Početna stana
  
 
 
   

Glava u torbi

Dva konteksta u kojima su se glave odvajkada sekle, a i danas se ponegde seku, jesu: ubijanje neprijatelja (u ratu ili miru) i ubijanje osuđenih na smrt u sudskom postupku. I u jednom i u drugom slučaju postoje razrađena pravila za sečenje glava i osveštani običaji vezani za tu delatnost. Ova pravila obuhvataju i postupanje s odsečenim glavama posle dekapitacije, uključujući i njihov transport. Jednom od njih dugujemo idiom „glava u torbi”.

Ivan Janković

Pre četiri godine, na beogradskom Bulevaru revolucije (Kralja Aleksandra), ispred broja 318, nađena je odsečena ljudska glava u crnoj plastičnoj kesi.1 Nije nemoguće da će ih biti još, jer je izlaganje protivničkih glava uobičajen način komunikacije među srpskim narkomafijašima, preuzet od kolega iz Amerike. U Meksiku i drugde u Latinskoj Americi ovakvi prizori su deo svakodnevice: prošle godine je ispred osnovne škole u Akapulku ostavljeno pet odsečenih glava, a ove, na ulici u obližnjem gradiću, deset.2 Dva konteksta u kojima su se glave odvajkada sekle, a i danas se ponegde seku, jesu: ubijanje neprijatelja (u ratu ili miru) i ubijanje osuđenih na smrt u sudskom postupku. I u jednom i u drugom slučaju postoje razrađena pravila za sečenje glava i osveštani običaji vezani za tu delatnost. Ova pravila obuhvataju i postupanje s odsečenim glavama posle dekapitacije, uključujući i njihov transport. Jednom od njih dugujemo idiom „glava u torbi”.

Neprijateljske glave - u prošlosti
Običaj da se neprijatelju na bojištu odseče glava veoma je star i raširen. Na Balkanu se zadržao do u dvadeseti vek. Odsečene glave su materijalan dokaz dobijene bitke, čiji se ishod često izražava njihovim brojem. U bici kod Batočine marta 1804, ,,do 400 Turaka padne mertvi i svima im se glave sjeku i Karađorđu na dar donesu".3 Kod Manasije 1809. godine, „Turke udesimo i pobijemo se, i, fala Bogu, naš mejdan dobismo, za 200 glava ocekosmo i 30 živi ufatismo”.4 Vojnik koji komandantu donese odsečenu glavu time dokazuje svoje efikasno učešće u boju, i s pravom može da se nada bakšišu (mimo onoga što stekne oplenivši ubijenog neprijatelja). Ponekad se cena neprijateljske glave određuje unapred, pre bitke, ili je utvrđena običajem.5 U dokaz pobede, odsečene glave se javno izlažu. Posle jedne uspešne bitke, „Karađorđe je zapovedio da se [turske] glave donesu u Senicu. [...] Glave su doneli, no nije bilo dosta kočića da se sve ponabijaju, već su onako nameštene u paradu, a čislom ako će jedna manje od 2.500”.6 Koliko dugo tako nameštene glave treba da stoje kao memento pobede zavisi od okolnosti, ali se čine pokušaji da uspomena bude što trajnija. Posle bitke na Kamenici 1809. godine, niški paša je prikupio oko hiljadu lobanja i, vezujući ih malterom, sagradio Ćele-kulu, koja stoji i danas.7
Od druge polovine devetnaestog veka, na Balkanu se sečenje neprijateljskih glava u ratu proređuje i zamenjuje odsecanjem noseva i ušiju. Uoči bitke kod Vučjeg Dola 1876, crnogorski knez Nikola je ,,bio naredio, da se ne smiju odrezivati nosevi i ušesa, nego da se donesu fesovi, odnosno kape, puške i sablja, pa da će po tome znati, ko se je hrabro borio i ko je zaslužio nagradu".8 I pored zabrana, ovaj običaj - u oba svoja vida - zadržao se i u dvadesetom veku. U pograničnim čarkama koje su prethodile prvom balkanskom ratu 1912, trojici Crnogoraca su Turci odsekli glave, a engleska putnica i etnolog-amater Meri Daram razgovarala je sa sinovcem jednog od ubijenih, pitajući se kako se oseća čovek čijem je stricu odsečena glava. Ona se osvedočila da su u balkanskom ratu Crnogorci sekli noseve i uši ubijenim neprijateljima, pa priča kako je jedan crnogorski ranjenik donesen u bolnicu sa turskim ušima u džepu.9 Glave istaknutih ratnika i komandanata su na posebnoj ceni i ulažu se veliki napori da se do njih dođe, ako su neprijateljske, odnosno da se sačuvaju od neprijatelja, ako su „naše”. Zato se ubijanje saboraca i odnošenje njihovih glava smatra najvećom uslugom koju ratnik može da učini prijatelju. Kada se Hajduk Veljko spremao da sa svojim momcima beži iz turske opsade posle boja na Kamenici, na pitanje šta će biti sa ranjenim Stevanom Živkovićem. odgovorio je: „Ako može ići, nek ide, kao i drugi ljudi, a ako ne može, vi mu odsecite glavu pa ponesite, da je Turci ne nose”.10
Izvan ratišta, seku se glave ubijenih političkih rivala i buntovnika. One se onda šalju suverenu kao dokaz da je politička opasnost otklonjena i poredak uspostavljen. Posle neuspele bune 1825. godine, njen vođa Miloje Đak ubijen je po naredbi Miloša Obrenovića, a njegova glava je „poslana beogradskom paši, koji ju je nabio na šiljak pred gradskom kapijom, gde je stojala nekoliko dana”.11 Slično je bilo po ugušenju Marković-Cukićeve bune 1817: glave kolovođa i važnijih buntovnika ,,u Carigrad na pozorišče odnete su”.12 Karađorđeva glava je prvo poslata paši u Beograd, a odatle preupućena za Carigrad. Po ugušenju Čarapićeve bune 1826, „glave pobijenih buntovnika poslate su Milošu u Kragujevac”.13
Glave se javno izlažu, često uz sladostrasno ponižavanje mrtvog neprijatelja. Prilikom opsade Karanovca 1805, Srbi ubiju slavnog turskog junaka Guru i odseku mu glavu: „Posle toga i goveda doteraju i jednu crnu kravu. Ovoj kravi obese na rog Gurinu glavu i puste kravu natrag, kažu da kad je krava s glavom došla u Karanovce, da su se podsmevali govoreći: 'Ao, moj Guro, zar ti se hat na galulju okrenuo'.14 Kada je, u političkim smutnjama i borbama 1842. ubijen Milutinov sin Luka Garašanin, njegova glava je ,,sa zapaljenim čibukom u ustima”, nabijena na kolac pred porodičnom kućom u Grockoj.15 A Milutinova glava je odneta u logor kneza Mihaila u Sopotu, gde je bila izložena „najvećem poruganiju i nečovečnoj igri”, koju je započeo knjažev „zlobni stric” Jevrem, „šorajući nogom mrtvu glavu”16 i govoreći: ,,Ti filosovska glavo, oćeš ustav da tolkuješ“.17
Neprijateljske glave, nataknute na kolje, najčešće su stavljane na gradske bedeme18 ili na kakvo vidno mesto, na primer ispred crkve.19 Glave otmenijih neprijatelja se izlažu na tanjiru: 1810. godine, „glava Miloj[a Petrovića] pred crkvom Beogradskom na tanjiru postavi [se] na stolicu za ugled”, a prema jednoj, verovatno apokrifnoj priči, Karađorđeva glava je 1817. predata beogradskom veziru ,,na srebrnom tanjiru".20 Tokom celog devetnaestog veka u Srbiji su javno izlagane glave najvećih državnih neprijatelja - hajduka, koje je policija mimo suda ubijala u poterama.
Pokušaji da se ova praksa suzbije, bar u većim gradovima, imali su samo delimičnog
uspeha. Užički sud je 1848. tužio tamošnje Načelničestvo (tj. policiju), s kojim je delio zgradu, što glave pobijenih hajduka nabija na šiljke u ogradi zajedničkog dvorišta, čime ,,ne malu dosadu žiteljima, a naročito zvaničnicima pričinjava”. Posredujući u tome sporu, Ministarstvo unutrašnjih dela je našlo da je „držanje na šiljkovima odsečenih glava ... nepristojno, naročito u današnje vreme kada se takovi postupci iz prizrenija veće
 
