Srbija uvek negde između

„Vojvoda” na čelu Republike

To - da je Srbija negde između - deo je političke mitologije ali i realnost u kojoj smo. Te mi smo između Istoka i Zapada te iznad te ispod, te letimo preko kako se početkom devedesetih pevalo: „Hriste bože, jedini i sveti - Srpski narod kroz oblake leti”

Tako se peva pa i misli čak i danas nakon izbora na kojima je vojvoda i bivši lider SRS - T. Nikolić - došao na čelo Republike. Tome se ni nadali nisu slavne vojvode poput Putnika, Mišića ili S. Stepanovića u kraljevini. Oni su imali čin generala i to je sve. A na Romaniji tokom ratnih zbivanja u BIH novi ustavni poglavar Srbije T. Nikolić je zajedno sa Šešeljem primio čin i dostojanstvo prema zaslugama. Kažu da to sada nije nužno pominjati no već na prvom koraku sam T. Nikolić nije uspeo da izbegne sopstvenu senku. Ono o Vukovaru, te ono o Srebrenici je uzburkalo region i zbunilo Evropu.

U sastavljanju Vlade svi su kao u vrzinom kolu - te svi mogu sa svima te onaj neće, pa ovaj hoće i tako unedogled. Najzanimljiviji je minsitar I. Dačić koji razmešta figure na šahovskoj političkoj tabli. On je sa Tadićem imao „istorijsko” pomirenje i formirana je koalicija koja je godinama vladala. Sada se mnogo toga menja. Sve je moguće ali se ne vidi šta i s kim: Da li će Dačić praviti savez ponovo sa DS B. Tadića ili će se okrenuti prema SNS. Navodo je LDP kamen spoticanja ali bi bila velika greška da se razumna upozorenja iz LDP odbace. Na sceni je i M. Dodik za koga nije jasno da li je na privremenom političkom radu u Beogradu - on je retko u Banjaluci - ili iz BIH deluje u nameri da se formira Vlada koja njemu odgovara. M. Dodik javno poručuje novom predsedniku Nikoliću da „digne Vojsku” i da brani Kosovo i tako dalje. Sam Dačić ne krije da iz Rusije na njega vrše pritisak da formira Vladu zajedno sa SNS odnosno on ne negira takve tvrdnje - kako god bilo još smo od Vlade daleko a to naravno novog predsednika dovodi u još neugodniju situaciju.
Sve će se videti kada nova Vlada bude povukla prve poteze. Još se ne zna ima li Srbija opoziciju odnosno ko će biti u opoziciji - može se desiti da i SNS bude u opoziciji. Još ne znamo da li će DS biti u opoziciji jer neki kažu da bi joj to najbolje bilo. U šahovskoj igri I. Dačića jasno je da on u prvom redu misli na sebe i na svoju SPS za koju kaže da je partija budućnosti. On naravno i ne razmišlja o petom oktobru i obaranju S. Miloševića a bio je perjanica u tom režimu, kao što je novi srpski ustavni poglavar državni T. Nikolić bio sa Šešeljem na ratištima. Neće biti dobro da Srbija ostane negde između, jer ako smo između nismo nigde i ne znamo kuda ćemo. Igra I. Dačić dare il gambetto - divan je taj italijanski izraz - ali igraju i drugi.
Najvažnije je da ta igra ne bude na štetu umorne i zbunjene Srbije kako je često bivalo u poslednjih dvadesetak godina.

Nije bilo nepoznato da se patrijarh sa Sinodom in corpore sprema da pođe u Hrvatsku, ali su verovatno pohitali oni koji su tu posetu nazvali istorijskom. Potez prvojerarha SPC je dobar jer su ostvaranja nužna u svim sferama. Za region je ovo sigurno važno. Ima i patrijarh znanu opoziciju, jer se već oglašavaju zilotske struje oko raščinjenog episkopa i kosovskog prvaka Artemija. Nije ovoj poseti sklona ni grupacija poznatih javnih radnika - oni su protiv rušenja zidova, a zid između pravoslavlja i katolicizma stoji vekovima. Svaki susret je važan ako makar pomišlja na rušenje. Od toga smo još daleko. Ali nada ne bi smela da posustane ni kod pravoslavnih ni kod katolika. Razgovori su tekli dobro ali u njima su bila i pitanja „prošlosti koja je još uvek kamen spoticanja” to se pominje i u saopštenju. Zna se da je bilo reči i o papinoj poseti Beogradu, ali samo to i ništa više. Srpski patrijarh Irinej se jasno opredelio za susret ako ne pre ono u Nišu sledeće godine. Veliki deo episkopata je protiv - još niko ne zna kako će se to prelomiti i hoće li.
U Rimu je naravno susret između pravoslavnih i katolika pozdravljen i to nije neobično - u Rimu odavno čekaju - kao i mnogi od nas - nekakvo otvaranje ili onaj dugo čekani aggiornamento. To je pravoslavlju nužnije nego drugima. I tu su otpori veliki. Zanimljivo je da moskovska crkvena štampa o tome ćuti - nisu to čak ni zabeležili. Oni koji znaju kakve su veze između SPC i RPC znaju da to nije slučajno - ruskoj crkvi je stalo da bude bliža sa SPC nego sa katolicima. Iz Carigrada iz Vaseljenske patrijaršije nema vesti, ali oni se svakako raduju makar i ovom i ovakvom otvaranju: Crkveni odnosi su uvek umreženi u međudržavne odnose i to u evropskim razmerama. O balkanu da i ne govorimo.
Da li će novi predsednik Srbije znati da čita ove znake vremena još o tome mnogo ne znamo - on iskustva u tim odnosima i nema. Ne znamo da li se T. Nikolić u „trećem Rimu” sreo i sa patrijarhom ruskim - o tome vesti nema.