Početna stana
 
 
 
   

Dizajniranje politike i politika dizajna

Milošević se u liku Dačića pojavljuje kao ovaploćenje aveti prošlosi koja traži svoju rehabilitaciju, što se može i desiti jer je ustav tako napisan kao da zemlja nije prošla kroz ratove, ubijanja, zločine i pljačku. Tamo gde nema načela i ograda, sve je dopušteno.

Olivija Rusovac

Predizborna kampanja koja je u toku po odsustvu realističnosti obećanja koja daju predsednički kandidati i političke stranke u mnogome nadilazi prethodne. Devedestih godina najveću laž izgovorio je Slobodan Milošević kada je građanima obećao švedski standard. Od izbora do izbora to nemoguće obećanje raskiva se u nove lažne nade, i to traje sve do naših dana, kada je ponuda nadmašila i najsmelija očekivanja. Ponuđači su se potrudili da kao na seoskom vašaru, bude svega. I za one koji imaju mali biznis, a želeli bi da ga unaprede i prošire, i za one koji bi poverovali u viziju Beograda na vodi čime je još Mira Marković, tada predsednica JUL-a pokušala da fascinira glasače.

Predizborni pelivanluk

Kao i tada, i sada niko ne kaže ko će finansirati grandiozne projekte koji će preporoditi poljoprivredu, industriju, regione, državu i stanovništvo. Jer ako bi se ozbiljno analiziralo, moralo bi da se kaže da je renesansa srpske privrede moguća uz novo zaduživanje, a statistika, koju niko namerno i ne pominje, osim kada se govori o natalitetu i broju Srba, kaže da su takve želje samo „sanak pusti“. U izborni pelivanluk u kojem se političari takmiče u svim stilovima umešali su se sada i stručnjaci iz Amerike koji bi da raspojasane i nauljene takmičare bar malo disciplinuju i podvrgnu pravilima. Živopisni pelivanluk zamenjen je sterilnim ambijentom TV studija u kojem takmičari za tri minua treba da izlože svoje „vizije“ o politici, zdravstvu, korupciji....Pravila nalažu da niko nikome ne sme da upada u reč, što ne znači da predstavnici stranaka koje su do sada u vlasti ne mogu sami sebi da skoče u usta kada kritikuju stanje i pojave koje su sami skrivili. Mlađan Dinkić je svakako šampion u disciplini „skakanje sebi u usta“ s obzirom da je u vlasti od 2000. godine, a i danas su njegovi kadrovi, pošto je napustio vladu i otišao u poluopoziciju, na ključnim mestima gde se novac najviše obrće. Tako je Nebojša Ćirić ministar ekonomije i istovremeno vodi Fond za razvoj, instituciju koja pre podseća na neku Listu čekanja, poznatu po zloupotrebama i korupciji. Iz Fonda za razvoj Jugoremedija, koja je uzor fabrika za kakve se zauzima u kampanji (do)sadašnji predsednik Tadić, uzalud traži pomoć koju ne dobija jer, kako je procurilo, Ćirić ne može da smisli VD direktora Jugoremedije. Ali je zato najveći korisnik sredstava Fonda niko drugi do biznismen Mišković.Toliko o razvoju i to odmah, za koji se Dinkić zalaže u svom predizbornom spotu.
Ivica Dačić /SPS/ se opredelio za retro stil. Njegov evropski retuš naglo je otpao i on sada nastoji da što više lići na svoj nekadašnji uzor, Slobodana Miloševića. Čak se sastao sa književnikom Dobricom Ćosićem da razgovara o „najvažnijim državnim i nacionalnim pitanjima“, o „Kosovu i Metohiji, opstanku srpskog naroda, o Republici Srpskoj, separatizmu i opasnosti od daljeg razbijanja Srbije“. Dačić i Ćosić recikliraju ono što je nekada bio Miloševićev projekat „očuvanja Jugoslavije“, a pisac svoje „nespokojstvo“ u pogledu sudbine Srba. Milošević se u liku Dačića pojavljuje kao ovaploćenje aveti prošlosi koja traži svoju rehabilitaciju, što se može i desiti jer je ustav tako napisan kao da zemlja nije prošla kroz ratove, ubijanja, zločine i pljačku. Tamo gde nema načela i ograda, sve je dopušteno.

