U recenziji knjige eseja Kristofera Hičinsa Arguably, Džejson Kauli je sa mesta urednika časopisa New Statesman izneo smelu tvrdnju – budući da se Hičins nije odlikovao originalnošću misli ili iznijansiranim analizama društvenih problema, ostaće upamćen samo po izuzetnom stilu, u pisanju i u životu. U to vreme nad Hičinsom je polako i neumoljivo trijumfovala ozbiljna bolest ali krotkom verbalnom džentlmenstvu se nije mogao nadati, niti je tako iskazano saosećanje ikada tražio. Škrt na patetici i ritualnim klišeima u komunikaciji, i tada se u polemičkom gardu poigravao sopstvenim stanjem i podsmevao strahu koji izaziva smrt. Upravo je u takvom stavu i mogući odgovor na izazivački oštro Kaulijevo zapažanje - nasleđe Kristofera Hičinsa je Svetovno Trojstvo debate, provokacije i ušančenih vrednosti, paradoksalni spoj kojim je pokretao druge na argumentima potkrepljeno slaganje ili neslaganje.
Slike iz medijskog života: Hičinsa i njegov svetonazor je teško razumeti bez uvida u detalje njegovih javnih nastupa. Siguran u sebe i svoj glas, svestan svog vanrednog govorničkog talenta, Hičins je dominirao u javnim debatama i televizijskom emisijama od ranih dana života u SAD-u. U emisiji posvećenoj pretresanju dnevne politike iz 1983. godine, govorio je kao mlad novinar o Reganovoj invaziji na Grenadu i kontroli koju je američka administracija uspostavila nad vestima iz tog regiona. U jednom vešto odabranom trenutku, pogledao je sugestivno u kameru i, direktno se obrativši hipotetičkom gledaocu, pozvao ga na oprez i proteste povodom kršenja normi ponašanja u međunarodnim poslovima. Direktno obraćanje publici će ostati jedna od bitnih elemenata Hičinsovog shvatanja aktivizma, nešto čime će često i čitaoce i slušaoce smeštati u svojevrstan virtuelni forum, debatni prostor u kojem su najveći gresi intelektualna lenjost i stereotipija. Drugi važan činilac Hičinsovog pogleda na svet, očigledan u ovom ranom nastupu, nesmireni je otpor prema totalitarizmu bilo koje vrste, a Hičins je smatrao da je Reganova spoljna politika zasnovana na etički sumnjivim vrednostima, i da je kao takva zapravo nevešto skrivani američki imperijalizam u međunarodnim odnosima.
Više od dve decenije kasnije, u javnoj debati o ulozi Katoličke crkve u savremenom svetu, rame uz rame sa Stivenom Frajem, Hičins je u svom izlaganju rezimirao svoju kritiku crkve i religije. Socijalna strana religije, poduprta tvrdom doktrinarnošću, trpela je u toj debati Hičinsove udarce, u detaljnom i istrajnom navođenju moralno neprihvatljivih ideja: da je od side opasnija kontracepcija, da nema potrebe za izvinjenjem zbog stotina hiljada žrtvava verskih progona od Srednjeg veka do savremenog doba, da je seksualna orijentacija dovoljan razlog za večnu kaznu. Pokazujući na Stivena Fraja, retorski vešto upitavši sebe, crkve, i publiku da li je to izvanredni Fraj rođen u grehu, Hičins je podigao ruku u gestu prepoznatljivom u anglosaksonskoj kulturi, i poentirao hirurški preciznim tonom – "Sramota!" Publika je i tada osetila snagu ideja u akciji, slogana koji je često citirao kao svoj životni moto.
Čak i kada ga je bolest razjedala, ostao je jednako motivisan u javnim sučeljavanjima. U jednoj od poslednjih debata, na temu postojanja života posle smrti, glas ga je skoro napustio. Nije odustao od nastupa ali je zato u sjajnom eseju u magazinu Vanity Fair napisao pohvalu glasu, i u glasu, svom i drugih ljudi, pronašao otelovljenje društvene vrednosti od civilizacijskog značaja – slobode govora. Kada je umro, petnaestog decembra 2011. godine, sa velikim brojem poštovalaca i još većim brojem oštrih kritičara, o njemu su imali potrebu da neku reč kažu po profesiji, temperamentu ili uverenjima sasvim različiti ljudi, od kosmologa Lorensa Krausa, pisca Salmana Ruždija, proslavljenog biologa Ričarda Dokinsa, sve do genetičara i protivnika u debatama Fransisa Kolinsa.
