Okrugli sto Republike

Mediji u regionu bivše Jugoslavije – stanje, perspektive i mogućnosti saradnje

U redakciji „Republike” održan je 8. maja razgovor o položaju medija u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Kosovu. U razgovoru su učestvovali predstavnici podgoričkog „Monitora” Milka Tadić Mijović, direktorka i Esad Kočan, glavni i odgovorni urednik, osiječke televizije Jaroslav Pecnik, dopisnik Televizije Kosova iz Beograda Fahri Musliju, dopisnik više bosanskih listova i Federalne televizije Dejan Kožul, Gojko Mišković, publicista iz Sombora, Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a, Zlatoje Martinov, glavni i odgovorni urednik „Republike”, kao i članovi redakcije Olivija Rusovac, Nastasja Radović i Dragan Stojković. U diskusiji je uzela učešća i medijska teoretičarka Ivana Kronja.

za razgovor mogu da budu i podteme poput ekonomskog položaja medija, načina finansiranja, vlasničkih odnosa i njihovog uticaja na medije. Isto tako ne treba zaboraviti odnos između državnih i nezavisnih medija odnosno o tome kakav je njihov odnos prema istini i etičkim kodeksima novinarstva, a trebalo bi se osvrnuti i na tzv. javne servise u našim državama. Kad to kažem verujem da ćete

prema toj negativnoj društvenoj pojavi ako se to protivi interesima te političke partije, tog političkog lidera ili nekog uticajnog tajkuna. To je zaista veliki problem u Srbiji. Samo da vas podsetim na slučaj Novosti biće vam jasnije koliko su u tu netransparentnu mrežu vlasništva upleteni raznorazni sumnjivi tipovi, ubirači novca. Svoje vlasništvo nad Novostima ad., potvrdio je i sam Milan Beko, kada je gostovao u emisiji TV B92 u novembru 2010. godine rekavši da nikada nije ni bilo sporno da je on vlasnik „Artosa“, „Krimaksa“ i „Karamta“ koje su kupile 62,4% akcija Večernjih novosti. Time je on potvrdio da je te akcije kupio nezakonito, jer se radi o tri firme koje su međusobno povezane. Prema zakonu o preuzimanju akcionarskih društava povezana pravna lica na berzi mogu kupiti samo do 25% akcija, dok je
		Zlatoje Martinov

elite, koje medijski sektor tretira kao četvrti stupanj demokratije, a ne kao sektor koji bez koga nema napretka u demokratskim procesima u Srbiji. Dakle, iz tog ugla treba posmatrati sve ono što se dešavalo svih onih 12 godina i ono što sada imamo kao rezultat tih procesa. Možda kao najbolja ilustracija medijske slike Srbije može da posluži jedna zanimljiva sekvenca o boravku hrvatskog predsednika Josipovića nedavno u Srbiji i on se obilazeći crkvu ili šta već, okliznuo i sa nekih stepenica pao, pad je bio sasvim bezazlen, ali tu scenu sutradan u
		Vukašin Obradović

Dakle vi iz ovih podataka možete zaključiti mnoge stvari ali osnovno je da je ovoliki broj medija osnov za postojanje onoga što ja zovem sistem kontrolisanog haosa. Svakom laiku je jasno da država Srbija sa ekonomskim resursima koje poseduje ne može da izdržava ovoliki broj medija jer jednostavno ne postoje ekonomski uslovi da bi oni normalno radili. Ipak ti mediji se održavaju u životu i tu je zapravo ključna uloga države koja jednostavno ovakav sistem održava, jer pomoću njega kontroliše većinu medija. Ne treba da postoji kod nas nikakva zabluda, ono što se dešava u medijskom sektoru u Srbiji duboko je osmišljeno i sistemski realizovano i tu ne postoji nikakva slučajnost. Taj sistem kontrole medija se zasniva na nekoliko postavki i u njemu je ključna uloga države. Uloga države u Srbiji pre svega se ogleda u njenom antizakonskom vlasništvu medija. Dakle suprotno zakonu o javnom informisanju, država je i dalje vlasnik recimo u Politici u Večernjim novostima, a posredno preko lokalnih samouprava i vlasnik mnogobrojnih lokalnih medija. Iako zakon o javnom informisanju jasno kaže da država ne može biti vlasnik, ona i dalje je locirana kao jedan od važnih vlasnika u tom medijskom prostoru, što samo po sebi otvara prostor za pritisak. Sa druge strane, ovaj sistem ne bi mogao da funkcioniše da država jednostavno ne kontroliše novac koji ulazi u medije, o čemu je i Zlatoje govorio, a kontrola tokova novca se pokazala kao efikasniji način kontrole medija.

