Naučni skup u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju 

Na tragu istraživačkog iskustva Zagorke Golubović

Krajem aprila održan je u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, naučni skup pod naslovom Antropološka teorija i društvena praksa – na tragu iskustva Zagorke Golubović povodom 60-godišnjice njenog naučnog rada. Radove je podnelo petnaestak naučnih radnika, znalaca dela profesorke Golubović među kojima su Lino Veljak, Nada Sekulić, Vojislav Stanojčić, Božidar Jakšić, Marinko Lolić, Milenko Marković, Čedomir Čupić, Ivana Spasić, Nenad Daković, Miloš Nemanjić, Rada Drezgić, Zoran Vidojević, Jelena Đurić, Olivija Rusovac i Zlatoje Martinov. Na skupu je govorio ali nije imao rad i prof dr Dragoljub Mićunović
Olivija Rusovac članica uredništva Republike podnela je referat sa temom Zagorka Golubović: odnos prema javnosti, dok je rad glavnog urednika Zlatoja Martinova nosio naslov Zagorka Golubović u Republici (1989-2012). Na kraju rada Martinov daje kompletnu bibliografiju svih njenih članaka u listu koja za 23 godine saradnje sadrži 51 bibliografsku jedinicu.
Svi radovi će biti objavljeni u časopisu Instituta za filozofiju krajem ove ili početkom naredne godine.
U ovom broju uz odobrenje organizatora, donosimo skraćenu verziju rada prof. dr Lina Veljaka (kompletan rad će biti objavljen u pomenutom časopisu) kao i rad prof. dr Sretena Vujovića koji nije oficijelno učestvovao u radu skupa iako je pripremio rad, nego je želeo da svoj rad o Zagorki Golubović objavi upravo u Republici.
Ur.

Skica za portret Zagorke Golubović

Nije nimalo jednostavno skicirati životni i profesionalni portret profesorke Zagorke Golubović budući da ona iza sebe ima obimno i sadržajno bogato delo, da dugo i aktivno živi i da su se za njenog života menjali društveni sistemi, države i dešavale druge dramatične pojave i procesi. Ipak, ispisaću nekoliko crtica njenog portreta ukazujući na Zagorku Golubović kao ličnost, kao antropologa i kao intelektualca. Pišem ove fragmente i zbog toga što sam spadao u grupu onih studenata kojima je ona bila jedan od omiljenih profesora.

Rođena je u Debrcu, a u Orašcu, mestašcu pored Save, sam u bašti njene nekadašnje kućice jednom davno sa koleginicama i kolegama sa Odeljenja za Sociologiju bio gost na prijatnom izletu. Od svoje jedanaeste godine živi u Beogradu.
Reč je o marljivoj, darovitoj, energičnoj, hrabroj i samosvesnoj osobi. Prijatnog lika i osmeha, ponekad deluje strogo i govori gromko.
Strastveno je posvećena otkrivanju istine i društvenom aktivizmu.
Brižna je majka sociologa i profesorke francuskog jezika Branislave Pešić koja stalno živi i radi u Ženevi.
Svoju karijeru je započela kao profesorka filozofije u gimnaziji u Zemunu, da bi posle odbranjenog doktorata počela da radi kao docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Samopregorno se bavi naukom, posvećeni je i uspešan profesor (predavač) na našim i svetskim univerzitetima. Bila je pravična prema studentima i kolegama, cenila je dijalog, ali je argumentovano i odlučno branila svoje gledište. Njena je reč uvažavana na sednicama Odeljenja i Fakulteta.
Bila je pouzdan mentor pri izradama diplomskih, magistarskih i doktorskih radova.
Pokazala je izrazite organizatorske sposobosti u procesu institicionalizacije naše sociologije i antropologije šezdesetih godina minulog veka: uvođenjem predmeta Antropologija i Sociologija porodice na Odeljenju za sociologiju, a naročito osnivanjem i rukovođenjem poslediplomskim interdisciplinarnim smerom iz antropologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Rukovodila je brojnim projektima na Filozofskom fakultetu, Institutu za sociološka istraživanja FF, Centru za filozofiju i društvenu teoriju IDN, Alternativnoj akademskoj mreži i ostalim institucijama; uređivala je monografije, zbornike, sarađivala sa časopisima, uključujući „Praksis,“ učestvovala u radu Korčulanske letnje škole i tome slično.
Smatram da je zaslužila da bude izabrana za profesora emeritusa Univerziteta u Beogradu, kao i za člana SANU. Nedavno je dobila zvanje Viteza profesije kao priznanje ugledne nevladine organizacije LEX.
Imam utisak da su, pored drugih činilaca, njen skojevski angažman u mladosti (počev od 15. godine) i socijalizacija u okviru brojne partizanske porodice oblikovali njen potonji aktivizam i idejno-političke stavove. Na ovo me je podsetilo njeno skorašnje kazivanje u televizijskom razgovoru sa Natašom Odalović kada je zauzela principijelan stav protiv rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića. 