časti miroljubivog Naroda zbog gnusnosti činiti ne mogu”.21 Ipak, izlaganje odsečenih glava se nastavilo sve do kraja veka. U sukobima posle incidenta na beogradskoj Čukur-česmi 1862. godine odsečena je bar jedna, turska, glava i ,,na kocu nabijena na plot”, ali ,,ne na Terazijama, već preko ulice od kneževe bašte”: „Turčina je posekao žandarski narednik, a neki nestaško dokopao glavu i nabio na kolac”.22  A 1891. godine, na prozoru policije u Požarevcu danima je stajala glava hajduka Kobiljca.
Kada se transportuju, glave se moraju zaštititi i snabdeti odgovarajućom ambalažom, kako bi se izbegli kvar i oštećenje. Čak i kod najkraćih rastojanja se javlja pitanje kako glavu treba nositi. Najčešće se ona drži za kosu ili za bradu. U Turskoj su muškarci, naročito ratnici, nosili perčine, što je olakšavalo stvar. Crnogorci su, početkom dvadesetog veka, govorili gospođici Daram da je upravo to glavni razlog što su puštali perčine, jer bi inače Turci njihovim odsečenim glavama morali da stavljaju prst u usta i da ih tako nose, a niko ne želi nevernički prst u ustima, pa makar i mrtvim.23 Drugi način transporta je da se glava natakne
na kolac i nosi ispred sebe ili na ramenu; ovako se može nositi i više glava odjednom. Ako se glava transportuje na veću udaljenost ili izlaže na duži rok, mora se prvo sprečiti njeno truljenje i raspadanje. U tom cilju glava se odere, tj. koža sa nje se skine, osuši i ispuni slamom ili pamukom. Prepariranje Karađorđeve glave 1813. godine u Beogradu potrajalo je dva dana.24 „Kasapina nekog [...] kad je [Karađorđevu] glavu derao (a poznavao je čija je) od straha uhvatila groznica i umro je”.25 Posle jedne bitke, niški paša je sistematski skupljao srpske glave, a „ćurčijama Srbima zapovedio je te su ih derali, pa je kože punio pamukom i slao u Carigrad”.26 Tako pripremljene glave su stavljane u pletenu korpu, torbu ili zobnicu i nošene na put.27 Otuda se i danas za čoveka u smrtnoj opasnosti kaže da mu je „glava u torbi”.
Zašto se ubijenim (u ratu ili miru) neprijateljima seku glave? Prvo, da bi se obezbedio dokaz o smrti neprijatelja. Drugo, da bi se obezbedio dokaz o hrabrosti i efikasnosti onoga koji je neprijatelja ubio. Treće, da bi se neprijateljevim prijateljima ulio strah u
 