Kako se vrši kontrola tokova novca? Pa na vrlo jednostavan način – na osiromašenom tržištu Srbije država je bila jedan od veoma ako ne i najveći investitor u medije i to ne bi bilo loše kada bismo govorili o finansiranju javnog interesa jer, naravno svaki odgovor da demokratska država ne može da prepusti medije samom tržištu ona mora da se brine o zaštiti javnih interesa na razne načine, međutim, ovde se ne radi o zaštiti javnog interesa, ovde se radi o zaštiti partijskih pa čak i ličnih interesa.
Drugi način na koji se sredstva iz države prilivaju u medije to je ono o čemu se zapravo izveštaj bavi, to su ilegalni tokovi novca gde su pojedina ministarstva sklapala separativne ugovore sa medijima to naravno nisu bili ugovori koji se tiču, oni su formalno bili ugovori koji se tiču nekakve delatnosti u okviru ministarstva, a zapravo su bili kupovina političkog uticaja, i treći način na koji se kontrolišu tokovi novca, to valjda nigde ne postoji osim u Srbiji, jednostavno ovde postoje dve agencije koje kontrolišu ljudi bliski vladajućoj stranci i oni imaju apsolutni prelaz na medijskom tržištu i kontrolišu najveći broj klijenata, odnosno načina na koji će se sredstva iz tih budžeta prelivati u medije. Ako sakupite sume novca iz ova tri izvora, vi ćete videti da negde od 165 odnosno 170 miliona evra, koliko iznosi ukupan marketinški budžet u Srbiji, država na posredan ili neposredan način kontroliše direktno više od polovinu novca. Dakle to je potpuno jasan sistem i on zbog toga daje vrlo dobre uslovno rečeno vrlo dobre rezultate i ono što je još drastičnije, ovaj sistem ne prepušta ništa slučaju, zato je spomenuo RTS, dakle ni RTS nije izuzet iz ove priče jer prema poslednjim podacima visina naplate pretplate za RTS je oko 40%, to je daleko od onog što može, što je potrebno RTS-u međutim, takvo stanje je već godinama, ali se ništa ne radi da se recimo, taj sistem promeni.
I na kraju ono što je važno jeste što smo mi kao medijska koalicija zapravo koalicija koja je okupila sva važnija udruženja i asocijacije u Srbiji na izradi medijske strategije bili jasno protiv, ali to nije uvaženo, jesu regionalni TV servisi. Država uprkos svemu namerava da merama uvede regionalne TV servise pri tome ne precizirajući ni način kako će se oni finansirati ni način na koji će biti osigurana njihova uređivačka nezavisnost. Ne predviđa prosto ni procedura po kojoj će oni biti birani ali samo ta ideja da je država instirala na regionalnim TV servisima govori o tome da danas u Srbiji ne možemo očekivati od nove vlade kao ni od ove stare, bitnije pomake u medijskom sektoru jer ova situacija oko regionalnih servisa nas prosto uverava da država i dalje ima jasnu nameru da kontroliše medije.

Kad se tako postavi problem onda i borbenost novinara treba da dobije nekakav drugačiji smisao, jer kada ljudima kažeš sloboda, onda je to već malo drugačije, tu se udara na dostojanstvo. Ovde je država ili države u regionu svejedno, udarila na ljudsko dostojanstvo, a to je strašno dubok i ozbiljan problem. Nije zbog toga slučajno što u inostranstvu kažu za Srbiju da su mediji srednje slobodni. Strašno je da smo dobili ocenu srednje, i to vrlo nisko srednje, 114 zemlja u svetu smo po slobodi medija! E pa zamislite koja je to sredina slobode! Ponižavajuće je i to da se takvi kvalifikativi o srednje-slobodnom i neslobodnom, uopšte daju u 21. veku i to u zemlji koja se pre 12 godina toliko borila za slobodu Zato plediram za to da se fokus našeg razgovora ili
		Olivija Rusovac

