radeći sa ženama osvestile smo svoja iskustva i pomerile granice dozvoljenog. Sve smo napravile promene u vlastitim životima. Osvestile smo saznanja šta sve patrijarhat može da uradi ženama, koliko su duboki ti koreni zla. Radeći na edukaciji policajaca shvatila sam da oni mnogo znaju o porodičnom nasilju. Koliko su im vezane ruke i koliko je važno da im sistem omogući da reaguju na pravi način. Gledala sam policajce kako plaču pričajući o ubijenim ženama. Obraćale su im se za pomoć, a da oni nisu mogli da im pomognu na pravi način. Ta iskustva su nas osnažila da tražimo strukturne promene društva. Kad krenete od pitanja pretučene žene dođete do toga da država slabo funkcioniše, da zakon treba da se menja. Bila je srećna okolnost da je obim promena u prilasku Evropskoj uniji bio u skladu sa onim što su feministkinje tražile. Ne bi došlo do tih pozitivnih promena, da ne postoji potreba da se uđe u EU. Mnogi zakoni su promenjeni u korist žena i biće dovedeni na evropski nivo. Gde su se, opet, neke druge žene izborile da takvi zakoni budu prepoznati. Ta naša mala grupa žena se vešto razmilela i mnogo toga uradila: došlo je do promena i na Univerzitetu, a kad menjate studente, menjate i buduće učenike. Zalančalo se to, došlo je i do promena u medijima... Svuda ima razloga za rad, ali mislim da moja generacija feministkinja može da bude vrlo zadovoljna zbog onog što je pokret iz 1990-ih uradio. Jedan od problema o kome nikada nismo otvorile raspravu je dominacija lezbijki u ženskom pokretu. One su okrenute ženama, pa je to i logično. Ipak, u većini grupa koje se suprotstavljaju nasilju protiv žena, grupe vode i u njima dominiraju lezbejke. Ne mislim da je nasilje u porodici prevashodno njihov problem. Iz iskustva znam da većina žena želi da nastavi svoj bračni i porodični život, da žudi za svojim muževima, samo ne žele da budu omalovažavane i fizički zlostavljane. Zbog takvog stanovišta mnogo toga sam istrpela, iako nikada nisam osporavala lezbejkama pravo da rade u ovim grupama. Uvek sam se zalagala da se ženske grupe ne formiraju po seksualnoj orijentaciji. Među njima imam drage prijateljice, za sva prava lezbejki zalagala sam se javno. Ali, mislim da je koncept koji je nametnut ženskom pokretu u Beogradu, koji je imao potporu žena iz sveta, marginalizovao ženske inicijative i mnoge žene blokirao da aktivnije rade u ženskom pokretu. Takođe, žalim što se ovde razvio neoliberalni koncept i našao delotvoran način da marginalizuje autentične ženske inicijative. Da se ne lažemo, ženskog pokreta više nema. Postoje nevladine ženske organizacije sa svojom hijerarhijskom strukturom. Najtvrđe feministkinje su prihvatile koncept hijerarhije i autoriteta, protiv čega se naš pokret decidno zalagao. Donatori, država ili međunarodne organizacije, u mogućnosti su da kontrolišu i usmeravaju ženske aktivnosti. Naravno, nećete raditi nešto što nije u njihovom interesu. Tako se pokret razmrvio: jedna grupa postaje konkurencija drugima oko dobijanja novca, i na tom pitanju ideje se povlače. Julka Hlapec Đorđević, Bečejka, Pražanka, naša prva doktorka filozofije, aktivistkinja i teoretičarka, posvetila je knjige svojim kćerima objašnjavajući svoj feministički aktivizam, time da ne želi da one prolaze kroz diskriminaciju kroz koju su prolazile žene njene generacije. Julka bi mogla biti moja prababa. Ja svojim kćerima nisam mogla da obezbedim da žive u svetu bez diskriminacije. Ne znam da li će njihove unuke živeti u svetu u kome nema mizoginije, seksizma, patrijarhata. Ali, i moje kćeri su feministkinje, koje sa još više znanja i energije žive vlastite feminističke ideje. Mnoga prava koja one danas uživaju plod su teške, iscrpljujuće borbe vekikog broja žena u minulom stoleću. Ne smemo se opuštati i zaboravljati da su ta prava pod neprestanim udarom, u stalnim pokušajima da se uzurpiraju.