Portret Lava Trockog mlađeg: Kristofer Erik Hičins je od detinjstva imao da se nosi sa rečenicom svoje majke Ivon: "Ako će u ovoj zemlji biti više klase, Kristofer će joj pripadati". Između lepe želje i diktuma, rečenica je za posledicu imala Hičinsovo više nego dobro obrazovanje, u uglednim (i često patološki strogim) školama i, kasnije, na Oksfordu, gde je studirao filozofiju, politiku i ekonomiju. Takođe je označila i rascep u samom Hičinsu, i to između blještavih književnih salona i prašnjavih revolucija, a prilike je bilo i za jedno i za drugo.
Svetski događaji šezdesetih godina prošlog veka su i one manje zainteresovane za politiku primoravali na trenutke pažnje ali su zato Hičinsa kao intelektualca u potpunosti oblikovali. Politički fon na kojem je stasao činili su kubanska revolucija i američki odgovor na nju,

Čomskim i Isaijom Berlinom. Vrednosni okvir u kojem je živeo uobličen je posle saznanja o podršci NATO saveza vojnom udaru u Grčkoj, kao i kada mu je tokom boravka na Kubi uskraćeno pravo slobodnog kretanja. 1968. godine sovjetske trupe su ušle u Prag, Kastro je ovaj imperijalistički čin podržao, a Hičins se okrenuo disidentskom komunizmu, nalazeći u shvatanjima Roze Luksemburg i, naročito, Lava Trockog, antitezu staljinizmu, čemu je kao ideji vodilji ostao veran nekoliko decenija.
U debati sa tadašnjim ministrom spoljnih poslova Velike Britanije Majklom Stjuartom, na temu moralnosti sukoba u Indokini, Hičins je sa prijateljima ponosno opstruirao čitav događaj, i u takvom činu se dao nazreti budući esejista-gerilac – beskompromisan u socijalnoj akciji, često neopterećen rafiniranim meditacijama na temu međunarodne pravde.
Boemija, politika, ikonoklazam: Tokom tri poslednje decenije dvadesetog veka, Hičins je tražio čvrstu političku platformu za svoja marksistička uverenja i nije uspevao da je nađe, brusio je svoj književni stil i živeo životom koji nisu mogli da prate ni iskusniji ljubitelji probranih pića i duvana. Radeći u časopisu New Statesman tokom sedamdesetih godina, nalazio se u društvu pisaca Martina Ejmisa, Iana Mekjuana, Džejmsa Fentona i Džulijana Barnsa i, iako je zaostajao za njima po književnim merilima, njegov izraženi apetit za politiku nije imao premca – u Grčkoj je 1973. godine pokrenuta pobuna protiv vojne hunte, a Hičins je u Atinu došao da bi se postarao o majci koja je sa partnerom izvršila samoubistvo. Privučen događajima na ulicama, i u želji da pobegne od lične traume, napisao je svoju prvu veliku reportažu za New Statesman i time označio početak izvanredne novinarske karijere.
Uporedo sa karijerom u novinarstvu, koja ga je odvela u veliki broj zemalja širom planete, Hičins je uobličavao svoje velike teme koje će mu doneti svetsku slavu u prvoj deceniji novog veka, i polako razgrađivao veru u levicu kao sredstvo efikasne ili čak dostižne svetske emancipacije. Turska invazija na Kipar 1974. godine donela mu je status zvezde u krugovima kiparskih radikala, prijateljstvo sa Edvardom Saidom, i probuđenu radoznalost prema palestinskom pitanju. Pošto je dolazak Margaret Tačer na vlast u Velikoj Britaniji krajem sedamdesetih doneo lomove na ionako dezorijentisanoj engleskoj levici, Hičins je pogled usmerio ka Americi. Amerika je bila zemlja čija je istorija imala uporište u prosvetiteljskim idejama Tomasa Pejna i Tomasa Džefersona, i čija je revolucija imala svoj sveti dokument – američki Ustav.
