Srbija – selo Potemkinovo

Sada vidimo mnogo jasnije da samo nastavljamo onu vrstu demokratije koju je oktroisao Slobodan Milošević. Samo što više nema ratova i nije moguće biti baš otvoreno brutalan, niti pljačkati pred svedocima i uplakanom decom.
A možda i toga ima i biće ga, ko zna...

Bilo je mnogo nagađanja u vezi sa opštim izborima u Srbiji održanim tokom maja meseca. Prvo je došlo jedno veliko iznenađenje - poraz Borisa Tadića, a zatim i drugo možda još veće - vlada SNS i SPS. Jer, prema izbornim rezultatima očekivale su se drugačije kombinacije, pa čak i „velika koalicija”, ali je malo ko pominjao ovakav ishod pregovora koji su trajali nešto više od mesec dana. Jedino što se ispunilo to je ono što se ponekad čulo - da je u Srbiji danas sve moguće...

I sada, dok čekamo izbor ministara, o kojima se uveliko nagađa, trebalo bi da se priviknemo na to da je DS u opoziciji, da kad pomenemo Tadićevo ime, ono „predsednik”, znači samo - stranački. Neki zbog toga iskreno žale, mnogi smatraju da su bili u pravu kada su tražili da se izabere „manje zlo”, a većina će se već navići...
Ipak, nije loše ni bar se nakratko osvrnuti i objasniti sebi: otkud sad to socijalističko - eksradikalsko „čudo”? Uz malo samokritičnosti na strani onih koji su se nekad borili protiv Dačićevog šefa, videće onu divnu kauzalnost našeg političkog truda u poslednjih dvadesetak godina povratka demokratije u Srbiji, i biće im, možda, bar malo lakše. Što bi, parafrazirajući Kanta, značilo da bi grešnik trebalo da zavoli kaznu jer mu ona logički neumoljivo, pripada.
Setimo se samo kakve su, koje i kolike opozicione stranke nastale kada je Milošević pristao da se mane ideje o pluralizmu u okviru SSRN, i odmah svoju stranku proglasio pravnom naslednicom SKS ali i već pomenutog SSRNS, što je podrazumevalo i velike nekretnine. Kada je počeo rat, onaj u kojem Srbija nikada nije učestvovala, najveći deo opozicije se uglavnom trudio da Slobodana Miloševića i njegovu ambicioznu suprugu, prevaziđe u ratničkim vizijama i strategijama, spremajući se za neizbežni mir. Bombardovanje Srbije ih je malo osvestilo ali najviše „folie a deux” predsedničkog para. Uz pomoć pola sveta, političku i materijalnu, a najviše zbog milion građana Srbije koji su 5. oktobra sve svoje stavili na kocku, pripremljen je rasplet. Na rusko ubeđivanje i garantije, priznati su izbori, a umorni lider SPS, postao je uvažavani sagovornik novog predsednika. Od obećanja građanima, u dokumentu pod nazivom Ugovor sa građanima koji su potpisali svi iz DOS, nije bilo gotovo ništa. Nikakvog odmaka od prethodnika, od njegove politike koja je Srbiju učinila „uzorom” negativnog junaka, nikakve skupštinske deklaracije, sudske tužbe, nikakvog epiloga. Ustavotvorna skupština je postala tema za podsmeh, iako je DOS u decembru 2000. imao dvotrećinsku podršku građana u Srbiji, otvaranje dosijea kratkotrajna i neprijatna tema, a lustracija zamajavanje za političke budale i pravničke filistre. Da su ostale iste, SPS i SRS su pokazale jasno kada su glatko odbile da imenuju svoje ljude u ustanovljenu lustracionu komisiju.

Šta se desilo? Mnogo toga ni danas ne znamo. Ali, što se tiče „poraženih snaga”, one su već sedmog - osmog oktobra, shvatile da više nemaju čega da se boje. Uživaće u čarima nove srpske demokratije, kako nikada do tada nisu... Trudili su se da budu uslužni kada su baš mislili da moraju, a uglavnom su zabušavali i saplitali novu vlast. Delovi državnih službi, gotovo nereformisanih u običnom tehničkom smislu, učestvovali su u pripremi i izveli atentat na premijera Srbije.
Sada vidimo mnogo jasnije da samo nastavljamo onu vrstu demokratije koju je oktroisao Slobodan Milošević. Samo što više nema ratova i nije moguće biti baš otvoreno brutalan, niti pljačkati pred svedocima i uplakanom decom. A možda i toga ima i biće ga, ko zna...
U Srbiji, jednoj od ostataka SFRJ, najmekše zemlje komunizma, zemlje socijalističkog samoupravljanja, radikalniji događaj po posledicama bila je Osma sednica nego Peti oktobar. Ovaj prvi bio je prekretnica u raspadu zajedničke države u za mirnodopsku Evropu, nezamislivim stradanjima i razaranjima, a Peti oktobar, velika nada onih koji su ga jedva dočekali, ostao je tek jedan izuzetno uzbudljiv i dinamičan dan smene na vlasti. Napravljen, doduše, pod revolucionarnim kulisama.
I to je upravo ono što je obeležilo postmiloševićevsko vreme - političke kulise, kulise reformi, evropskih vrednosti, borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije... Uglavnom, gledali smo u kulise, u paravane, a sada ćemo shvatiti da će se brzo srušiti sva ta Potemkinova sela koja su bila lažnija od pravih jer ni mi nismo važni kao što je to Potemkinu bila Katarina Velika za čiju naklonost je bio sve spreman da uradi. Naše su kulise, međutim, sam naš život, njegova današnja vrednost i smisao.