Tribina u organizaciji Republike o stanju
u modernoj srpskoj književnosti u Medija centru

Patriotska književnost je neka vrsta prostitucije

Povodom teksta književnika Igora Marojevića objavljenog u Republici pod ironičnim naslovom Moderna srpska književnost XIX veka kao i knjige eseja Kroz glavu u kojoj se kritički osvrće na stanje u savremenoj srpskoj književnosti, održana je tribina na tu temu. U razgovoru u Medija centru, pored Igora Marojevića učestvovali su Predrag Čudić, književnik i Zlatoje Martinov, pisac i književni kritičar i glavni i odgovorni urednik Republike.

Zlatoje Martinov: Dozvolite mi da pre nego što dam reč piscima Igoru Marojeviću i Predragu Čudiću, kažem nekoliko reči o našoj savremenoj književnoj kritici kojom se aktivno bavim poslednjih petnaestak godina. Poznato je da je osim beletristike i književna kritika uz teoriju i istoriju književnosti integralni deo pojma književnosti pa svakako zaslužuje dužnu pažnju. Daću stoga nekoliko važnih opservacija koje se tiču aktuelnog stanja u srpskoj kritici.

problematizuju, na žalost, ona književna dela koja su bliska njihovoj poetici, dok dela koja to nisu ne uzimaju u razmatranje. Nije potrebno posebno isticati pogubnost takvog odnosa prema književnoj produkciji odnosno prema književnim delima. Zalaganje s jedne strane samo za jednu poetiku i hipertrofiranje njezinog značaja, a sa druge prećutkivanje drugačije poetike, moglo bi da znači – a neretko je to slučaj – da kritičari nisu uvek vođeni književnim razlozima što se negativno odražava na samu književnost i kulturu uopšte, ili, pak, da su iskreno oslonjeni na odredjenu poetičku vrednost jer iz nje crpe svoja književnoteorijska i kritičkoteorijska načela. Ipak i u srpskom kritičkom diskursu u protekla dva veka, kroz razne etape njenog
		Zlatoje Martinov

Devedesete godine prošlog veka nam, međutim, daju sliku poraznog stanja naše kritike koje nije ni danas sasvim prevaziđeno. Totalitarno društvo sa isto takvim načinom mišljenja, javni diskurs nacionalnog kao jedinog kriterijuma istine, potpuna identifikacija nacionalnog i verskog, ratovi i društveno-ekonomska kriza, u velikoj meri su uticali i na umetnost, a s obzirom da je književnost umetnički rod u kojem je glavna alatka reč, ona je dobila izuzetno značajnu ulogu u javnom diskursu. U to košmarno vreme, književnost se jednim delom preobratila u sluškinju Naciji i Veri, štaviše mnoga književna dela su dobila izrazitu ulogu u opravdavanju ratova i tobožnjoj zaštiti srpskih nacionalnih interesa. Što je sistem značenja u književnom delu bio više ostvarivan u smeru autentičnog univerzalizma i svojom celinom pokrivao najšire polje piščeve ili pesnikove intime, mogućnosti za vanknjiževnu upotrebu književnog dela su se smanjivale, i suprotno, što je delo svojim sistemom motiva i značenja bilo bliže prepoznatljivoj slici materijalnog sveta bilo da je reč o dubokoj istoriji ili aktuelnom društvenom i političkom trenutku, ono se lakše koristilo za ciljeve koji nisu svojstveni književnosti.
Mnogi pisci i pesnici su tako, uz burne aplauze, čak ovacije, deklamovali svoja nacionalistička dela i pesme na mnogobrojnim javnim tribinama upriličenim na izrazito estradni način, pa su književne večeri - neretko uz prisutvo ličnosti iz najvišeg političkog vrha - bile više prilika za prikazivanje šoumenskih i oratorsko-glumačkih veština nekih pisaca nego književnih. To je ujedno bilo i smutno vreme naše kritike.
Stanje je danas samo neznatno bolje, stoga valja neprestano razgovarati, otvarati dijalog kako bi se ono definitivno promenilo. I ovo što mi danas radimo kada razgovaramo, jeste doprinos tome procesu u kojem Republika kao časopis želi da aktivno sudeluje.
Tako je, dakle, stanje u savremenoj srpskoj kritici, a kako je u beletristici, pre svega u poeziji i naročito proznim delima, govoriće Igor Marojević i Predrag Čudić.
Sada bih zamolio Igora Marojevića da nam pojasni šta je tačno želeo da saopšti našoj javnosti svojim ironičnim tekstom Moderna srpska književnost XIX veka.

