Kada su vremena dobra i svetska ekonomija se širi u uslovima proizvedenog novog viška vrednosti, klasna borba je prigušena. Ona nikad ne nestaje, ali čim postoji nizak nivo nezaposlenosti, a realni prihodi nižih socijalnih slojeva idu naviše, čak i u samo malim vrednostima, socijalni kompromis je zapovest dana.
Ali, kada svetska ekonomija stagnira, a realna nezaposlenost značajno raste, to znači da se kolač smanjuje. Tada nastaje pitanje ko će poneti teret tog smanjivanja - unutar zemalja i između zemalja. Klasna borba postaje vidljiva i jača i, pre ili kasnije, vodi u otvoren konflikt na ulicama. Ovo je ono što se dešavalo u svetskom sistemu od 1970-tih, a, najdramatičnije, od 2007. Dotle, viši socijalni slojevi ( 1%) držali su svoj deo kolača i čak su ga uvećavali. Što nužno znači da se deo ostalih (99%) u toj meri smanjivao.
Borba oko raspodele udela okreće se, pre svega, oko dva pitanja u globalnom budžetu: porezi (koliko i ko) i osiguravajuća mreža troškova populacije (troškovi obrazovanja, zdravstva i garantovanih doživotnih prihoda). Nema zemlje u kojoj se ova borba nije dogodila. Ali je u nekim zemljama izbila nasilnije nego u drugim - zbog njihovog mesta u svetskoj ekonomiji, zbog unutrašnje demografije, zbog njihove političke istorije.
Akutna klasna borba svakome postavlja pitanje kako sa tim postupati politički. Grupe na vlasti mogu okrutno da uguše narodne nemire, a mnoge to i čine. Ili, ako je nemir suviše jak za njihove represivne mehanizme, mogu da pokušaju da kooptiraju protestante naizgled im se pridružujući i ograničavajući realnu promenu. Ili čine i jedno i drugo, pokušavajući najpre sa represijom a zatim kooptiranjem, ako prvo propadne.
Protestanti se, takođe, suočavaju sa dilemom. Oni uvek počinju kao relativno mala, hrabra grupa. Njima je potrebno da privuku mnogo veću (a politički daleko najplašljiviju grupu) da im se pridruži, ako žele da impresioniraju grupe na vlasti. Ovo nije lako, ali se može dogoditi. Dogodilo se u Egiptu na trgu Tahrir 2011. Dogodilo se u pokretu „Okupirajmo” u SAD i Kanadi. Dogodilo se u Grčkoj na poslednjim izborima. Dogodilo se u Čileu i sada već dugotrajnim studentskim štrajkovima. A sada izgleda da se dešava u Kvebeku.
Ali, kada se to i desi, šta onda? Postoje neki protestori koji žele da prošire inicijalne uske zahteve mnogo dalekosežnijim i fundamentalnijim zahtevima za rekonstruisanje socijalnog poretka. A tu su i drugi, uvek ima i drugih, koji su spremni da sednu sa grupama na vlasti i pregovaraju o nekom kompromisu.
Kada grupe na vlasti suzbijaju pobunu, one vrlo često potpiruju vatru protesta. Ali represija često i uspeva. Kada ne uspeva i kada vlasti traže kompromis, one su često u stanju da „ubace amortizere”. Izgleda da se ovo dogodilo u Egiptu. Nedavni izbori su odveli u drugi krug presudne bitke između dva kandidata od kojih nijedan nije imao podršku revolucije sa trga Tahrir - jednog od poslednjih premijera svrgnutog predsednika Hosni Mubaraka i, drugog, lidera Muslimanskog bratstva, čiji je glavni cilj konstituisanje šerijata u egipatske zakone, a ne primena nekih zahteva sa trga Tahrir. Rezultat je surov izbor za oko 50% onih koji u prvom krugu nisu glasali ni za jednog od ova dva kandidata. Ova nesrećna situacija rezultirala je činjenicom da su glasači sa Tahrir trga podelili svoje glasove između dva kandidata sa ovako različitim poreklom.
Kako da mislimo o svemu ovome? Izgleda da postoji brza i konstantno nestalna geografija protesta. Ona se neočekivano pojavljuje, a zatim je ili ugušena, ili kooptirana ili ugašena. A onda se pojavljuje na nekom drugom mestu gde, sa te strane, biva ili ugušena ili kooptirana ili ugašena. A zatim se iznenada pojavljuje na trećem mestu jer, iako svetska, ona je nesuzbivljiva. Zašto? Iz prostog razloga. Svetski prihod se realno smanjuje i ne prestaje da se smanjuje. Strukturalna kriza kapitalističke svetske ekonomije proizvodi neupotrebljiva standarna rešenja svog problema, svejedno koliko mnogo nas naši učenjaci i političari ubeđuju da sledi period prosperiteta na horizontu.
Mi živimo u haotičnoj svetskoj situaciji. Kolebanja u svemu su velika i brza. Ovo je primenljivo i na socijalne proteste. To je razlog što govorimo o geografiji protesta koji neprekidno menja mesto, Tahrir trg u Kairu juče, neodobreni masovni marševi sa šerpama i loncima u Montrealu danas, negde na drugom mestu sutra.<