Osmeh ajkule zamenjen očinskim

Najdalje je u redizajniranju politike, izgleda i novije prošlosti otišao Tomislav Nikolić, lider SNS. Svoj stari osmeh ajkule zamenio je očinski toplim. Od maskirne uniforme koju je nosio tokom rata u Hrvatskoj do elegantnog svilenog salona dele ga godine protivrečnih izjava i postupaka. Posle stiropota i štrajka glađu nudi se da podnese nove žrtve, ovog puta za Kosovo. Spreman je da, kako kaže, noćiva na novim barikadama i da umesto naroda prvi primi batine. Želi da Srbe iz pokrajine uvede u Evropu, ali da oni „treba da znaju koji uslov nikada neće moći da ispuni“ iako „taj uslov nikada nije čuo i da ne treba da ga postavljaju“. Klatno srpske politike kreće se od patetične spremnosti Nikolića na žrtvu na čemu bi mu i Isus pozavideo, do junačenja i inaćenja koje najviše šteti upravo Srbima. Koštuničina, Dinkićeva i Šešeljeva stranka zahtevaju da se lokalni izbori u srpskim opštinama na Kosovu, čijim je većima istekao mandat, neizostavno održe. Radikali još optužuju vlast da „brualno“ krši ustav zbog neodržavanja izbora na Kosovu, a Slobodan Samardžić /DSS/ preti da će, ako te sranke uđu u vladu, poništiti sporazum koji je Borislav Stefanović postigao u Briselu. Između ustavne preambule o Kosovu i briselske fusnote pojavio se jaz u kojem ima dovoljno prostora za uzajamne optužbe. Na jednoj strani radi se o kršenju ustava, a na drugoj – da oni koji organizuju „nelegitimne“ izbore rade protiv državnog interesa i u korist centrala u Beogradu. Čini se da sve nekako vodi ka tome da Albanci, koji sve više gube strpljenje, donesu odluku i o izborima i o opstnku Srba u pokrajini.
Sa bilo koje strane da se pogleda, sve vodi ka ustavu. Nedavno istraživanje IPSOS-a pokazalo je da oko 70 odsto građana smatra da ustav treba menjati. Oni su tačno osetili gde leži uzrok političkih blokada, korupcije, pravne nesigurnosti. Jedino političarima, bilo da su na vlasti ili u opoziciji ovakav ustav ne smeta. Uostalom, vladavina prava u ovoj predizbornoj kampanji i nije tema, pa je i to znak da smo još daleko od normalne države. Bez reakcije političara ostao je nalaz stručnjaka Evropskog udruženja sudija i tužilaca za demokratiju i slobode. Oni su izjavili da su „potreseni stanjem u srpskom pravosuđu posle reformi koje su obavljene mimo svih preporuka Saveta Evrope i Venecijanske komisije“ te da je „u srpskom pravosuđu sve pobrkano“. Ostali su bez objašnjenja Ministarstva pravde, a ministarka Snežana Malović ih čak nije ni primila. Isto se desilo i Zagorki Golubović, jednoj od najuglednijih intelektualki i javnih ličnosti, koja je htela da predsednika Tadića lično upozna sa katastrofalnim stanjem u društvu prouzrokovanom pljačkaškom privatizacijom, uništenjem preduzeća i masovnim otpuštanjem radnika. Pritom je posebno imala u vidu i ponovno namerno uništavanje Jugoremedije. Predsednik je nije primio. U kampanji se skoro potpuno okrenuo malim privatnim preduzećima, ako izuzmemo Fijat. Tek je nedavno, pritisnut intervencijom iz Evrope povodom 24 sumnjivih privatizacija, o čemu bruji javnost, rekao da su 23 privatizacije obavljene u vreme Koštuničine vlade, a samo jedna od kako su demokrate na vlasti. To međutim, ni njega ni stranku čiji je predsednik ne oslobađa od odgovornosti za ignorisanje ovog teškog problema koji je dostigao tačku usijanja. Šta su četiri godine radili sudovi, tužilaštva, policija, vlada, i to u vreme kada se režim usrdno predstavljao kao proevropski?
Hapšenje dilera i proizvođača droge više ne impresionira javnost. Ona ipak zna da je glavni uzrok pada standarda, proizvodnje i socijalnih razlika sprega politike i tajkuna koji su i sada povlašćeni i zaštićeni. Postali su neka vrsta tajnih zaštitnika svih stranaka. Zato u njihove privilegije zbog kojih država propada, ni jedna politička partija ne dira, i zato uprkos izborima, sve ostaje isto. Većina srpskih političara je u ratu sa načelima, jer ona obavezuju. Njima više odgovara državni provizorijum jer olako shvataju vlast. Ta nepodnošljiva lakoća vladanja vidljiva je i po tome što u kampanji niko ne spominje promenu ustava zbog kojeg država liči na razvalinu u kojoj su državni poslovi postali privatni i partijski, pa je postalo uobičajeno da svako svakog sumnjiči za lopovluk i izdajstvo. A tada nikakakav dizajn ne pomaže.

 
Vašar taštine
1. -31. 05. 2012.
Danas

 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2012