Zlatoje Martinov: Kako stvari stoje na lokalnom nivou? U Somboru i severnoj Bačkoj? Odgovor na ovo nam može dati Gojko Mišković. Izvoli Gojko.

suštastvenog društvenog diskontinuiteta, nije ni desio; ja bih u crnohumornom tonu dodao da su ga serdari i vojvode DOS-a trampili za dva 1. aprila. Osobenost situacije u Somboru je u tome što je prvoaprilsko šegačenje sa gradjanima počelo još 1996. godine. Novo uspostavljena lokalna vlast Koalicije Zajedno, radi sebično-koruptivnog interesa, razbila je uigrani medijski koncept Informativnog centra, koji su činili Somborske novine i Radio Sombor. Ukinuto je sučeljavanje stavova u emisijama uživo, a stvoreni su i u pisanoj formi obznanjeni spiskovi ličnosti koje ne smeju gostovati u programu. Rezultat posle 15 godina je sledeći: Radio Sombor je živi mrtvac, ni senka nekadašnjeg medija, dok su Somborske novine privatizovane od strane
		Gojko Mišković

Zlatoje Martinov: Sada bih reč dao našem uvaženom gostu iz Hrvatske koji je ugledni hrvatski analitičar i dobar znalac političkih ali i medijskih prilika tamo.

Jaroslav Pecnik: Ja surađujem kao programski savjetnik na osiječkoj televiziji koja je posebna priča utoliko što ta televizija kao i svaka regionalna privatna televizija nije slobodna nego zapravo služi vlasniku ali je sreća u nesreći što je ovaj relativno pametan čovjek, van korupcijskih lista iako je jedan od najbogatijih ljudi u Hrvatskoj. Odlučio se na nešto što je za hrvatski slučaj dosta interesantno i poučno. Zapravo sve ono što bi bilo za neočekivati da napravi jedan HDZ-ovac, a TV Osijek je zapravo HDZ-ova televizija, on je napravio. Angažovao je mene i druge slobodumne ljude i mi sada imamo svoje emisije, slobodno pričamo šta god nam padne na pamet, doista nikakve cenzure nema. Znači, jedna specifičnost koja ne znam da li kod vas postoji, ali kod nas u Hrvatskoj sigurno ne, jer svi drugi regionalni mediji su vrlo jasno pozicionirani ili stranački ili tajkunski. Ostali mediji koji postoje u Osijeku i njegovoj regiji potpuno su pod kontrolom Glavaša jer on ima vlast i u gradu i županiji iako je u zatvoru sada u Mostaru.