"Osobine glave ubijenoga opasnoga zlikovca i razbojnika Petra iz Kobilja: malo čelo, suviše nazad povučeno, glava mala šiljasta, oči koso u glavu upale, usta velika a zubi kao u psa napred ispali" (tekst potpisa slike objavljene u policijskom glasniku "Tasina pisma" 1898. godine, str. 124)
kosti. Četvrto, da bi se neprijatelj ponizio, ali i da bi se otežao, a možda i onemogućio njegov zagrobni život. Najzad, odsečena glava ima materijalnu vrednost, jer se za nju može dobiti bakšiš, ako se pokloni neprijatelju ubijenog, ili otkup, ako se proda njegovim rođacima i prijateljima.28 Glavu Stojana Glavaša Turci su navodno prodali za onoliko talira koliko je bila teška.29 Za odsečenu glavu Miloja Đaka, Indže nalbantin je od Miloša dobio na poklon 100 groša.30 Smiljana Andrejević, čiji je muž Arsa ubijen 1842. u Kragujevcu kao pristalica knjaza Mihajla, potplatila je nekog da njegovu odsečenu i u neku furunu sakrivenu glavu ukrade, pa ju je posle ukopala u grob pored tela.31 Glava, a naročito oči u njoj, smatrana je sedištem duše (animi sedem esse in oculis), i držalo se da pokojnik počiva tamo gde mu je sahranjena glava.32 Nad odsečenom glavom se moglo vršiti opelo i ona je sahranjivana po verskom obredu, kao pars pro toto.
Osuđeničke glave - u prošlosti
Tamo gde se smrtna kazna primenjuje, optuženi u krivičnom postupku može izgubiti glavu. Zato se, još od rimskog doba, krivičnopravna nadležnost zove iurisdictio sanguinis -
„nadležnost za krv”, a krivično pravo ius gladii - „pravo mača”. Taj mač je, uz terazije, stalni atribut boginje pravde, Justicije, čiji se lik sreće na memorandumima i firmama svake druge advokatske kancelarije u Srbiji. A, pošto je u Srbiji smrtna kazna najčešće izvršavana streljanjem, jedan dosetljivi advokat iz Niša je svojoj Justiciji u ruku umesto mača stavio pušku.
„Krvno pravosuđe ili pravo mača u opštem smislu je pravo i vlast izreći presudu u krivičnim stvarima o telu i krvi okrivljenika, izvršiti takvu presudu [...], ili kraće: to je vlast suditi u krivičnim stvarima i kažnjavati zločine” - tako glasi definicija iz vodećeg mađarskog
  