Igor Marojević: Tekst pod ironičnim naslovom Srpska književnost XIX pokušava da sagleda neke retrogradne pojave u srpskoj književnosti. Čak i ako se radi o obimu ogleda, jedan tekst teško da može biti dovoljan da pobroji sve što se podrazumeva pod savremenom srpskom književnošću XIX veka. Tako šta bi zaista iziskivalo čitavu studiju. Međutim, ja sam pokušao da makar popišem neke osnovne pojave koje doprinose utisku o zaista velikom prisustvu savremene srpske književnosti XIX veka.

Takođe sam ukazao i na druge sistemske probleme, znači osim što smo '90-ih imali vlast koja je politikom i kulturnom politikom retrogradizovala duh, danas se u Srbiji kao sredini poharanoga duha manje ulaže u kulturu nego što je to po predviđenom minimumu od raspodele 2% vladinog budžeta resornom ministarstvu, odnosno Ministarstvu kulture. U tekstu sam citirao pismo objavljeno u "Politici" 23.12.2011.godine, kojim petnaestak delatnika u kulturi apeluju na Ministarstvo finansija i kulture u Vladi Srbije i na skupštinske poslanike da povećaju budžet za kulturu. S obzirom na to šta se dešavalo '90-ih trebalo je u odnosu na predviđeni standard povećati budžet za kulturu, ali umesto toga on je smanjen. A i postojeća sredstva se dele u najboljem slučaju arbitrarno, što sve takođe utiče na retrogradizaciju javnog diskursa. A ako imamo u vidu još i kakvoću književne kritike, o čemu je Zlatoje malopre govorio, onda je to jedan od momenata gde retrogradizacija više nije samo ideološka nego i profesionalna. Pojavila se, recimo, ponovo neka vrsta impresionističke kritike, jer mi zaista najčešće ne možemo saznati ništa ni iz saopštenja žirija o dodeli neke nagrade, niti često iz kritika, zbog čega je neko delo dobro ili loše osim što vidimo da je kritičar čitajući uživao ili pak nije iz nekih njemu uglavnom znanih razloga. Takve stvari nisam pominjao u tekstu u Republici ali, recimo, u svojoj knjizi eseja Kroz glavu jesam, uključujući i konkretan primer da jedna solidno etablirana, savremena srpska književna kritičarka, ne znam da li XIX ili XX veka, brka parodiju i satiru. Naprosto, pravila nema i ima ih sve manje, čak se od jednog momenta ne može više ni govoriti o nekoj smišljenoj retrogradizaciji jer osim projektovane postoji i ona retrogradizacija koja nastaje već po inerciji i odsustvom nekih pozitivnih merila i metoda u apdejtovanju književne scene. S obzirom na to, i dejstvom narečenih i srodnih pisaca, imamo veoma zastarelu srpsku književnu scenu.

godina, i mogu reći za sebe da sam među starijim svedocima, insider mnogo čega časnog i nečasnog u književnosti. Dakle, kada god sam bio u nekom društvu koje se interesovalo šta se događa u književnosti, a nisu se bavili književnošću, na pitanje: Šta se događa u književnost? - odgovarao sam – politika. U našoj književnosti se događa politika i samo politika. To je pomalo paradoksalan odgovor, ali, u suštini, mislim da je to najkraći i najtačniji odgovor za događanja u našoj književnosti do takozvanog oslobođenja do dana današnjeg. Pre Vejača ovejane suštine napisao sam Saveti mladom piscu ili književna početnica, 1992, apatridi, B92, gde sam započeo priču o neophodnosi revalorizacije celokupnog književnog
		Predrag Čudić