SDP je danas na vlasti i ima velikih ambicija u kontroli medija, ali oni su se prije svega fokusirali na televiziju kao javni servis, na novine ne, najbolji primer je Vjesnik, to su bile državne novine, gomilale su gubitak i SDP je naprosto odlučio da se te novine ugase. Odlučili su da im to više ne treba, tim pre što treba imati u vidu raniju umreženost Vjesnika sa HDZ-om, to im ne mogu zaboraviti kao i to da je direktor Vjesnika bio Šeksov nećak. I tako dalje, sve su to političke igre. Tako je danas interes nove SDP-ove koalicione vlade usmeren prema hrvatskoj televiziji što je posve razumljivo jer je njezin utjecaj na javno mnenje najveći.
Kada je riječ o zakonu o medijima on se u Hrvatskoj još ne donosi, jer se želi napraviti po viđenju novih vlasti, ali ništa bitno se neće promeniti ako ne promenite ljude. Možete imati zakone, pravila, šta god hoćete, ali bitni su ljudi koji ih sprovode. A mnogi su spremni na sve da bi zadržali pozicije. Otkriven je sukob interesa gospođe Hloverke Srzić koja radi na državnoj televiziji, dakle na javnom servisu, a istovremeno je radila privatne programe pa ih je prodavala tom istom servisu za ogromne novce. Iz kase HDZ-a je dobijala ne znam koliko tisuća kuna, ali to joj naprosto ne smeta, niko je ne okrivljuje, dok je drugima dovoljno da pokušaju malo otvorenije pričati o političkim temama, pa da im se odmah preti otkazima. Očekuje se od HRT-a da pomaže i protežira vladajuće bez obzira da li je to HDZ ili SDP. Onda naravno imate gospođu Hloverku Srzić koja sada pita nove ministre iz SDP-ove vlade npr. Čačića ili Linića vrlo snishodljivo: pa recite nam molim vas šta možemo očekivati. Nema tu pravih novinarskih pitanja, jer ako postavite oštrije pitanje već vas vlast zove na odgovornost. Naprosto to je jedna programirana slika medija i ta slika je zapravo zastrašujuća. Ako govorimo o tiskanim medijima, riječki Novi list u kojem ja surađujem je jedan od pristojnijih medija. Među novinama se smatra da je jedan od najslobodnijih dnevnih novina, iako naravno nije, pogotovo kako je bivši vlasnik Bjelić propao - to je tajkun kojio je bio povezan za Sanaderom - i sada je došao novi vlasnik neki Fadžari, Italijan koji takođe odrađuje posao, i vidi se kako pada polako razina Novog lista, naprosto neki novinari koji su bili jako dobri odlaze jer vide da više ne mogu pisati, oni su relativno pristojno i plaćeni, ali naprosto ne mogu slobodno pisati.
Tako da nekih objektivnih dnevnih novina i nema. Dnevni list je relativno pristojan u okvirima onoga što je moguće, a od tjednika najslobodniji je tjednik Novosti koji zapravo izdaje srpska manjina u Hrvatskoj u kojem rade novinari koji su nekada radili u Feral tribjunu tako da vidim da te tekstove prenosi i Danas. Ali vidim da se u Srbiji prenose tekstovi nekih ljudi iz Hrvatske koji ovde slove kao veliki novinari kao recimo Denis Kuliš koji je, zapravo, čisto smeće. To se naprosto voli, čita, velike ima tekstove u NIN-u, a to je jedan čovjek vezan za tajne službe koji naprosto odrađuje svoj posao.
Ali pitanje koliko će i Novosti kao slobodan tjednik ostati slobodan, njih plaća vlada, ali vlada treba Pupovca, vlada treba glasove srpske nacionalne manjine i oni imaju zagarantovano prema hrvatskom zakonu najmanje tri glasa, ta tri glasa su uvek bitna. Opet dakle politika! Eto to vam je jedna brzometna slika o stanju medija u Hrvatskoj.

polarizaciju kao što ste vi imali u Srbiji, možemo reći da sa jedne strane imamo medije koji su uspeli da izmaknu kontroli Mila Đukanovića i njegovog režima to su prije svega Monitor i dnevnik Dan iako mi imamo različite uređivačke koncepcije. Svi ostali mediji u Crnoj Gori, su pod potpunom kontrolom režima, njegove biznis i kriminalne elite. Zbog svega toga u izvešatju „Reportera bez granica“ u poslednjih nekoliko godina Crna Gora se nalazi na poslednjem 107. mestu mnogo niže od Srbije i svih regionalnih zemalja. Zbog čega je to tako? To je tako prije svega zbog onih tvrdih Miloševićevih metoda, fizičkih napada na novinare, sudskih presuda i jedne kontinuirane kampanje linča onih koji se nisu pokorili režimu. Posebna ova vrsta fizičkih napada na novinare kreće od 2007. godine kada smo se mi skupa sa nekim
		Milka Tadić