Opelo nad odsečenom glavom, Kosovo, prva polovina XX veka (?)
udžbenika u osamnaestom veku.33 „Kapitalni” (od caput = glava) prestup je onaj koji se kažnjava smrću tj. gubljenjem glave; termin se danas koristi za najteže prestupe kao, uostalom, i za sve što je najveće, najvažnije - glavno. U nekim jezicima, i sam naziv za krivično pravo pokazuje da se tu radi o nečijoj glavi. Tako je, na primer, na ruskom, krivično pravo - ugolovnoe pravo, a kriminalitet - ugolovščina. Hrvatski prevodilac zakonika Josifa II iz 1787. preveo je „krivično delo" („criminale”) sa „glavokrivno [ili] pod izgubljenjem glave zločinstvo”, a krivičnog sudiju je nazvao „sudac glavogubni”,34 dok srpski prevodilac mađarskog udžbenika (1831. godine) za „krivično” koristi termin „glavokrivno” pravo.35 Na beogradskoj Velikoj školi 1808-1813. krivično pravo se zvalo uglavno pravo, a studenti su kao uzor čitali presudu (nepostojećeg) beogradskog uglavnog suda.
Naravno, u pravosuđu se glave mogu gubiti na razne načine, u zavisnosti od zakonom predviđenog načina pogubljenja. A jedan od najstarijih metoda je upravo dekapitacija - odsecanje glave mačem ili drugim oštrim sečivom. Pogubljenje mačem je dugo smatrano za svojevrsnu privilegiju aristokratije, dok su za plebs korišćeni mučniji načini egzekucije, kao što su točak ili vešala. Kako se, krajem osamnaestog i u devetnaestom veku, evropska društva demokratizuju, a monarhije - tamo gde su se zadržale - postaju stabilnije i sudska pogubljenja aristokrata ređa, tako se ove razlike slabije obdržavaju, pa dekapitacija u nekim zemljama postaje regularan način pogubljenja, bez obzira na društveni status krivca. I to je jedan vid napretka ka opštoj jednakosti, koju je proklamovala francuska revolucija. U mnogim nemačkim zemljama, dekapitacija, negde mačem a negde sekirom, održala se kao glavni način izvršenja smrtne kazne sve do u dvadeseti vek.
Pravilnik o izvršenju smrtne kazne, donet u Kraljevini Hanover 1856, propisuje dimenzije mača (dužina 1,2 metra sa balčakom, širina 10 santimetara) i sadrži sledeća uputstva: „Dželat treba da drži donji deo balčaka levom, a gornji desnom rukom. ... Levu nogu treba da izbaci napred, a desnu nazad. ... Udarac treba da zada s leve na desnu stranu. Ne sme da gleda u oštricu mača nego u sredinu [osuđenikovog] vrata".36 Ideal je da, u trenutku kontakta s vratom, mač bude u horizontalnom položaju. To, međutim, podrazumeva da osuđeni, u klečećem stavu, drži glavu uspravno i da je ne pomera. Malo je osuđenika bilo voljno ili sposobno za tako potpunu saradnju sa vlastima u trenutku pogubljenja. Zato se osuđenik mora imobilisati, što čine dželatovi pomoćnici, bilo tako što mu svojim telima pritiskuju udove, bilo tako što ga vezuju za direk ili panj, pa se glava odseca vertikalnim udarcem, na panju. U Nemačkoj se osuđenik vezuje za naročitu stolicu. Osuđenikova saradnja se, pored mera fizičke prinude, postiže i menjanjem njegove svesti, tako što mu se daje alkohol ili droga. U turskoj Bosni u devetnaestom veku, ali sigurno i drugde, ovu vrstu pomoći dobijali su Turci češće nego hrišćani: „Ako je osuđenik bio kakav ugledan Turčin, dali bi mu otrova uoči dana, kad bi valjalo izvršiti smrtnu kaznu, da ne pretrpi sramote pred svjetinom. Naravno protekcija svagdje vlada”.37 Kako se to radilo u Srbiji? Imamo dva opisa pogubljenja kneza Sime Markovića i kapetana Dragića u Beogradu 1817. godine. ,,G. Ilija Kolarac priča da je gledao kad su Turci posekli ova dva Srbina. Izveli su ih, veli, iz grada i doveli od prilike gde je sad Vučićeva kuća. Kneza Simu posekli su najpre. Dželat koji ga je sekao nije mogao da preseče vrat jednim udarcem, nego je tesao nekoliko puta. 'Seci junački, Muhameda ti... viknuo je vezani Dragić, koji je takođe čekao svoj čas: Ja sam sedamdeset turskih glava odsekao, pa mi je ruka opet bolje sekla nego tvoja'. Na to, veli, dopadne jedan Turčin, koji je držao dućan onde gde je sad Garašaninova kuća, te jednim udarcem odseče glavu Dragiću”.38 Drugi opis je iz romana Pere Todorovića Smrt Karađorđeva: „Kneza Simu namestiše da sedne. Ruke su mu bile vezane i dobro utegnute ostrag. Pred njim je stajao snizak, podebeo drveni trupac. Simu primakoše i namestiše tako, da nogama zagrli taj trupac, pa mu onda i noge dobro vezaše. Tada mu jedan od pomoćnika dželatovih namače kaiš na glavu, udešen kao zamka, koja je spred obuhvatala grlo i ostrag išla ispod ušiju pa okolo preko pot[i]oka, hvatajući sve ivicom, dokle mu je kosa bila podbrijana. Tako udešena zamka dobro je stezala i vezivala glavu i opet je vrat ostavljen slobodan i razgolićen kako kaiš ne bi smetao udaru sablje. Kaiš se napred produžavao u dve struke.
Dva snažna pomoćnika dželatova dočepaše, jedan za jednu a drugi za drugu struku, i povukoše, Bedni knez Sima povi se napred, a usled tog njegovog teglenja vrat mu se taman zgodno namesti na drveni panj”. I kod Todorovića, dželat ne uspeva od prve nego ponovo udara, Dragić ga psuje, Turčin dućandžija seče glavu jednim udarcem, mali Kolarac sve to gleda, itd.39
Podrobniji opis, koji daje Todorović, tačno odražava ritual dekapitacije, kakav je u devetnaestom veku izvođen u Nemačkoj, s tim što je u Nemačkoj osuđenik stavljan u sedeći položaj i vezivan za stolicu. Kožni kaiš - zamka o kojoj govori Todorović imao je još jednu funkciju: ne samo što se njome povlačila glava i istezao vrat, da dželat bolje nišani, nego je odsečena glava ostajala u tim uzama i mogla se, bez dodirivanja, podići i pokazivati publici. Ranije je naročit dželatov pomoćnik, Spitzwurfel, obučen u kostim jarkih boja i sa naglašenim komičnim držanjem, uzimao odsečenu glavu za kosu i mahao njome na sve četiri strane prema gledaocima. Od 1813, Bavarski krivični zakonik je ukinuo tradicionalni kostim, izričito zabranio komedijantske gestove i sveo funkciju Spitzwurfela na to da glavu, držeći je u kožnoj zamci a ne u ruci, prikaže okupljenoj gomili.40 Sa kožnom zamkom ili bez nje, glave su još u devetnaestom veku pokazivane publici sa gubilišta i u drugim evropskim zemljama. To se radilo bez obzira na način pogubljenja. Običajna kazna za izdajnike u Engleskoj, sve do 1820, nalagala je da se, posle usmrćenja vešanjem, pogubljenome odseče glava i pokaže okupljenima uz tri puta ponovljene reči: „Ovo je glava NN, izdajnika!”.41 U Francuskoj su narodu sa stratišta pokazivane glave giljotiniranih. I u Todorovićevom opisu, dželat uzima po jednu glavu u svaku ruku i, držeći ih visoko, pokazuje ih gomili. Inače su u Turskoj postupali drukčije: ,,ako je [pogubljeni] Turčin, metnu mu glavu pod pazuh, a ako je kršćanin, među noge”.42
Čak i kada je osuđenik potpuno kooperativan ili potpuno imobilisan, što obično nije, odsecanje glave nije ni lak ni jednostavan posao, kao što pokazuje slučaj kneza Sime. Bezbrojni su primeri dželatskih promašaja i dva, tri i više puta ponovljenih udaraca. U Mostaru, 1866. godine, Martin Đurđević je posmatrao jedno obično pogubljenje: „[Osuđeniku] sputiše ruke i posadiše ga na zemlju klečeći. U to osuđenik pognuo glavu, a zaptija ga udari devet puta po šiji, dok mu je glavu odsjekao uz veliku uzrujanost i viku prisutne svjetine”.43 U Ašafenburgu, 1823, prvi udarac je duboko zasekao u rame, pa je osuđenik pao sa stolice i morao da bude dokrajčen u ležećem položaju, „usled čega je dželat Kajzer, koji je bio odgovoran za ovu nezgodu, umro od živčane groznice, a istražni sudija je ozbiljno bolestan”.44 U Minhenu 1854, dželatu je trebalo sedam udaraca da odvoji osuđenikovu glavu od tela; on je, doduše, potom priznao da je bio toliko pijan da je video duplo, tj. dve glave, ,,pa nisam znao koja je ona prava”.45
S obzirom na težinu rukovanja mačem, u nemačkim državama su se javili predlozi da se taj instrument zameni nekim zgodnijim: tako je u Pruskoj 1811. mač zamenjen masivnom sekirom, teškom 4 kg, sa kratkom drvenom drškom i lučnim sečivom dužine od skoro pola
metra. Ovo oruđe je zahtevalo manju fizičku snagu, jer ga je trebalo samo podići visoko i onda spustiti na osuđenikov vrat.46 Njena primena je brzo raširena na većinu nemačkih jurisdikcija i zadržala se, kao redovan način pogubljenja, do drugog svetskog rata.
Ali, i sekiru, kao i mač, morao je da drži i njome zamahuje čovek, sa svim svojim manama i slabostima, od kojih sklonost piću, kod dželata raširena kao neko profesionalno oboljenje, nije bila najbeznačajnija. Što je još važnije, direktna fizička akcija čoveka-dželata na čoveka-osuđenika stvarala je utisak nečeg suviše ličnog, što je bilo teško razlikovati od običnog ubistva, bez obzira na sve formalnosti i učešće predstavnika vlasti u izvršenju smrtne kazne. Nijedan egzekutor nije mogao da dela bez ikakvih emocija, niti da se ponaša isto prema različitim osuđenicima - mladim i lepim ženama, dečacima ili okorelim zlikovcima zastrašujućeg izgleda i još
  