Hičins prelazi u SAD 1981. godine i počinje da radi kao novinar u listu The Nation. Dve grupe istorijskih događaja u sledećih dvadeset godina opisaće i problemski krug kojim će Hičins nastaviti da se bavi do kraja života. Sa jedne strane, invazija argentinske vojne hunte na Foklandska ostrva 1982. godine odmah ga je opredelila za podršku Margaret Tačer, stav koji njegovi prijatelji sa levice nisu delili. U podršci uzvratnom napadu britanske Kraljevske mornarice krio se još jedan važan detalj – Hičinsu su bili bliski uloga i mogućnosti državnog aparata u borbi protiv snaga koje je nazivao varvarskim. Početkom devedesetih godina bio je svedok razorne snage rata u Bosni, kao i posledica upotrebe bojnih otrova nad Kurdima u Iraku koje su razotkrile svu brutalnost režima Sadama Huseina. Posle Bosne i iračkog Kurdistana, Hičins više nije imao nikakvih sumnji u potrebu za intervencionizmom velikih sila u borbi sa totalitarnim sistemima.
Sa druge strane, krajem osamdesetih ajatolah Homeini je Salmana Ruždija proglasio za neprijatelja islama, a međunarodni levičarski krugovi nisu reagovali dovoljno borbeno za Hičinsov ukus. Taj događaj je zauvek umanjio značaj levice u Hičinsovom životu, i usmerio ga prema kritici religije kao čvrstog uporišta iracionalnosti i dogmatičnosti. U gotovo post-ideološkoj deceniji koja je usledila, Hičins je malo više lutao, rečito kritikovao idolatriju u odnosu prema Princezi Dajani, pronalazio protivnike vredne oštrog jezika (Majka Tereza kao pozer i Bil Klinton kao lažljivac), gubio prijatelje (Klintonov savetnik Sidni Blumental), i malodušno drugovao sa perjanicama američke kritike ideologije. A onda se desio jedanaesti septembar.
Krstaške debate: Konačni razlaz Kristofera Hičinsa sa levicom počeo je u javnoj prepisci sa Noamom Čomskim ubrzo nakon terorističkog napada 2001. godine. Čomski je odmah zauzeo dosledan stav: jedanaesti septembar je moralno neprihvatljiv ali je uzrokovan podrškom SAD-a diktatorima u muslimanskom svetu i globalno kolonijalnom američkom politikom. Za Čomskog je samokritika bila nužan deo ukupnog rešenja, koliko god bila teška u traumatizovanom američkom društvu neposredno nakon napada, i za posledicu je morala imati radikalan rez u odnosu Amerike prema Bliskom istoku – intervencionistička doktrina je imala biti prihvatljiva isključivo onda kada bi omanula sva druga rešenja i pošto je utvrđena saglasnost naroda čiji režim je meta vojne intervencije.
Za Hičinsa je ovakva argumentacija bila ravna najtežoj izdaji. Ne prihvatajući tezu da je terorizam posledica lošeg stanja na Bliskom istoku, Hičins ga proglašava uzrokom političkih i ekonomskih problema, i pojavom sui generis. Od te tačke u javnoj debati počinje i temeljnije uobličavanje Hičinsove političko-filozofske doktrine. Njen najvažniji element je manihejsko shvatanje istorije i politike – islamofašizmu se na apstraktnoj ravni analize statički suprotstavlja relevantno nasleđe prosvetiteljstva tj. sekularne vrednosti. Posledice ovakvog poimanja stvari u političkoj praksi su vrlo opasne – u eseju The Enemy, Hičins Osamu bin Ladena opisuje kao "gotovo savršenu personifikaciju mentalnog sklopa stvarne sile – sile islamskog džihada". Ovu silu, po Hičinsovim rečima, treba razumeti kao inherentno zlu, i zato je treba obezglaviti. Ovako mitološki pristup značio je i specifičnu percepciju američkog nasleđa – posle neuspeha drugih svetskih revolucija, američka revolucija je u Hičinsovom životu postala lučonoša svetske emancipacije, a sekularizam američkog Ustava okvir za najbolje moguće društveno uređenje.
U ovom svom oporom i borbenom stavu, Hičins je ipak dobro naslutio i politički usud i nemoć levice kao skupa vrednosti i sveukupne političke prakse. Ako jedna politička platforma može da se bori protiv američkog globalizma i da u svrhu te borbe regrutuje totalitarne režime širom sveta (Čomskijev odnos prema Miloševiću je odličan primer koji i Hičins navodi), ta platforma je ozbiljno vrednosno zalutala. Hičins američkoj levici rečito zamera svojevrstan izolacionizam, smušenu i sumnjivu etiku "manjeg zla", kao i "nemoralni pacifizam" pred stvarnim žrtvama totalitarnih režima.