Francuski sociolog Rejmon Budon je duhovito primetio da psihologiju biraju oni koji imaju problem sa sobom, antropologiju oni koji imaju problem sa ljudskom prirodom,  a sociologiju biraju oni koji imaju problem sa društvom.
Baveći se ljudskom prirodom u društvenom i kulturnom kontekstu Zagorka Golubović je prvenstveno antropolog i sociolog tj. sociokulturni antropolog sa filozofskim utemeljenjem. Za našu naučnu zajednicu ova činjenica je od značaja zato što je time zasnovana moderna antropologija u našoj sredini. Do tada smo imali uglavnom začetke fizičke antropologije i antropografije u ukviru nacionalne etnografije i etnologije čijim deskripcijama  etnopsihičkih profila i nacionalnih karaktera treba prilaziti sa oprezom.
Sećam se da sam od Z. Golubović kao student saznao za Klakhonov iskaz da je čovek kao svi drugi ljudi, kao neki drugi ljudi i kao niko drugi. S tim u vezi, antropologija se bavi otkrivanjem univerzalnih, posebnih i pojedinačnih aspekata koji život čoveka čine ljudskim. Govorila nam je da se čovek rađa kao individua, a da postaje ličnost kroz procese primarne i sekundarne socijalizacije i individuacije. Drugim rećima, razvoj ličnosti je dijalektika procesa individuacije i socijalizacije.
Posebna vrednost naučnog angažmana Zagorke Golubović sastoji se u tome  što je njena antropološka zamisao bila otvorena, nedogmatska. Polazeći od Marksovih pojmova i ideja o praksisu, alijenaciji, reifikaciji, „kritici svega postojećeg“ i emancipaciji Z. Golubović je preispitivala njegovu antropološku teoriju ukazujući na njena ograničenja: nerazvijenost personalističke perspektive, nedostatak analize svakodnevnog života i odsustvo teorije o kulturi, kao centralnog posrednika između društvenih i individualnih simbola i potreba. Delo Zagorke Golubović odlikuje humanistička i personalistička orijentacija u antropologiji, odnosno „shvatanje da društvena organizacija mora biti u službi potpunog razvitka pojedinca“. Personalizam Zagorke Golubović se ne zaustavlja na onoj Marksovoj maksimi o „slobodi pojedinca kao uslovu slobode za sve ljude“.
Nastojala je i uspevala da ograničenja Marksove antropološke misli prevaziđe sopstvenim istraživanjima. O tome svedoče njene knjige Problemi savremene teorije ličnosti (1966), Čovek i njegov svet (1973) i Porodica kao ljudska zajednica (1981). Sledile su: knjiga o staljinizmu, knjiga Kriza identiteta jugoslovenskog društva u kojoj je napisala da je „jugoslovensko društvo hibridno društvo, koje je činilo prve korake ka socijalizmu i demokratiji, ali je to zagušio jedan u osnovi autoritarni sistem, sa moćnim harizmatskim vođom“, potom istraživanja o socijalnom karakteru i istraživanje o svakodnevnom života u postsocijalističkoj transformaciji srpskog društva posredstvom kvalitativne metodologije, objavljeno u knjizi Politika i svakodnevni život – Srbija 1999-2002. (prir. Z. Golubović, I. Spasić, I. Jarić, 2003). U poslednje vreme oštro je kritikovala divlji (politički) kapitalizam u Srbiji, a osobito gledišta Hajeka, Nozika i drugih korifeja neoliberalizma.
Na dan održavanja naučnog skupa Antropološka teorija i društvena praksa – na tragu istraživačkog iskustva Zagorke Golubović, 27. aprila 2012,u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu pojavila se poslednja knjiga Z. Golubović Moji horizonti: mislim, delam, postojim (izd. Žene u Crnom, Beograd), vredna i neobična knjiga o Zagi njom samom. Recenzent Lino Veljak je istakao inspirativnost ovog dela napisavši: „autorica na osnovu vlastitog iskustva svjedoči, posebno svojim životnim primjerom i stavom realnu mogućnost nepokolebljivosti kritičkog mišljenja, te dosljednosti i ustrajnosti u zastupanju humanističkih principa i uspravnog hoda. U tom smislu knjiga predstavlja radikalnu (iako implicitnu) kritiku nihilizma i indiferentnog relativizma“. 