Francisko Goja, Francuska kazna
strašnije prošlosti, onima koji kao jagnjad stavljaju glavu na panj i onima koji vrište, grizu i grebu dželatove asistente da bi odložili trenutak smrti. Rešenje ovog problema bilo je uvođenje mašine kao posrednika između dželata i osuđenika - egzekutorov posao je da stavi mašinu u pokret, a mašina onda sama vrši dekapitaciju. To je bilo u skladu sa promenom senzibiliteta od feudalnog prema građanskom, ali i sa idejom jednakosti pred zakonom. Različite mašine za odsecanje glave postojale su i ranije, ali mašina koja je svoju superiornost dokazala tokom dva veka upotrebe u raznim zemljama bila je giljotina.
Francuski krivični zakonik od 1791. ukinuo je sve stare načine pogubljenja i propisao jedan jedini - dekapitaciju, ne određujući bliže kako se ova ima izvoditi. Omasovljenje egzekucija, koje je donela Revolucija, nateralo je dželate i zakonodavce da tragaju za odgovarajućom tehnologijom. Glavni francuski dželat, Anri Sanson, koji je svoj posao podjednako uspešno obavljao i pod starim i pod novim režimom (1778-1795),47 tvrdio je da bi se pogubljenje mačem ili sekirom većeg broja osuđenih u jednom danu pretvorilo u „masakr” i da nijedan dželat to ne bi mogao da izvede. „Posle pogubljenja, mač nije više u istom stanju i apsolutno je neophodno da se ponovo naoštri. Ako treba u isto vreme ubiti više lica, mora se pripremiti dovoljan broj mačeva, naoštrenih. ... kada više osuđenika istovremeno čekaju da budu pogubljeni, užas koji izaziva svako pogubljenje i količina prolivene krvi, porazno deluje na dušu svih, pa i najhrabrijih, koji čekaju svoj red”.48 Još 1789, doktor Gijoten je predlagao skupštini da se za dekapitaciju, u ime efikasnosti koliko i jednakosti, koristi mehanička sprava. Prisećajući se te ideje, skupština je 1791. naložila izvesnom doktoru Luju da izradi takvu mašinu. U saradnji sa Sansonom, posle temeljnog istraživanja stranih iskustava i niza eksperimenata na životinjama, dr Luj je konstruisao spravu koja je u aprilu 1792. odsekla prve dve glave - radilo se o dvojici običnih lopova.49 U početku ju je narod prihvatio kao „malu Lujzu” i „Lujzetu”, ali je ubrzo preovladao naziv „giljotina", ,,po glasu koji ju je predložio umesto po ruci kojaju je napravila”.50
Pod tim imenom, mašina je postala simbol francuskog krivičnog pravosuđa (poslednji put na delu 1977), a importovana je u mnoge evropske i vanevropske zemlje, kao deo francuskog kolonijalnog i, uopšte, kulturnog uticaja. Glavna prepreka njenom širenju bila je asocijacija na revolucionarni teror (sekla je krunisane glave), zbog čega je u Nemačkoj asimilovana samo parcijalno i sa zadrškom (npr. Bavarska, 1854). Tradicionalisti su se, naročito u početku, protivili uvođenju giljotine i iz moralnih razloga. Tako je medicinski kolegijum grada Stutgarta 1834. objašnjavao: „Glavni razlog što smo za mač i sekiru je svakako vezan za dostojanstvenost postupka i za stvaranje utiska o njegovoj ozbiljnosti, a ogleda se u činjenici da prestupnik zadržava aktivniju ulogu, dok delovanje dželata neposredno oslikava kako deluje ruka pravde, što nije slučaj sa giljotinom, kod koje prestupnik ostaje pasivan i javlja se kao objekt, tako da je ceo proces u mnogo čemu protivan ljudskom dostojanstvu".51 U jednom kasnijem periodu, kada je Treći Rajh prešao sa (pojedinačnih) egzekucija na (masovnu) eksterminaciju, giljotina je korišćena u celoj Nemačkoj, naporedo sa vešanjem i streljanjem, što potvrđuje da je ona srećno rešenje tehničkog problema - kako za kratko vreme pogubiti veliki broj ljudi.52 U socijalističkoj Istočnoj Nemačkoj smrtne kazne su izvršavane samo giljotinom (poslednja egzekucija 1981). Giljotinu su primile francuske kolonije Alžir, do sticanja nezavisnosti, i Vijetnam (do 1960), ali i druge države, kao Grčka (1834-1913),53 Švedska (samo jedno - poslednje pogubljenje, 1910), Švajcarska (1835-1940) i još neke. Pojedine američke države su s vremena na vreme razmatrale, ali i odbacivale, mogućnost uvođenja giljotine.
Svaka dekapitacija, kako ručna tako i mašinska, izaziva veliko prolivanje krvi, s obzirom da se seku vratne arterije. Kod drugih uobičajenih načina egzekucije, krvarenja ima manje (streljanje) ili ga uopšte nema (vešanje). To je jedan od razloga što neke države nisu prihvatile giljotinu: na primer, jedna njujorška komisija je 1888. našla da giljotiniranje „izaziva obilno prolivanje krvi”, što „nepotrebno potresa svedoke koji moraju da prisustvuju pogubljenju”.54
Osuđeničke glave - danas

