Većina političara i učenjaka ima neodoljiv interes da nam obećava bolja vremena, ako se slede njihovi saveti. Sadašnje ekonomske teškoće, bez izuzetka, ništa slično ne potvrđuju.Svejedno da li se diskusija usredsređuje na nezaposlenost u SAD, ili na uvećavanje državnih troškova zaduživanja u Evropi, ili na iznenadno padanje stope rasta u Kini, Indiji i Brazilu, i dalje je dnevna zapovest izražavanje srednjoročnog optimizma.
Ali šta ako on nije opravdan? Vrlo retko, ali se događa da se pojavi neko pristojan i iskren. Endrju Ros Sorkin je 7. avgusta napisao članak u „Njujork Tajmsu“ u kome je ponudio „iskrenije i poštenije objašnjenje zašto su investitori napustili berzu: bilo je to zakasnelo viđenje. Čitava generacija investitora nije napravila ni jedan dolar.“ Desetog avgusta Džejms Mekintoš je slično pisao u „Fajnenšel Tajmsu“: „Ekonomisti počinju da prihvataju da je Velika recesija permanentno štetila rastu... Investitori pokazuju sve više pesimizma“.A povrh svega, „Njujork Tajms“14. avgusta donosi članak o podizanju troškova brže trgovine u kome se na dnu članka, još čita:“ (investitori) su takođe toliko odlagali ulaganje u tržište, pa skoro da nije bilo prihoda u protekloj dekadi zbog imovine “od mehurića”i nestabilnosti u globalnoj ekonomiji“.
Kada se pogleda da je neverovatnu količinu novca stvorilo tek nekoliko ljudi, postavlja se pitanje kako berza može biti gubitnički posao? Dugo se smatralo da je osnovna mudrost, koja se tiče investicija, dugoročno, gledano, da prihod od rezervi korigovan za inflaciju bude visok, a posebno viši od obveznica. Kalkulacija varira ali, generalno govoreći, prihod od rezervi u toku prošlog veka bio je mnogo veći nego od obveznica.
Ono što se manje primećuje jeste to da je, u celom prošlom veku, nivo profita iz rezervi bio, manje ili više, dvostruk u odnosu na porast BDP – što je navelo neke analitičare da to nazovu „Ponzi” igrom. To pokazuje da se najveći deo tog prihoda od rezervi dogodio u periodu počev od ranih 70-tih – u eri koju različito zovemo : globalizacijom, neoliberalizmom, i/ili finasijalizacijom.
Ali, šta se, u stvari, događalo u tom periodu? Treba početi s tim da je period posle 70-tih nastupio nakon perioda najveće ekspanzije u proizvodnji, produktivnosti i globalnom višku vrednosti u istoriji kapitalizma u svetskoj ekonomiji. To je razlog što Francuzi ovaj period zovu „trente glorieuses“ – trideset (1943-1973) veličanstvenih godina. U mom analitičkom jeziku, bila je ovo Kondratijev A-faza, i onima koji su se držali rezervi u ovom periodu išlo je doista vrlo dobro. Kao i proizvođačima uopšte, radnicima jer su dobijali veće zarade, a i prihodi vlada su bili visoki. Izgledalo je da to daje moćan podsticaj kapitalizmu kao svetskom sistemu posle Velike depresije i neizmerno destruktivnog Drugog svetskog rata.
Avaj, takva dobra vremena niti su se nastavila, niti su mogla da se nastave. Zbog jedne stvari. Ekspanzija svetske ekonomije bila je zasnovana na nekim kvazi-monopolima u tzv. vodećim industrijama, koji su trajali koliko su trajali, sve dok ih nisu potkopali konkurenti koji su, konačno, otvorili ulaz na svetsko tržište. Veća konkurencija snizila je cene – ali, takođe, i profitabilnost. Svetska ekonomija je ušla u dugu stagnaciju sledećih trideset ili četrdeset neslavnih godina (1970-2012.) Ovaj period je obeležen rastućom zaduženošću (manje ili više svih), rastom nezaposlenosti širom sveta i rastućim povlačenjem mnogih, možda većine investitora sa berze u bezbednost tržišta obveznica, a najupadljivije, Trezora obveznica SAD.
Trezor obveznica SAD bio je bezbedan ili bezbedniji, naravno, ali ne i vrlo profitabilan, osim za jednu uvek manju grupu banaka i investicionih fondova koja je, na svetskom planu, manipulisala finansijskim operacijama – ne proizvodeći nikakvu vrednost. Jedna za drugom dužnička „kriza“ osiromašuje jedan za drugim segment svetskog sistema. A rezultat, koji zovemo efektivni zahtev, značio je svetsko iscrpljivanje, na šta Sorkin upućuje kada kaže da tržište više nije atraktivno kao izvor profita kojim se akumulira kapital.
Dobro, možete reći da postoje tzv. novonastajuće zemlje koje su postupale bolje dok su zapadna Evropa i SAD ulazile u sve veći i veći problem. Lista je duga. Ona uključuje najpre Japan, zatim Južnu Koreju i Tajvan, južnu Evropu i Irsku, zatim zemlje BRIK-a (posebno Kinu, Indiju i Brazil), zatim Tursku i Indoneziju, a sada neki tvrde i razne afričke države. Problem je što su ove zemlje postale vidljive jer su radile dobro jedno vreme, a zatim su i same počele da zapadaju u „problem“.
Srž ove dileme je jedna od fundamentalnih kontradikcija sistema. Ono što maksimizuje prihod najsposobnijih igrača na kratak rok (povećanje profitne stope) istiskuje kupce na duži rok. Pošto je sve više i više ljudi i zona potpuno angažovano u svetskoj ekonomiji, sve je manja i manja marža za„nameštanja“ ili za „obnavljanja“ i sve je više i više nemogućih izbora pred investitorima, potrošačima i vladama.
Setimo se da je stopa prihoda u prošlom stoleću bila dvostruka u odnosu na rast BDP. Može li se ovo ponoviti? To je teško zamisliti ne samo meni, već i većini potencijalnih investitora na tržištu. Ovo stvara zbunjenost koju svaki dan vidimo u SAD, u Evropi, a, uskoro, i u „nastajućim ekonomijama“. Nivo zaduženosti je suviše visok da bi se mogao podneti.
Tako, s jedne strane, postoji jak politički poziv na „oštru štednju“. Ali, štednja znači, u stvari, smanjivanje egzistencijalnih potpora (kao što su penzije, nivo zdravstvene zaštite, troškovi obrazovanja), kao i smanjivanje uloge vlada u garantovanju ovih povlastica. A ako većina ljudi ima manje, oni, očigledno, i troše manje, i oni koji prodaju imaju manje onih koji kupuju – naime, niži efektivni zahtev. Tako da je proizvodnja i dalje manje profitabilna (prihodi od rezerve robe), a vlade su još siromašnije.
Ovo je zao krug i nema lakog i prihvatljivog izlaza. Možda, doista, i nema izlaza. Neki od nas su ovo zvali strukturalnom krizom kapitalističke svetske ekonomije. Ona vodi u haotične (i veoma divlje) fluktuacije, kako se sistem razdvaja, rašlja, a sebe vidimo u dugoj i okrutnoj borbi za sistem koji će nastati iz ovog u kome smo sada.
Političari i učeni ljudi više vole da se ne suoče sa ovom realnošću i sa izborima koje nude. Čak i realist kakav je G. Sorkin završava svoju analizu izražavajući nadu da će ljudi imati „poverenja dugoročno“. Ako mislite da je to dovoljno, onda zelim da vam prodam Bruklinski most.