Posle debate sa Čomskim, bilo je pitanje vremena kada će na red doći ostali Hičinsovi prijatelji na levici. Jedan po jedan, u emotivni nepovrat otišli su Noam Čomski, Norman Finkelstajn, Kata Polit, pa delimično i Edvard Said. Hičins je prestao da piše za The Nation, i u Washington Post-u se u oktobru 2002. godine oprostio od nekadašnjih prijatelja u tekstu retorski povišenog tona "Zbogom, saputnici".
Novi prijatelji su čekali pred vratima. U duhu one stare izreke da nema trajnijih rešenja od onih privremenih, Hičins je do kraja života ostao veran svojim "privremenim saveznicima neokonzervativcima". Dve najvažnije osobe iz tog ideološkog kruga bile su Pol Volfovic, tadašnji zamenik američkog ministra odbrane i osvedočeni neokonzervativac lakog centra, i Ahmed Čalabi, irački disident, predsednik Iračkog nacionalnog kongresa, i siva eminencija

snaga u politički proces koji je daleko širi od bilo koje lokalne zajednice. No, o Iraku nije menjao mišljenje – sa Edvardom Saidom je polemisao o kulturnom potencijalu okupacije, a sumnjive razloge za vojnu intervenciju, posebno u svetlu odsustva oružja za masovno uništenje, problematizovao je idejom o prevenciji mogućeg napada i eliminaciji rizika. Bez obzira na ovu svoju crtu taktičara, Hičins je i dalje video sukob dva nepomirljiva sistema vrednosti kao operativni princip u promišljanju savremenog sveta, i to princip koji je delovao u još jednoj vrlo bitnoj oblasti.
Jevanđelje po Hičinsu: Jedanaesti septembar 2001. godine dao je i praktično-političku komponentu intelektualnom pokretu koji je dugo pre toga postojano tinjao. U postojeću smesu neodarvinizma, sekularizma i ateizma ubačen je eksplozivni sastojak beskompromisne kritike religije, i to je novom pokretu dalo ime i snagu. Novi ateizam, kako je postao poznat do sredine prve decenije novog veka, imao je i svoje Jahače ateističke apokalipse: Ričarda Dokinsa, Kristofera Hičinsa, Sema Harisa, i Danijela Deneta. Teri Iglton, jedan od kritičara ovog pokreta, u kritizerskom je afektu skovao ime Hičkins, uklopivši imena dva najglasnija pripadnika Novog ateizma i njihove rečite tirade u jedan koncept, i tako ovom pokretu dao i humorističko-estradnu komponentu. Borba je mogla da počne.
U pogledu idejne inovativnosti, vatreni jahači Novog ateizma su možda zajahali rage iscpljene od duga puta – pokret nije doneo nove ideje već argumente protiv religije poznate i Sokratu i Bertrandu Raselu, ali zato izuzetno ubedljivo sročene. Hičins je ovde pronašao govornicu po svojoj meri i objavio knjigu god is not Great, kritički intoniranu zbirku eseja o različitim dimenzijama fenomena religije. U ovoj knjizi i drugim svojim esejima, Hičins je sistematizovao kritičke poglede pokreta, i to u nekoliko glavnih crta: religijska kosmogonija je komično naivna; religija podstiče groteskno metafizički egocentrizam; religijska etika je puna kontradikcija i zapravo legitimizuje plemenski duh i manje ili više skriveno nasilje; konačno, u svojoj praktičnoj dimenziji, religija je leglo okrutnosti, licemerja i arentovske banalnosti.
Hičins je legitimnu kritiku religije opskrbio i nekim ličnim stilskim detaljima - tako su, na primer, javno vrlo angažovani apologeti religije, prečasni Džeri Folvel i Al Šarpton, "paraziti" (što je kao kvalifikacija možda očiglednije u slučaju Džerija Folvela). No, Hičinsova kritika je daleko od stilske dimne zavese. On sa pravom insistira da je religija opasna i onda kada je iskrena, i navodi primere dvojice biskupa Anglikanske crkve koji su velike količine padavina u Engleskoj i poplave koje su usledile povezali sa odlukom Tonija Blera da proširi krug prava homoseksualaca. Ništa manje ozbiljna je i tragična smrt holandskog režisera Tea van Hoha (van Gogh), autora kratkog filma Submission, od ruke religioznog fanatika uvređenog zbog režiserove otvorene kritike položaja žena u islamu.