Mi iz Monitora, novine koja se uvek zalagala za demokraske procese, sad smo doživeli da nas krivično gone kao četničke novine i u ova kampanja protiv nas vodi se na nekoliko nivoa. Tu su prije svih Đukanović, zatim Mugoša i naravno njihovi doglavnici i ostale službe, a poslije toga i novine u koje su još uvek nezakonito u državnom vlasništvu - Pobjeda.
Protiv nas se vodi kampanja nezapamćenim jezikom, i na žalost u toj kampanji učestvuju i novinari iz Srbije. Tako Pera Luković redovno prenosi tekstove koje objavljuju kontrolisani crnogorski mediji i to jezikom mržnje, zbog čega sam predala krivičnu prijavu crnogorskom tužilaštvu. Prije toga sam poslala otvoreno pismo predsedniku Vlade Crne Gore. Ono što je zanimljivo jeste da je prvo sa tim jezikom krenuo gospodin Đukanović koji je govorio o „krvožednom novinarstvu“ i kako je rekao ako nekog u Crnoj Gori treba uhapsiti, onda je to vlasnik ovog medija. Gradonačelnik Mugoša govori o nama kao o medijskoj mafiji, dnevnik Pobjeda smatra da smo mi „organizovana kriminalna grupa“, lica koja treba da se procesuiraju, itd.
Pored ovih priča da smo mi organizovana kriminalna grupa, mafijaši, izdajnici koje finansira Srbija itd., između ostalog, iznijete su i sljedeće kvalifikacije - ja se izvinjavam ali moram da citiram: „ološ, kurvetina u hlačama, splačina, ćurke, guske, radodajke“, a koriste se i reči poput „jebarnik“, „keruša“, „profuknjača“,“ kurva“, „dobra pička“, neću više čitati, i pored ovakvih kvalifikacija tu je naravno i poziv na nasilje u kome se kaže da bi bilo jako dobro da se za nas napravi grobnica, da bi nas trebalo batinati, itd. I uvijek posle ovakvih poziva na linč, usledilo bi fizičko nasilje koje se smatra najvišim patriotskim činom.
Ja bih ovdje prestala, i evo vam ova krivična prijava koju smo podnijeli. Tu piše sve ono što sam pročitala. Sad vidite da li ima razlike između Miloševićevog i ovog našeg vremena. Na žalost, Crna Gora se tretira na Zapadu kao faktor stabilnosti tako da nama jako mnogo vremena odlazi na to da informišemo Zapad o tome šta se dešava u Crnoj Gori i ja redovno pravim izveštaje koje onda šaljem na stotine adresa. To je na neki način urodilo plodom zato što je u ovih sedam zahteva koje Crna Gora treba da ispuni da bi krenula sa pregovorima za prijem u Evropsku uniju jedan se tiče stanja u medijima.

Esad Kočan: Milka je uglavnom rekla sve što se ima reći na tu temu, dakle ono što vidimo na nivou cijelog regiona jeste neko opšte pravilo o neprofesionalnosti medija, došlo je ružno doba degradacije novinarstva, sistemski pritisci unižavanja profesije su očigledni. Ono što čini specifičnost Crne Gore je ogromna koncentracija moći na jednom mjestu. Vlast prosto hoće svoje medije, hoće da nas sve kontroliše i upravlja prema svom nahođenju. Ko se usprotivi primenjuje se kombinacija svih oblika starinskog nasilja - batinjanja, pretnji i ovih suptilnih degradacija.

velikog borca za demokratiju i slobodu, ja sam malo bolje prošao u tom psovačkom jeziku, ali zamislite da mi sada prihvatimo to kao normalno ponašanje! To se ne može prosto prihvatiti i mi se moramo izboriti za novinarsko dostojanstvo, za ljudsko dostojanstvo u krajnjoj liniji. Oni vode medijski rat protiv nas, mi moramo da odgovorimo činjenicama. Kad mi stavimo na naslovnu stranu Monitora vest o propasti „Vektre” Dragana Brkovića - a sa njom je propalo mnogo državnog novca - mi kažemo jednu prostu činjenicu, elementarnu činjenicu da je Dragan Brković kum Mila Đukanovića. Kad mi napišemo da je propala, odnosno da hoće da prodaju uništenu Solanu koja je svojevremeno podigla Ulcinj, mi samo napišemo prostu elementarnu činjenicu da je
		Esad Kočan

Zlatoje Martinov: Optužuju vas i za četništvo?