Odsecanje glave kao ishod krivičnopravnog postupka nije samo stvar prošlosti. U jednom broju „islamskih” država, tj. onih u kojima je šerijat (islamsko kanonsko i običajno pravo) isključivi ili pretežni izvor krtvičnog prava, smrtna kazna se i danas izvršava dekapitacijom. Jedna sunitska pravna škola (Hanafiti) i svi šiitski pravnici propisuju odsecanje glave mačem kao jedinu kaznu za umišljajno ubistvo, dok druge škole traže da se pogubljenje izvrši na isti način na koji je ubica lišio života žrtvu, osim ako bi to zahtevalo tešku i dugotrajnu torturu, u kom slučaju je dopušteno pogubljenje mačem. Smrtnu kaznu izvršava žrtvin naslednik, a predstavnici vlasti kontrolišu ispravnost oružja i utvrđuju da li je naslednik u stanju da efikasno obavi dekapitaciju. Ukoliko nije, mora odrediti sposobnog zamenika, a ako taj zamenik zahteva honorar, troškovi se naplaćuju iz imovine osuđenog. Kur'an propisuje razapinjanje na krst kao kaznu za razbojništvo, što većina škola tumači kao izlaganje osuđenikovog tela na krstu post mortem, tj. posle pogubljenja. Malakiti, međutim, traže da se razbojnik prvo razapne, pa onda usmrti udarcem noža u grudi, a Šiiti smatraju da ga treba držati na krstu tri dana, pa ga onda, ako preživi, pustiti. To su stavovi klasične islamske doktrine krivičnog prava.55
Država koja danas najdoslednije primenjuje šerijatsko pravo je Saudijska Arabija, i u njoj se svake godine u proseku izvrši oko 90 smrtnih kazni, najviše dekapitacijom, a za neke prestupe, kao što je preljuba, kamenovanjem. Pogubljenja su javna, a egzekutor je žrtvin srodnik, odnosno njegov zamenik (u slučaju ubistva). Kralj ima pravo da sam izrekne smrtnu presudu i kada to zakon ne predviđa, ukoliko je reč o posebno teškim zločinima, koji uznemiruju javnost. Kralj upražnjava svoju suverenost na ovaj način kada izricanje smrtne kazne inače ne bi bilo moguće - na primer, kada otac ubije dete, jer tada nema naslednika koji bi mogao da traži i izvrši odmazdu.56 Odsecanje glave u Saudijskoj Arabiji je javno. Leševi posebno teških zločinaca, kada sud to naredi, izlažu se i posle pogubljenja, s tim što se, za tu svrhu, odsečena glava ponovo pričvrsti za trup. Tako rekonstituisano, telo se ostavlja da nekoliko sati visi sa prozora džamije ili sa kakvog stuba, pa se onda sahranjuje.

Neprijateljske glave - danas

Pred sam kraj dvadesetog veka na Balkanu je odsečeno, da se zna, oko sto Ijudskih glava. To su uglavnom bile glave zarobljenika u ratu vođenom u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine. Opis ovih dekapitacija može se naći u spisima Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, kao što svedoče sledeći primeri.
Dvadeset i prvog oktobra 1993. godine u neposrednoj blizini logora Orašac, pripadnici jedinice ,,E1 Mudžahedin”, pod kontrolom Trećeg korpusa Armije BiH, odsekli su glavu bosanskom Srbinu Draganu Popoviću. Zajedno sa tri druga zarobljenika, Popović je izveden iz logora na jednu livadu, blizu neke jame. Popovića su vojnici oborili uz ivicu jame, a komandant je pozvao „vojnika koji se zvao 'Hasan' i pružio mu nož. Hasan je kleknuo do Dragana Popovića i presjekao mu grkljan. Hasanu je bilo naređeno da odsiječe glavu sa tijela, no kako ovome to nije polazilo za rukom, prišao je jedan drugi vojnik i obavio do kraja zadatak. Taj vojnik je ponosno podigao glavu Dragana Popovića, a ostali su vojnici stali klicati. Zatim je prišao zarobljenicima i prisilio ih da poljube glavu pokojnika, što su zarobljenici i učinili. Zarobljenicima je naređeno da sahrane tijelo i glavu pokojnika”.57
Otprilike u isto vreme, u opštini Kiseljak, pripadnici „postrojbe za posebne namjene 'Maturice'”, u sastavu Hrvatskog vijeća odbrane, „sakatili [su] bosanske Muslimane i vješali njihove odsječene glave na 'otvorenoj tržnici' u gradu Kiseljaku, a Dominik Ilijašević zvani Como vozio se po Kiseljaku s odrezanim uhom jednog Muslimana zakačenim za antenu svog auta”.58
Dvanaestog jula 1995. popodne, „između Cinkare i Alijine kuće”, blizu baze UN u Potočarima, desetak vojnika Vojske Republike Srpske ubili su stotinak bosanskih Muslimana, tako što su ,,te ljude vodili na neku vrstu skele, gdje su im glave odrubljivali 'mače[to]m' i bacali ih na hrpu. Neki od vojnika VRS-a bi povremeno odlazili i dovodili još muškaraca bosanskih Muslimana da budu pogubljeni na tom mjestu. Tijela su stavljena u plave vreće i utovarena na kamion, koji je više puta odlazio i vraćao se. [...] Sakriveni iza jednog spremišta [svedoci su] brojali ubijene uz pomoć olovke i kutije od cigareta. Olovka se slomila na osamdeset i trećem čovjeku, a ubijanje se nastavilo dok nije ubijeno više od stotinu ljudi”.59
Najzad, i u dvadesetprvom veku odsečene glave putuju svetom. Juna 2002. godine, na vašingtonski aerodrom prispela je zelena limena kutija s natpisom „Vlada Sjedinjenih Država” i sa jednom odsečenom glavom unutra. Prema tvrdnjama avganistanskih plemenskih starešina koje su glavu predale agentima CIA u Kabulu, ona je pripadala Bin Ladenovom pomoćniku Ajmanu Al Zavahiriju. Avganistanci su glavu podneli kao dokaz da je Al Zavahiri mrtav, u nadi da će dobiti nagradu od 25 miliona dolara, koju je američka vlada bila obećala za informacije o tom teroristi. Agenti CIA su je spakovali i ekspedovali u Ameriku na DNK analizu da bi se utvrdila njena autentičnost. Laboratorijski nalaz je bio negativan - glava nije bila Al Zavahirijeva.60 Tako su Avganistanci ostali bez nagrade, a glava, neznano čija, sahranjena je na (nemuslimanskom) groblju u njujorškom predgrađu Stejten ajland.61