Jedna od ključnih Hičinsovih teza je ideja o infantilnosti vere i religije. Ako je vera i poslužila nečemu, sa "izmišljenim prijateljem" se treba oprostiti jer se on inače pretvara u opasnog tiranina. Dualistički Hičinsov princip prisutan je i ovde – religije je zapravo tiranija kojoj je moguće suprotstaviti prosvetiteljske vrednosti, nauku i racionalnost kao organizaciona ili filozofska načela u ustrojavanju humanog društva.
Jasno je da je debatni žar i jezik isključivosti kod pripadnika pokreta u dobroj meri posledica polemičkog konteksta - javne bitke za društeni primat određenih ideja. Sva četvorica "jahača apokalipse" su u razgovoru i pisanju itekako svesna da religiju nijedan pokret neće eliminisati iz društvenog života, kao i da se totalitarno razmišljanje može primetiti čak i u takvim pokretima kao što je pokret Zelenih. Ipak, stiče se utisak da je Novi ateizam možda sam sebi naneo štetu jednom neprihvatljivo niskom rezolucijom u tumačenju fenomena religije, i da nije u javnim nastupima uspeo da pametno integriše i vešto se odredi prema sledećim notornim činjenicama: da u svakom ljudskom društvu postoji autentični pluralitet potreba koji definiše tipologiju ljudskog ponašanja i pogleda na svet, da je religija jedan od rezultata tog pluraliteta i da je u ličnoj praksi često promenljiva i nedoktrinarna; da religija takođe može da bude samo Ime ili izgovor za nešto duboko destruktivno, ali ne nužno i jedini uzrok te destruktivnosti, tj. da ne postoji nužna i pravolinijska uzročna veza između religioznosti i ekstremizma. Na primer, kada Hičins problem sukoba u Bosni ili na Kosovu objasni kategorijama vere i verskog rata, on u suštini propušta da uoči dublje fenomene, psihološke i istorijske, npr. vlastoljubivost, mentalnu bolest, kolektivnu histeriju, ili nezrele i nefunkcionalne institucije komunističkog društva, koji su odgovorniji za sukobe na Balkanu.
Hičins briljira tamo gde religija neslavno propada – u svojoj verziji Deset zapovesti, on je izbacio sve kontradiktornosti, zastarelosti, ili čak nemoralnosti hrišćanske etike. Formulišući svoju radnu verziju, sa pravom je skrenuo pažnju na izuzetno važnu komponentu kritike svake religije – kritiku osionog svojatanja etike. Činom modifikacije osnovnih etičkih načela, Hičins je pokazao da postoje kriterijumi koji su nezavisni od religijske prakse ili su joj suprotstavljeni, a koji sačinjavaju elemente naprednog etičkog sistema.
Umesto kraja: Iako je u debatama svake vrste odlično definisao svoje pozicije, Hičinsa nije bilo lako utopiti u bilo koju od uloga na raspolaganju. Ovaj je neokonzervativac marksističke orijentacije, antiteista koji koristi mitološki jezik kada govori o političkim neprijateljima, možda ipak svojim životom najrečitije ukazao na jednu suptilnu dihotomiju u odnosu prema društvu i politici. Njegov aktivizam reči morao je da u sukobima često uniformiše vrednosti za koje se zalagao, skrenuvši time pažnju i na dijametralno suprotan stav – na meditativno odstupanje od javne arene, u kojem se iste te vrednosti kupaju, umivaju i šminkaju, i postavljaju u izlog bez jasne ideje o njihovoj upotrebnoj vrednosti i daljoj sudbini.
Podsmešljiv, rečit i direktan, Hičins je jednom rekao da mu je ipak žao što nije ušao u Parlament i osetio ritam političke pozornice. Iza toga možda stoji neostvarena politička ambicija ali ono čega svakako ima je neprekinuta žudnja za javnom reči, za uzbuđenjem u sukobljavanju mišljenja i zadovoljstvom pobede. Bio bi to vatromet ega i taštine da nije jednog od uzroka – Hičins nije bio naivni prosvetitelj-eshatolog već neko ko je razumeo da se društvo mora bez prestanka boriti za najbitnije vrednosti, i da je oblik te borbe uporna debata na sve teme. U tome leži pravo nasleđe Kristofera Hičinsa – velika umetnost angažovane retorike.