Povodom praznika rada

Gde je danas Prvi maj?

Tradiciju obeležavanja praznika Prvog maja nisu imalu u vidu srbijanski stratezi i ideolozi u vremenima raspada Jugoslavije i državne zajednice Srbije sa Crnom Gorom, kad je trebalo definisati novu Srbiju. Oni su se tada opredelili za teoriju kontinuiteta – podrazumevajući pod tim nastavak života one Srbije koja koja je postojala do 1918. godine i ujedinjenja u Kraljevinu SHS. U svojoj površnosti ili nepoznavanju društvenih i političkih okolnosti i celovite slike Srbije pred Prvi svetski rat, današnji mudraci su na početku XXI veka mislili da se kontinuitet ostvaruje samo vraćanjem državnih simbola – grba i zastave. Ti simboli su i u ona vremena predstavljali samo Srbiju koja se temeljila na dinastiji Karađorđevića (iako je još uvek bila sveža krv dinastije Obrenovića), na grbu Nemanjića, na monarhizmu. Zanemarili su da je tada je postojala Srbija koja je razvijala crvene zastave, kao deo tokova tadašnje nepredne Evrope.

Ono što se danas potpuno briše iz istorijskog sećanja jeste da Srbija s početka XX veka nije bila samo monarhija i mlada buržoazija u naletu – Srbija je tada bila jedna od najaktivnijih socijaldemokratskih sredina u zemljama tadašnje balkanske tranzicije. Praznik Prvog maja je prvih godina XX veka kao sastavni deo svih tarifskih ugovora bio proslavljan potpunom obustavom rada i u radnim danima. Radnici tog vremena su sa ponosom isticali svoju pripadnost ideji borbe radnika za svoja prava. U Kraljevini, kad je njihova partija i pored velike pobede na izborima 1920. godine bila zabranjana, radnici su nastavili u ilegali ne samo da obeležavaju ovaj praznik, nego i da organizuju brojne štrajkove i borbu za svoja prava. U toj borbi su bili spremni na ličnu žrtvu – da kao neprijatelji države, poretka diktature, budu hapšeni, da u policiji budu mučeni ne bi li otkrili svoje drugove, da robijaju za svoje ideale. A bilo je i mnogo ubijenih u toj antiradničkoj, antikomunističkoj diktaturi. Sve se to odvijalo u vreme kad je fašizam bio pojava izolovana na jednu zemlju, Italiju, a nacizam je tek nastajao i borio se za vlast. Pre pojave fašizma, dakle, radnički pokret nije bio „antifašistički” - bio je antikapitalistički. Isto tako, radnicima komunistima koji su se štrajkovima borili za svoja prava nije bio poznat ni staljinizam kao totalitarizam u nastanku. A onda se desio rat, i ceo sled događaja. Ukratko rečeno, radnička borba se utopila u narodnooslobodilački rat, koji je imao mnogo širi karakter, a njegovi nosioci su bili raznovrsnog sastava, samo manjim delom radničkog. Težište borbe radnika za svoja prava premeštena su na sasvim druge planove, pa su dominantni tokovi bili nacionalni i etatistički, u čemu je staljinizam činio ideološku osnovu. Samoupravljanje kao suštinski liberalna ideja od početka je partijskim manipulacijama svedeno na formu, na propagandni trik.
Kada je kompromitovana ideja proklamovanih prava radnika, pred naletom nacionalizma i obnovljene ideje “spasonosnog” kapitalizma doživela poraz, kad se srušila država i vladajuća ideologija, nastala je poplava sa razmerama cunamija koja je pred sobom brisala sve. Obnova kapitalizma u tranziciji zemalja socijalističke privrede nije bila zamišljena kao davanje prava i stvaranje uslova za ravnopravan razvoj svih oblika svojine - i privatnog vlasništva pojedinaca koji svojim radom steknu sredstva za proizvodnju. Ona je ostvarena oduzimanjem imovine radnicima koji su je svojim radom stvarali decenijama. Ostvarena je ozakonjenom pljačkom, otimačinom, nasiljem. O tome upravo svedoče i brojni aktuelni izveštaji Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije, svedoče svetli primeri borbe radnika „Jugoremedije” i mnogih drugih. Osim radničkog manekenstva zvaničnih sindikalnih organizacija koje su postale kolaboracionisti antiradničke politike države, postoje i vrlo konkretni pokreti i organizacije radnika koje se, boreći se za opstanak, za goli život, za mesto pod suncem, stvarno bore onako, kako su se borili i radnici Srbije (zemalja bivše Jugoslavije) pre Prvog i pre Drugog svetskog rata.
I to nema veze sa takozvanim „komunističkim režimom” u SFRJ. To se tiče onih prava i položaja radnika koji su im bili uskraćeni i za vreme tog “komunističkog režima”.