Esad Kočan: To u vezi četnika jeste potpuno tačno, tako nas zovu, a ja im u šali odgovaram: jeste, četnici smo, ja svakog jutra vršim smotru... To su neviđene budalaštine. I zato volim da kažem: zabavi ga u njegovom jadu da više ne pjeva, pošto je Monitor izabrao još '90. godine da bude glas onih kojima hoće da uzmu glas, da pruži elementarnu normalnost ljudima su htjeli da počnu da sumnjaju u očiglednost, jer tolika izolacija toliko zatvaranje ljudi u samoću pretila je da ljudi počnu da sumnjaju u vlastite oči. Mi smo im rekli: nemojte da sumnjate, imate oči, mi smo tu uz vas, da budemo vaš glas.
U Crnoj Gori 2010. godine je bilo moguće da se na jednog policijskog inspektora koji je svedočio da je deportacija Muslimana u Srbiju 1992. godine naređena od najviših crnogorskih vlasti , sada svaljuje krivica za ovaj zločin! Mi u Monitoru smo se usprotivili takvom sramnom činu. Postoji u sudu svedočenje Momira Bulatovića, gde Momir kaže: pa jeste, bogami, mi smo to naložili, ali to nije zločin jer mi nismo znali šta će sa njima da se desi. Mi kažemo: dobro, i uzmemo Pobjedu iz maja 1992. godine i po datumima - svako to može od vas da proveri – lepo vidimo šta se dešavalo u Podrinju 1992. šta se dešavalo u Sarajevu i na osnovu izvještaja u Pobjedi jasno se vidi da je to sve svjesno organizovano. I mi te notorne istine ne možemo da odbranimo u Crnoj Gori od filmova koji se snimaju, od knjiga koje se pišu, mi smo zbog toga u medijskom ratu. Zbog javnog svedočenja pomenutog policijskog inspektora, Milan Popović, Koča Pavlović i ja smo podneli krivičnu prijavu protiv Mila Đukanovića, i baš da vidimo šta će tužilaštvo da uradi za taj zločin deportacije.

Finansijski nas iscrpljuju do maksimuma, onaj ko da reklamu u Monitor-u treba da dobije orden narodnog heroja. Izbegavaju jer se plaše toga šta će vlasti da kažu. A ako neko i da, mora biti svestan da nije kupio uređivačku politiku Monitora.
Tačno je da vlastodršci mogu da nas iscrpe, ali budimo i tu načisto: od '90-te godine tamo gde postoji dobra organizacija, više medijsku blokadu nije moguće potpuno sprovesti, postoji internet, a i mi nećemo zaboraviti da pišemo.
Mi prosto pišemo u javnom interesu, baš kao i beogradska Republika.
Stoga moramo da sarađujemo međusobno i pokažemo komparativnu prednost te saradnje. Videli ste kako dobro sarađuju kriminalci na prostoru bivše Jugoslavije. Pogledajte kako ovde počinju da sarađuju ratni dobitnici, bivši međusobno zaraćeni - Fahrudin Radončić i Milo Đukanović. A bili su drugovi iz komiteta crnogorskog, to vam je specifičnost Crne Gore.
Ko najslabije sarađuje? Mi najslabije sarađujemo, mi veoma slabo sarađujemo i ja hoću da ukažem na jedan model saradnje, ne apstraktni model da mi utvrdimo neka pravila, to će potpisati svako. Trebalo bi projektno da sarađujemo oko ovakvih stvari koje se medijima u regionu dešavaju, da to bude operativno, da imamo te međusobne adrese, da se zna o čemu se radi, da izrazimo međusobnu solidarnost.
Mi smo stvarno jaki, i zaista smo jaki, ne možeš ti izdržati ovakve batine, a da nisi jak. Mi proizvodimo najbolje proizvode, ali u organizaciji stvari stoje loše. I naravno problem jeste tržište, mi to sve znamo, na tržištu se traži otrov, a ne istina, ali ako se mi dobro organizujemo ako se bolje ponovo povežemo pa da tražimo i solidarnost međunarodne zajednice, mislim da bismo pokazali da smo kredibilan subjekt, a ne žrtva i objekt tuđeg nasilja. Mi odbijamo da budemo žrtva.
Oni koji su na vlasti nisu „naši“, mi moramo razbiti tu mistifikaciju, mi tražimo slobodu i dostojanstvo. Mi zapravo bijemo bitku sa punom svešću da oni ne mogu nama ništa. Evo, mogu da me ubiju, ja ću da ih gledam sa visine, sa neba.
Zlatoje Martinov: Za reč se javio Fahri Musliu. Možemo li od tebe čuti ocenu medijskog stanja na Kosovu. O medijima tamo, čini se, najmanje znamo.

