I dok političarsko orgijanje traje, stanovnici tog grada strepe od gašenja još jedne peći u železari.
Ovih dana objavljeno je da je Srbija uz BiH i Albaniju jedna od tri najsiromašnije zemlje u Evropi, ali naše političare to ne baca u brigu. Oni se ponašaju kao da upravljaju perspektivnom i uvaženom zemljom. Od kako se završila izborna kampanja sa obećanjima, možemo da ih vidimo samo na televizijskim ekranima. Ali baš tu dolazi do punog izražaja

i amputirana javnost. SNS u pregovorima nudi funkcije kakve u kombinaciji sa demokratama ne bi mogli da dobiju, jer i tamo vladaju gužva i veliki apetiti. A pošto i SNS ima kadrove koji nisu ništa bolji od Dačića i Dinkića, koji se kao ministar ekonomije proslavio ne samo obećanjem od hiljdu evra za akcije NIS-a, nego i izjavom da nije znao da će ovde doći kriza, manevar SNS-a može se tumačiti i kao želja da se Demokratskoj stranci i Borisu Tadiću uništi mogućnost da formiraju vladu. Dakle, nesposobnost i zlonamernost imaju značajnu ulogu u tome kako će se upravljati Srbijom. Ali, bilo da uđu u vladu Borisa Tadića za čijeg je predsedničkog mandata uništeno pravosuđe ili da budu na čelu vlade SNS-a, stranke četničkog vojvode i njegovih saradnika poput Olivera Antića koji je sa Pravnog fakulteta izbacivao profesore koji su se protivili ratu i nacionalizmu, Srbija neće izbeći još dublji pad u materijalnom i moralnom smislu. Kada se sve svodi na borbu za pozicije, nema mesta za vrednosti i opšte dobro. Srbija u tome ima bogato iskustvo, a i sada sa ovom političkom klasom nema naznaka da bi se nešto promenilo.

Umesto da izbor vlade bude javna stvar, on je kod nas obavijen tajnovitošću. Zagonetke se pletu, a time raste i neizvesnost među građanima koji sve teže žive. Jer ovo je najskuplji postizborni period, a plaćaju ga upravo oni, svakodnevno pedeset miliona evra. Iako Tomislav Nikolić sa svojih kratkih boravaka u Evropi ponavlja da Srbija želi u Evropu, pomalja se i jedan drugi scenario miliji dušama predsednka države i eventualnog premijera. Ne zna se da li je scenario napisan na zvaničnom papiru ili na ceduljici poput one salvete po kojoj su Tuđman i Milošević crtali granice. Tek, novinarka NIN-a zna da cedulja postoji da bi se videlo kako Rusi, navodno, Dačića žele da vide na mestu premijera. Zatim, i predsednik države i ministar policije odlaze po savet u Rusiju. A tamo nemaju šta da ponude osim Srbiju. Tako da u vazduhu treperi najava neke nove gozbe, zbog koje se i Milorad Dodik preporučuje kao učesnik. „Neću MMF, hoću Ruse”, izjavljuje kapriciozno, poput razmaženog deteta koje bi htelo novu igračku. I tako smo došli do još jednog kriterijuma za premijera, a to je bliskost sa Rusijom.
Naša glavna ideologija sada je nacionalizam, kao što je u Titovoj Jugoslaviji bio komunizam. Jedino je sadašnja partijska država direktna naslednica nekadašnje. Pokazalo se da nacionalizam, autoritarnost i partijsku državu podjednako vole i oni na desnoj i oni na levoj strani, čak i ako su antikomunisti. U knjizi Zagorke Golubović Kriza identiteta savremenog jugoslovenskog društva, koja je objavljena 1988. godine, pred početak događaja koji će dovesti do raspada Jugoslavije, zapisani su intervjui uglednih političara koji su ukazali na muke s identitetom Titove Jugoslavije. Zapanjujuća je sličnost matrice iz koje srpska politika ne može da se izvuče, tako da je u tom kontekstu i sada aktuelno upozorenje sociologa Aleksandra Molnara da su nedovršene države osuđene na cirkularne revolucije. Evo delova tih intervjua:
Marko Nikezić: U lenjinističkoj partiji je naša prava pramajka; zato sve što se dogodilo od Oktobra do danas, i kod nas, vidim kao uznemirenu površinu, ali gde se povlači ista linija... Naš realni socijalizam je više kasarnski nego industrijski i geneza ostavlja trag. „Zato je za boljševike zauzimanje vlasti ono bitno”. Koča Popović o situaciji posle sukoba sa SSSR 1948.: Bila je ogromna stvar suprotstaviti se zemlji sa kojom smo imali idejni identitet. Ali se posle pokazalo da možemo manje nego što se mislilo... Posle 60-tih tražili smo ponovo naš interes u idejnoj vezanosti sa SSSR umesto das mo ostali u našoj nezavisnosti. Mirko Tepavac: Godina 1948. bila je uslov za demokratizaciju socijalizma, ali je ostala nerešena dublja dilema: da li smo samo jedna, makar i nezavisna varijanta boljševičkog socijalizma. Pobedili smo u tom sporu kao država, osvojili smo nezavisnost, a priklonili se kao socijalizam...