Još povodom njene knjige o staljinizmu Božidar Jakšić je vrednovao naučno delo Zagorke Golubović rekavši da je ona „prva dama jugoslovenske sociologije i antropologije“. 
Vratimo se za trenutak antropološkom stanovištu Zagorke Golubović. Antropološko proučavanje čoveka kao totaliteta (bio-psiho-socio- kulturnog bića) se zbog velike kompleksnosti ne može obaviti primenom jedne teorije, već kombinacijom različitih komplementarnih teorija i metoda. Otuda su studenti, kao i svi drugi zainteresovani, mogli da se iz njenih radova (videti, na primer, knjigu Antropološki portreti – 1991) upoznaju kako sa klasičnim tako i sa modernim antropološkim teorijama koje su se oslanjale na filozofiju (personalizam Emaniela Munijea, Hajdegera i Sartra), ili na sociologiju i psihologiju (E, From, D. Risman, Viljem H. Vajt mlađi, Z. Bauman). Pisala je takođe o funkcionalizmu B. Malinovskog, strukturalizmu Kloda Levi-Strosa, shvatanjima Kliforda Gerca i drugih, kritikovala odnos postmoderne prema antropologiji. Bavila se, dakle, različitim misaonim pravcima  i dilemama moderne antropologije. Zašto ovo ističem ? Zato što u poslednje vreme postoji nastojanje da se delovanje nastavnika Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta krajem šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, naročito pripadnika, ne baš homogene Praksis grupe, označi i odbaci kao nešto anahrono, dogmatsko, prevaziđeno, pa čak i štetno. Nasuprot tome, reč je o antropološkom marksizmu koji je bio 
i ostao otvoren prema drugim izmima i tragao u konvergenciji sa njima  za novim odgonetanjem ljudske prirode i novim vidovima ljudske emancipacije. Drugim rečima, studentima i široj čitalačkoj publici nuđena je mogućnost izbora različitih stanovišta, jer bez izbora nema slobode, pa ni slobode mišljenja. Verovalo se, pritom, da se sloboda kao takva ne poklanja već da se izumeva i zadobija. 
Držeći se gesla da slobodno misli i piše Zagorka Golubović je, pored ostalih nevolja koje takav stav u autoritarnim režimima povlači, bila jedina sa sedmoricom kolega sa Filozofskog fakulteta koji su svoju rešenost da kritički misle, ne štedeći pritom ni harizmatskog vođu, 1974. godine platili gubitkom posla na tom fakultetu. Dve rečenice koje je ovim povodom izgovorila Z. Golubović verodostojno govore o crtama njene ličnosti: „Iako je činom koji je preduzet protiv ’grupe profesora’ ograničena i moja sloboda, pre svega u izboru mesta rada, time mi nije mogla biti ukinuta sloboda da kritički mislim i ponašam se u skladu sa tim, budući da je čovek u najvećoj meri slobodan onoliko koliko dopusti sebi da se ponaša kao slobodna i autonomna ličnost. Zato smo, mislim, mi koji smo bili institucionalno osujećeni, imali više slobode da se ponašamo u skladu sa svojim uverenjima, nego oni koje su institucije ograničavale i primoravale na manji ili veći stepen konformizma“. 
Treba reći da su Filozofski fakultet kao institucija, i većina najuglednijih profesora, osvetlali obraz i jasno i glasno izrazili solidarnost sa svojim progonjenim kolegama. Doduše bilo je pojedinaca, uključujući i neke sa Odeljenja za filozofiju i sociologiju, koji su bili protiv tih kolega. S druge strane, sa Fakulteta prognani nastavnici i saradnici su bili solidarni sa svojim studentima koji su iz sličnih razloga stradali (bili nadzirani i kažnjavani), i trudili se da im na različite načine pomognu. 
No, prethodnim rečenicama je već započet deo skice portreta Z. Golubović kao intelektualke.