odlično, često putujem dole, a pratim i dnevnu štampu preko interneta. Stanje u medijima na Kosovu je slika društva na Kosovu. Na Kosovu, na žalost, imate jedno haotično stanje, netipično stanje, imate jednu višestruku vlast, a tamo gde imate višestruku vlast, nemate nikakvu vlast. To nije ni anarhija, ni diktatura, to je neko nedefinisano stanje. U toj situaciji mediji pokušavaju da plivaju, međutim to je jako teško i po onoj lestvici država o slobodi štampe Kosovo je u grupi sa Severnom Korejom, Indonezijiom, sa zemljama gde ne postoji slobodna štampa niti sloboda izražavanja. Na žalost, parlament Kosova ovih dana pravi još jednu veliku grešku kada je doneo novi krivični zakon i po tom zakonu novinar ili urednik odnosno mediji koji objavljuju neki tekst moraju da otkriju izvor informacije. To je jedan neevropski i
		Fahri Musliu

nemaju nekog velikog uticaja na građane. Što se tiče elektronskih medija, najuticajniji jeste javni servis – RT Kosova, međutim, u toj televiziji za koju radim, mislim da nema dovoljno profesionalizma, mislim da ima više propagande nego što ima informisanja i nju uglavnom vode ljudi koji su poslati od strane partija na vlasti ili drugih centara moći, tu se vodi takođe jedna bitka novinara iznutra za veću slobodu, međutim teško da se

Novinar na Kosovu za 300 evra ne želi da žrtvuje i sebe i svoj život. Onda je prinuđen na neki način da pristaje na sve. Da pristaje na ono što mu kaže urednik. Urednici na Kosovu uglavnom su mladi, neiskusni, pod uticajem opet nekog sa strane, ili vlasnika lista ili nekog iz vlasti jer tamo u tim medijima gde su urednici iskusniji, čak i po godinama stariji onda tu već vidite ima i više slobode i više profesionalizma. To su problemi, doduše ogromni, ali društvo ni vlast, a i državna zajednica na Kosovu ne pokušava da reši to pitanje, iako je tu EULEKS koji je zadužen za funkcionisanje zakonitosti na Kosovu, ni jedan medij nije dobio sudski proces. To su problemi sa kojim se suočavaju kosovski novinar i to će potrajati veoma dugo.

Zlatoje Martinov: Hvala ti Fahri. Dejan Kožul je dopisnik više bosanskih listova iz Beograda pa bi nas zanimalo tvoje viđenje medijske situacije tamo.

Republike Srpske je naravno u funkciji Milorada Dodika i to unazad ne znam koliko, verovatno i znate i za onu zgradu koja je sagrađena u Banjaluci koja je čini mi se koštala preko dva miliona evra za potrebe RTRS-a. Inače, postoji još jedan javni servis na tom državnom nivou kao B i H Televizija koja je zapravo najmanje gledana televizija od tri javna servisa, a u toj nekoj raspodeli novca koji ide kroz pretplatu, koja opet ide preko telefonskih računa, zapravo BHT-u ide 50% a ova dva javna servisa entitetska dobijaju po 25%. Što se tiče tih štampanih medija za razliku od Srbije, nema ih puno, vi znate da tamo funkcioniše Glas srpski u Banjaluci, ali i Nezavisne list koji je u vlasništvu jednog te istog čoveka Kopanje. Nedavno sam bio u Banjaluci, zatekao sam nešto što je za mene bilo novo: kioske sa nekim novim logoom na
		Dejan Kožul

Obično mi kažu: „pa znamo mi kakav je to režim, nama je sve to jasno šta se tamo događa, ali mi ne bismo da se mešamo, razmislićemo, da li ćemo dati intervju”, itd. Ono što mislim da je dominantno, jeste to da se u Srbiji ne poznaje situacija u Crnoj Gori, da se mnogo bolje zna šta se događa u Hrvatskoj, da se prati HRT na kablovskoj televiziji, da ima mnogo više informacija u dnevnim medijima i elektronskim medijima o Hrvatskoj nego o Crnoj Gori. Izveštavanje iz Crne Gore je dosta da kažemo prorežimsko sa srpske strane. U tome naročito prednjači list Politika iz pera svog dopisnika Novice Đurića. Smatram da bi na poboljšanju slike medija u celom regionu trebalo dalje raditi i to putem
		Nastasja Radović

međusobne saradnje. Naročito je važno umrežavanje medijskih udruženja i tu se potpuno slažem sa Fahrijem.
Mi u Republici smo napravili jedan projekat medijske saradnje koji je ambiciozan, samo vrlo je teško naći novac za njegovu realizaciju, jer ipak tu treba da se dovedu ugledni i kompetentni učesnici, da se plate troškovi, itd. U takav projekat bismo uključili širu medijsku scenu i neke evropske organizacije pre svega medijske, npr. Međunarodnu federaciju novinara, koja je prošle godine ovde držala svoj kongres. Oni su i tada kritikovali medije u Srbiji i uopšte situaciju u regionu koju ocenjuju kao je izuzetno lošu uključujući i Mađarsku gde je došlo do povratka na loše ranije iskustvo.
Tu možemo da računamo na izvesnu podršku NUNS-a koji je inače organizovao neke stručne skupove, a i drugih novinarskih udruženja u regionu.