Autor je doktor pravnih nauka i advokat

1 „Odrubljena glava nasred Bulevara", Press, 22.08.2008.
2 http://www.reuters.com/article/2012/03/18/us-mexico-violence-idUSBRE82HOBP20120318
3 Janićije Đurić, „Kopija istorije serbske", u: Kazivanja očevidaca i učesnika o Prvom srpskom ustanku, ur. V. Starčević i V. Ančić, Beograd: Etos, 2004, 50.
4 Pismo Karađorđa Petru I Njegošu od 16.09.1809, u: Lazar Arsenijević Batalaka, Istorija srpskog ustanka, Beograd: Štamparija Kraljevine Srbije, 1890, II, 777.
5 Posle boja na Kamenici, niški paša je plaćao po 25 groša za svaku donetu srpsku glavu - Milan Đ. Milićević, Kneževina Srbija, Beograd: Državna štamparija, 1876, 800.
6 Antonije Protić, „Povesnica od početka vremena Vožda srbskog Karađorđa Petrovića", u: Kazivanja očevidaca, 150.
7 Za brojne druge primere trajnih i manje trajnih spomenika - piramida od odsečenih neprijateljskih glava širom Evrope, v. Paul-Henry Stahl, Histoire de la decapitation, Pariz: P.U.F., 81-85.
8 Martin Gjurgjević, Memoari sa Balkana 1858-1878, Sarajevo: Tiskara i litografija Vogler i drugovi, 1910,119.
9 Mary Edith Durham, „Head-hunting in the Balkans”, Man, No. 93-94 (1923), preštampano u: M.E. Durham, Albania andthe Albanians, London: I.B. Tauris, 2006, 135.
10 Milićević, Kneževina, 891. Čuvši tu naredbu, Živković „pomisli u sebi: Šta! ovaj, kakav je lud, hoće to i učiniti. na skoči onako ranjen i nada između nrvih".
11 Isto, l49.
12 Mihailo Gavrilović, Miloš Obrenović, I-III, Beograd: Štamparija Davidović, 1908-1912,1, 338-339.
13 Isto, II, 628.
14 Božidar Grujević, „Dnevnik", u: Memoarska proza XVIII i XIXveka, ur. Dušan Ivanić, Beograd: Nolit, 1989,29.
15 Milićević, Kneževina, 99.
16 Novine srbske, IX, 39, ofl 26.09.1842.
17 Nikola Hristić, Memoari 1840-1862, Beograd: Prosveta, 2006, 47.
18 Dušan Popović, O hajducima, Beograd: Narodna štamparija, 1931, 88-89 i tamo naveden literatura.
19 Neki Ordaga je 1806. posekao 70 Srba ,,i njihovim glavama okitio kolje oko crkve” u Arilju - Milićević, Kneževina, 589.
20 Prema toj verziji, kada je Karađorđeva glava doneta u Beograd, knjeginja Ljubica ju je „primila, ožalila i oprala vinom, pa ju je neki ćurčija oderao u mutvaku [...], a potom ju je Naum Ičko na srebrnom tanjiru odneo u grad veziru” - Milan Đ. Milićević, Dodatak Pomeniku od 1888, Beograd: Čupićeva zadužbina, 1901, 177.
21 Službena prepiska ovim povodom u: Arhiv Srbije, MUD-P, F.IV, r. 59.
22 Mileva Alimpić, Život i rad generala Ranka Alimpića, Beograd 1892, 343 nl. Žrtva je bio izvesni Tabak-Ibrahimović. „Prolazeći u Topčider", dodaje Alimpićka, „ja vidim tu glavu i javim pred kasarnom potpukovniku Joksiću; on naredi te se glava skine i zakopa”.
23 Durham, „Head-hunting in the Balkans”, 133.
24 Gavrilović, Miloš Obrenović, I, 360.
25 Sreten L. Popović, Putovanje po novoj Srbiji 1879-1890, Beograd: SKZ, 1950, 80.
26 Milićević, Kneževina, 800.
27 Popović, O hajducima, 88 i tamo navedeni izvori.
28 Za ova i druga objašnjenja v.: Popović, O hajducima, 85-93; Stahl, Histoire, 183-189; Regina Janes, „Beheadings", Representations, No. 35, Special Issue: Monumental Histories (Summer 1991), 21-51.
29 Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, Beograd: Srpska kraljevska štamparija, 1888, 102.
30 Gavrilović, Miloš Obrenović, II, 583.
31 Alimpić, Život i rad, 33 n1.
32 Neka Albanka, čijeg je sina skadarski vezir na njene oči pogubio, dograbila je i odnela glavu a ostavila trup, objašnjavajući to ovako: ,,Ja dobih prvi kraj od sina [...]. Ja pones'o glavu, a [veziru] ostavi' zadnjicu pa ju neka iju psi ali vezir, ko 'oće” - Marko Miljanov, „Život i običaji Arbanasa”, Sabrana dela, Titograd: Grafički zavod, 1967,11,33.
33  Istvan Huszty, Jurisprudentia practica seu commentarius novus injus Hungaricum, 1745, citirano prema: Vladimir Bayer, „Kazna batina u kontinentalnoj Hrvatskoj”, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, 23: 29-61 (1973), 34. Prvi profesori krivičnog prava na beogradskoj Velikoj školi su, kao studenti, verovatno učili po ovom udžbeniku.
34 Bayer, „Kazna batina”, 34.
35 Petar Virovac, Pervii osnovi glavokrivnog maćarskogprava, Budim 1831.
36 Richard J. Evans, Rituals of Retribution: Capital Punishment in Germany 1600-1987, Oksford: O.U.P., 48.
37 Gjurgjević, Memoari, 14.
38 Milićević, Kneževina, 83.
39 Pera Todorović, Smrt Karađorđeva, Beograd: BeoSing, 2006, 75-91; citat je sa str. 86.
40 Evans, Rituals, 86-87.
