Kada je, pre skoro tri godine, ušao u upravničku kancelariju Ateljea 212, kao kompromisno namirenje stranačkih apetita (bio je „viđen“ za Beogradsko dramsko pozorište, ali u toj kući pod kapom G17 plus, nije prošao), Mladenović je najavio zanimljiv repertoarski zaokret ka pozorišnom preispitivanju okolnosti koje su dovele ovo društvo na rub amnezije i propadanja bez vidljivog izlaza. Ambiciozan, start te, prve sezone, ali, sa stereotipnom reklamerskom ikonografijom (slikom Če Gevare, odgovarajuće kostimiranim osobljem u foajeu, značkama, bedževima, majcama, popustima, tematskim tribinama...), brzo je, međutim, zaličio na beskrajnu traku estradnog profiterstva. A kada se na zgradi pozorišta pojavio grafit Filozofija palanke, upravnik je počeo da primenjuje i metode represije.
Gasio je neke zatečene, a dobre predstave, sve češće ulazio u sukobe sa piscima, rediteljima, glumcima, uveo „crne liste“ čak i za kritičare (Ivana Medenicu, Gorana Cvetkovića...), obustavio oglašavanje u žurnalu koji je objavio negativne recenzije... Odrekavši se honorara za režiju Kose, sam sa sobom je, bez odluke Upravnog odbora, potpisao ugovor o tantijemama (a predstava „drži“ bar trećinu mesečnog repertoara), angažovao spoljne saradnike, a svoje glumce ponižavao i ostavljao bez uloga. Pobunjeni tvrde da je, uprkos zaradi na kasi, pozorište u dugovima 24 miliona, da je bilo 250 autorskih ugovora, a samo su 28 puta vraćene uloge, da upravnik optužuje glumce za poslove sa strane, a sam, u radno vreme, režira po drugim pozorištima... Tokom njegovog mandata, Upravni odbor ima već trećeg predsednika...
Glumački bunt podržalo je, javnim proglasom, 85 dramskih umetnika, kostimografa, scenografa, pisaca, kritičara iz Srbije:
„...U vašim zahtevima prepoznajemo iskrenu želju da Atelje 212 postane ponovo pozorište u kojem će se poštovati umetnici, pozorišna etika, specifičnost umetničkog stvaranja, a suspendovati autoritarnost i modeli ponašanja koji su duboko neumetnički, retrogradni (...) Vaš sadašnji upravnik nije došao na pozorišne ruševine, već je postavljen da bude upravnik uspešnog pozorišta (...) Kao ljudi i vaše kolege, ogorčeni smo raznim interpretacijama razloga vaše pobune, počev od toga da ste ljudi koji ne žele da rade, infantilni lenjivci koji bi da ’uživaju na jaslama budžeta’, jer shvatamo da je vaša nasušna potreba upravo da radite, ali u civilizovanim i dostojanstvenim uslovima. Argument su nam sve umetničke vrednosti koje ste stvarali u Ateljeu 212 i pre Mladenovićevog dolaska. Tvrdnje da se publika u protekle tri godine vratila u Atelje 212 vređa svakoga ko je ikad učestvovao u stvaranju istorije ovog pozorišta, bilo kao umetnik, ili kao gledalac. Upravo su publika i glumci ti koji se već 60 godina (a ne samo tri!) iz večeri u veče susreću u Ateljeu 212...“, poručuje branša.

Iako je zahtev za smenu podržao i Upravni odbor pozorišta, Mladenović nema nameru da podnese ostavku. (A sudeći po brojnim napisima u štampi, nameru da ga smeni nema ni gradonačelnik Dragan Đilas). Štaviše, najavljuje se nova sezona, Generacija, sa mladim glumcima kojih – među potpisnicima protesta nema!
Kokanovi argumenti su, između ostalog, rekordan broj premijera u odnosu na ostale kuće, izgubljeni radni sati, nagrade, zarada, medijska pažnja... Spinovanje, ugovore (koji podrazumevaju izvesnu lojalnost) sa pojedinim medijima i medijskim ljudima – ne pominje. Podeseća da glumce nije kažnjavao za neispunjene obaveze (zašto?) i da su, uprkos tome, uredno primali plate...
Podršku upravniku dalo je, posebnom epistolom, 48 zaposlenih u administrativnom i

dovela velikog glumca Aleksandra Berčeka na čelo Narodnog pozorišta, dramski umetnici su pismom molili „poštovanog gospodina predsednika“ da ih oslobodi „tog malog tiranina“, što je, naravno, otišlo u vetar. Veliki glumac, nažalost, nije i svoj mandat pretvorio u veliki, neki od današnjih potpisnika pisma podrške ansamblu Ateljea tada su dali otkaze, pošto im molba nije bila uslišena, a po Narodnom se i danas priča da je najveći red u kući bio za njegova vakta! Umetničke sudbine su zaboravljene, umetničkih uzleta, najvažnijih u teatru, ionako nije bilo.
Na zavođenje reda birokratskom metodom miriše i sada. U toku je, sviđalo se to ansamblu ili ne, promena krvne slike Ateljea 212, što nije nagovešteno samo Kokanovim obrazloženjem o sučeljavanju dva koncepta, mada je, u njegovom mandatu, bilo i umetničkih uzleta, nego i odlukom gradonačelnika da, umesto smene nepoželjnog upravnika, od svih gradskih pozorišta traži analizu rada! Plate, honorari, izdaci, ugovori... sve što može da uguši raspravu i apsorbuje protivljenje.

Sudbina upravnika Ateljea, pišu novine, neće biti poznata sve dok se ne konstituiše novi gradski Sekretarijat za kulturu, sredinom jula. Pozicija te, društveno određene persone, tako, ostaje sačuvana prečim, višim poslovima. Druga gradska pozorišta, ni kriva ni dužna u ovoj aferi, čeka novi znoj i muka na plus 35, iako je ključar gradske kase nepromenjen.
Nezgodna narav jednog nameštenika, zbog koje se ustalasala pozorišna javnost, nije opravdanje za vanrednu finansijsku kontrolu svih ostalih. Fama o visokim glumačkim zaradama ustvari je zamajavanje sporednim činjenicama. Osim ako se nemaju na umu još neke namere. Koje?
Zakon o pozorištu je neprimenjiv je bez odgovarajućih dodatnih propisa, Zakon o radu, na

sve dok nije stigao do ansambla koji njega odbija. Koji, valja podsetiti, nije ni ideološki ni estetski jedinstven, ali, pobunio se pre „slučaja Đinđić“,  ne zbog te predstave, kao što mu se imputira. Nažalost, ne i zbog izneverenih ideala sa početka Kokanovog mandata. Kako sada stvari stoje, baš ta nepročišćena raznovrsnost ideja, može probuditi zatomljene ambicije i odvesti Atelje u smeru kojim se još više udaljava od suštinske misije.