vladavine 1997-2000. godine. Te novine su bile obrazac partijske zloupotrebe javnog glasila, finansiranog iz opštinskog budžeta, koje su širile najgoru nacionalističku mržnju. Kad je DOS preuzeo vlast te novine nisu ukinute i osnovane nove, ili da je bar izmenjen naziv koji je postao simbol za sramotno novinarstvo. Naprotiv, novinari koji su se teško ogrešili o profesiju, pa i pisane i nepisane zakone, bili su još čitavih šest meseci po smeni vlasti na plati opštine. A onda je pokrenuta nova serija koja se i dan danas suštinski malo razlikuje od one Šešeljeve, u zavisnosti od partije na vlasti. Kad se takvi drastični slučajevi na vreme zasluženo ne kazne, onda je logična posledica da se takvi oblici ponašanja ponavljaju. Pitanje slobode jeste centralna tema novinarstva i mislim da se ona ne ostvaruje tako što se čeka da je
		Dragan Stojković

Esad Kočan: Možda ne bi bilo loše, da donesemo neko saopštenje nakon ovog sastanka. Olivija je na početku razgovora predlagala manifest o novinarskoj slobodi a to znači upravo to, mi novinari, slobodni nezavisni kao građani i kao novinari želimo to i to, da je situacija takva i takva, ona se mora menjati zbog toga i toga.

Zlatoje Martinov: Predlažem da se nakon ovog sastanka nas nekoliko sastane i da napravimo jedan dokument koji ćemo publikovati, a možemo ga korigovati i putem imejlova. Ivana Kronja je tražila reč. Ona je teoretičarka medija i biće poslednji govornik jer vreme nam polako odmiče.

Ivana Kronja: Izvinjavam se, mislila sam da će biti pauza pa se nisam odmah javila. Rekla bih samo kratko, nešto o kulturnoj periodici i mislim da je to još jedan aspekt vezan za

neslobodu medija koji treba pomenuti, zbog toga što prostor za kulturno novinarstvo je zaista drastično sve više sužen iako to deluje kao neko estetsko ili manje bitno političko pitanje. Ja sam sarađivala sa časopisom Novi filmograf nekoliko godina koji više ne izlazi godinu i po dana. Zbog čega? Zbog toga što je pokrivao film „Centar za pranje filmova” koji je obelodanio malverzacije u Filmskom centru Srbije gde su nasilno oduzete prostorije bivšeg Instituta za film pa su bačene u Boleč ili negde van Beograda gde trule, sad da ne iznosim koje to političke ličnosti vezane za partije DSS su preotele taj centar i vršile malverzacije sa novcem, zatim prljave privatizacije oko Avala filma i tako dalje. Taj časopis je sve to iznosio u javnost i on je jednostavno, pošto je na državnom budžetu
		Ivana Kronja

eliminisan tako što su potpuno prestala da mu obezbeđuju sredstva da se može štampati.
I drugi politički relativno neutralni časopis kao što je TFT (za teatar film i televiziju), čeka oko godinu dana da izađe, a časopis Tisa u kojem sam predala poeziju koja je intimističkog karaktera i bliska ženskom pismu -što je isto, verujte, izvestan politički čin u našoj ovakvoj sredini i ovakvim medijima - na primer nije izašao več šest meseci jer nije dobio sredstva! To je smrt periodike u koju se onda smanjuje bilo kakva mogućnost političkog angažovanja u kulturi ili upotrebe kulture kao sredstva civilnog društva i društva većih demokratskih sloboda.
To nije beznačajno pitanje jer ako želite da se angažujete i da negujete tekovine na primer slobodnijeg filma ili medija, vi nemate uopšte gde da pišete o tome. Obično vam je rečeno samo nemoj da bude neka kritika, donesi nam informaciju u dve rečenice i tako dalje. Htela sam samo da skrenem vašu pažnju i na ovaj aspekt neslobode medija.<