41 U vreme zahlađenja englesko-srpskih odnosa, Politika je 1905. godine prepričala vest objavljenu u Tajmsu 1803 (sic!) godine o pogubljenju „pukovnika Dešnara” i drugova: „Posle [vešanja] je svakom osuđeniku odsečena glava, visoko u vis izdizana i pokazivana dobrom narodu, pri čemu je svaki put izgovoreno i ime onoga, čija je bila glava. Svetina je pri tom obično klicala, a pokadšto i pljeskala”. „Englezi su, pored sve svoje finese, poznati kao surov narod” - zaključuje Politika (08.09.1905, 3). Istorijski događaj o kome je reč bilo je pogubljenje pukovnika E.M. Desparda i drugih zaverenika protiv krune, u Londonu februara 1803. godine - up.: V.A.C. Gatrell, The Hanging Tree: Execution and the English People 1770-1868, Oksford: O.U.P., 1994, 50-51, 316-317.
42 Gjurgjević, Memoari, 14.
43 Isto.
44 Evans, Rituals, 225.
45 Isto,317.
46 Isto, 220.
47 Arthur Isak Applbaum, „Professional Detachment: The Executioner of Paris", Harvard Law Review, 109(2): 459.
48  Sansovo pismo skupštini, navedeno prema: Philip Smith, „Narrating the Guillotine: Punishment Technology as Myth and Symbol”, Theory, Culture and Society, 20(5): 27-51; citat je sa str. 33.
49 Vincent Baras, ,,Le laboratoire de la décapitation”, u: R. Bertrand et A. Carol (ur.), L 'execution capitale: une mort donnée en spectacle XVe- XXe siecle, Eks an Provans: Publications de l'Université de Provence, 2003,59-70
50 Janes, Beheadings, 32.
51 Navedeno prema: Evans, 222. Izvrsna studija o recepciji giljotine je: Jurgen Martschukat, „The French Revolution, the Symbolism of the Guillotine and the Occupation of Hamburg", u: X. Rousseaux et al., Revolutions et justicepenale en Europe: Modeles Franfais et traditions nationales, 1780-1830, Pariz: L'Harmattan, 1999.
52 Evans, Rituals, 716-726.
53 Giljoptinu je u Grčku uvela bavarska dinastija, čiji je prestavnik, Oton I, stupio na grčki presto 1833, i ona je, zajedno s timom profesionalnih francuskih dželata koji su je dopremili, naišla na neobično jak otpor u narodu - Maria Archimandritou, Histories of Penality, Atina: Sakkoulas Publications, 2006, 78-82.
54 Stuart Banner, The Death Penalty: An American History, Kembridž, Mas.: Harvard University Press, 2002, 179-180. Indijska Pravna komisija je u svom izveštaju iz 2003. godine našla da je giljotina, iako „manje bolna od vešanja”, „danas neprihvatljiva, s obzirom da je primitivna i da dovodi do sakaćenja osuđenikovog tela” - up. Law Commission of India, 187th Report on Mode ofExecution of Death Sentence and Incidental Matters, October 2003, dostupno na: www.lawcommissionofindiaŽnic.in.
55 Rudolph Peters, Crime and Punishment in Islamic Law: Theory and Practice from the Sixteenth to the Twenty-first Century, Kembridž: C.U.P., 2005, 36-39.
56 Peters, Crime and Punishment, 151.
57 MKSJ, Predmet IT-01-47-T, Tužilac protiv Envera Hadžihasanovića i Amira Kubure, Presuda od 15.03.2006, para. 1378 - http://www.icty.org/x/cases/hadzihasanovic_kubura/tjug/bcs/060315.pdf.
58 MKSJ, Predmet IT-95-12-S, Tužilac protiv Ivice Rajića, Presuda o kazni od 08.05.2006, para. 38 -http://www.icty.0rg/x/cases/raiic/tjug/bcs/060508.pdf.
59 MKS J, Predmet IT-02-60-T, Tužilac protiv Vidoja Blagojevića i Dragana Jokića, Presuda od 17.01.2005, para. 292 (u BHS prevodu stoji pogrešno „mačem” umesto, kao u engleskom tekstu, „mačetom”) - http://www.icty.org/x/cases/blagojevic_iokic/tiug/bcs/050117.pdfS obzirom da je izvor za ove činjenice iskaz samo jednog svedoka, sudsko veće je našlo da „iako nema razloga da se sumnja u verodostojnost svedoka ili verodostojnost činjenica koje je on izneo”, osuđujuća presuda ne može da se temelji na tom dokazu - para. 567(a). Ipak, u jednom drugom predmetu pred istim sudom, u kome je presuda doneta na osnovu priznanja, ove činjenice su uzete kao sudski utvrđene (kod Potočara, „grupa od 80-100 muškaraca pogubljena je po kratkom postupku odrubljivanjem glave”) - MKSJ, Predmet IT-02-60/1-S, Tužilac protiv Momira Nikolića, Presuda od 02.12.2003, para. 32 -http://www.icty.0rg/x/cases/nikolic/tjue/bcs/031202.pdf.
60 Ron Suskind, The One Percent Doctrine, Njujork: Simon and Schuster, 2006, 125.
61  H.D.S. Greenway, „The curious case of the severed head”, New York Times, 03.04.2007 -http://www.nytimes.eom/2007/04/03/opinion/03iht-edgreenwav.l.5125683.html.
     
 
Patriotska književnost je neka vrsta prostitucije
1. 07. - 31. 08. 2012.
Danas

 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2012