Naravno, razlike postoje. Nisu male. Pre svega, u ona vremena radnici koji su bili članovi svoje revolucionarne organizacije bili su obrazovani („edukovani”) i znali su za šta se bore. Bili su organizovani, veliki broj njih je tačno znao svoje mesto u organizaciji i imao je priliku da svojim angažmanom doprinese zajedničkoj borbi. Za današnje radničke pokrete može se reći pre svega da su, uz časne izuzetke, usitnjeni, nepovezani, i najčešće sponatni, da su pre rezultat očajanja, nego neke osmišljene, sistematizovane, organizovane akcije. Tako su radnici i predstavljeni u javnosti – kao gubitnici očajnici, koji u najboljem slučaju izazivaju samilost socijalnih službi.
U radničkom pokretu između dva svetska rata postojao je veliki broj radnika koji su bili izgrađene ličnosti, koji su posedovali razvijenu svest - znanje, veru, odlučnost, i spremnost na ličnu žrtvu. Upravo ti kvaliteti su bili presudni u formiranju tako jakog, uglednog pokreta koji je uspeo da stekne poverenje naroda u ratu protiv fašizma. O istorijskoj zloupotrebi ovog kvaliteta i njegovom gušenju u periodu proklamovanog socijalističkog društva u SFRJ potrebno je pisati posebne, tako nedostajuće studije.
Istorija XX veka je povest o velikim ideologijama nastalim iz Prosvetiteljstva koje su budile nadu i gradile veru u budućnost. Taj vek je u isto vreme i vek sunovrata tih velikih ideja, kad je čovek, pojedinac ostao sam, prepušten nemilosrdnom žrvnju interesa finansijskog kapitala i sve manje vidljivih moćnika. Nije slučajno što se u isto vreme odvija i kriza vere i nade u neproikosnovenom monopolisti na njih, u hršćanskim crkvama. Budući da su odavno postale Institucije – stubovi države koja ugnjetava svoje podanike, i one su se odrekle svoje suštine iz koje su se razvile.
Upravo ta suština – zahtev obespravljenih, vlasnika svog rada i svog umeća za slobodom - ravnopravnim mestom pod suncem, i život dostojan čoveka jeste zajednička karika koja se ne može uništiti. Koja je imanentna ljudskom biću kroz vekove.
To što se odvija pred našim očima je društvena zakonitost i već viđen istorijski scenario. Kao posledica nemilosrdne pljačke, kriminalnog egoizma, uništavanja uslova za normalan život, stvara se osiromašen, očajan i ogorčen narod spreman na sve. Okupljanje u kolektivitet nacije: plemena, krda, čopora i jata, jeste nagonska reakcija – jeste utapanje jedinke i gubljenje ličnog identiteta, što je osnov totalitarnih ideologija. Koje će se, kako to slikovito pokazuju današnji primeri iz Grčke ali i iz domaćih okolnosti, danas drugačije zvati, i koji će poricati svaku vezu vezu sa istorijski poznatim, i kompromitovanim fašizmom Musolinija i nacizmom Hitlera.