Može biti da je to bila aluzija na Pašića, možda je Pašić bio neposredna inspiracija, ali valjanost te satire je univerzalna priča o slepcima koji vode slepce i odnosi se na sve potonje vođe koje smo imali do dana današnjeg. E, to nije smelo da se kaže. Zašto? Da bi se sakrila uloga književnosti. Književnost znači ne sme biti aktualna. Profesori književnosti govore đacima ono što su i njih naučili: o lošoj prošlosti, o raspadanju srpske porodice patrijarhalne, govore o teškom položaju seljaka u Glišićevoj priči Glava šećera, o užasnom položaju radnika i seljaka, govore o nekom, šta ja znam, raspadanju srpskog sela, o nekim nepravdama koje su nam Turci naneli, o svemu, samo ne govore o onom što današnjeg čoveka, savremenika zapravo interesuje. Da li je iko od državnih nameštenika svestan kakav je kulturni genocid ne pominjati đacima i studentima Filozofiju palanke Radeta Konstantinovića, prećutkivati ključnu knjigu naše kulture. Pošavši od toga da godine ćutanja i dalje teku kroz našu prokletu avliju pomislio sam da se konkretnim analizama književnosti kao parapolitike, koja je okupirala javni život, da bi se mogla nagovestiti neka nulta godina i naznaka početka uspostavljanja novog kulturnog modela. Dok god zvanična politika bude smatrala kulturu marginalnom dotle će biti ovako kako jeste. Vejači ovejane suštine crno na belo, sa veselim primerima beskrajne gluposti, u slici i reči poučavaju i zabavljaju tako što dokazuju da razum može pobediti golu volju za moć. Kažem, da je ova naša favorizovana književnost, dakle, jedam teški ćorsokak iz koga nema izlaza. U knjizi sam se osvrnuo na dva najnagrađivanija pesnika koja su kao potpuno različita, jedan je epski u epskoj tradiciji, a drugi je kobajagi postmodernistički, usput i na još poneke koji su slični njima. Osvrnuo sam se na pojave, a ne na ljude, mene ti ljudi uopšte ne zanimaju već njihovo nedelo.

pobrkao tradiciju, religiju hrišćansku i naše današnje stanje, pa to je stvarno za Bogu plakati. Međutim, to zvanični procenitelji naprotiv vide kao vrhunac pevanja i mišljenja. „Vrhunac lirike“ je kad Nogo kaže da kukavica sa vrha Dečana leti kao sa vrha Ararata, onda vi morate uzeti pero i objasniti čoveku šta je Ararat, da to nije manastir, te da je Noje pustio goluba sa Nojeve barke,

Zlatoje Martinov: Hvala Predraže. Čuli smo dakle nešto od problema koji tište našu literaturu generalno, ali možda bi bilo dobro da, makar ukratko, koliko se može u jednosatnom razgovoru, čujemo i moguće odgovore ili barem naznake tih odgovora odnosno da ovaj razgovor zaključimo nekakvim našim opservacijama o tome kakva je budućnost naše književnosti ili, drugačije rečeno, kakav je naš horizont očekivanja u tom pravcu? Postoje li pisci među najnovijom generacijom koji se mogu otrgnuti od te patriotske matrice?

Predrag Čudić: Smatram da u ovoj novoj generaciji pisaca kao što su Igor i pisci okupljeni, pre svega, oko Betona i Foruma pisaca, predstavljaju snage za novu kulturnu matricu, te da trbuhozborci što prodaju svoje rodoljublje po putu i usput, zapravo i nemaju nikakvu budućnost. Ja mislim da rodoljublje u književnosti nije ništa drugo nego jedna posebna vrsta prostitucije.