Dva predsednička kandidata SAD izgleda da pokušavaju da se uzajamno „izbace iz sedla“ na temi Irana, Sirije i Izrael/Palestine. Svaki tvrdi da je uradio više od onog drugog da bi podržao te ciljeve. Nije li zato čudno da sada nema sličnog sadržaja u vezi sa Avganistanom?
Ne tako davno bili smo svedoci istoj igri demokrata i republikanaca oko Avganistana. Koja partija je bila veći „mačo”? Setimo se koncepta da će veći broj trupa doneti pobedu u ratu, koncepta koga je prigrlio Predsednik Obama u svom govoru na Vojnoj Akademiji SAD u decembru 2009. Sada, sasvim iznenada, od marta 2012., izgleda da je to tema koje se niko ne prihvata suviše glasno.
Za to postoje neka jednostavna objašnjenja. U najdužem ratu koga su SAD ikada vodile, ratu u Avganistanu, SAD nemaju baš mnogo čime da se pohvale. Unapred imenovani neprijatelji, talibani, predstavljaju uvek pokretnu, izbegavajuću silu, posebno, u područjima Paštuna, koja su najveća jednoetička zona u zemlji.
SAD su manje ili više svojeručno nametnule Hamida Karzaia, Paštuna ali ne talibana, za predsednika Avganistana. Karzaia nisu uvažavale i ne uvažavaju vođe raznih drugih etničkih zona, na severu i zapadu zemlje, koji su pokušavali, godinama, da ga oteraju. Ove druge grupe nalaze podršku u nekim spoljnim silama: Rusiji, Iranu i Indiji, koje su sve rešene, kao i SAD, da spreče povratak talibana na vlast. Ali, SAD ne žele da sarađuju sa Iranom, dvoume se u saradnji sa Rusijom, i ne izgleda da sarađuju sa Indijom.
U februaru 2012, američki vojnici su spalili nekoliko primeraka Kurana, što je odvelo masovnim narodnim protestima u Avganistanu. Tada su američki vojnici masakrirali 16 avganistanske dece, žena i muškaraca. SAD su se izvinile zbog oba ova slučaja, ali to teško da je smirilo oluju. Predsednik Karzai je 18. marta Amerikance u Avganistanu nazvao „demonima” koji vrše „satanska dela”. Rekao je da su Avganistan zaposela dva demona - talibani i Amerikanci.
„Njujork Tajms“ je citirao anonimnog evropskog diplomatu: „Nikad u istoriji jedna supersila nije potrošila toliko novca i uputila toliko trupa, a postigla tako malo“.
SAD, pokušavajući da spasu svoj položaj bar malo, počele su da se povlače. Sekretar Odbrane Leon Paneta, već u februaru je rekao da će se SAD povući iz borbene uloge ne krajem 2014, kao što je prvobitno planirano, već sredinom 2013. Početkom aprila, SAD su otišle još dalje. Objavile su da predaju kontrolu avganistanskim snagama nad specijalnim operacijama (na primer, korišćenje dronova i noćnih napadačkih letova). Trupe SAD sada će igrati ulogu „podrške”.
Avganistanski Ministar inostranih poslova Zalmai Rasul, nije zvučao previše zahvalno. Izjavio je da kada SAD i NATO trupe odu 2014., Avganistan neće dati svoju teritoriju za napade na Pakistan.
Zatim su Pakistanci uputili novi oštar udarac SAD. Parlament je 12. aprila usvojio,  „jednoglasno”, listu uslova za unapređenje SAD-Pakistan odnosa i ponovno otvaranje puteva za snabdevanje NATO prema Avganistanu. Uslovi su uključivali kraj napada na pakistansku teritoriju i „bezuslovno priznavanje pogreške” za ubistvo 24 pakistanska vojnika u NATO vazdušnim napadima novembra 2011. SAD su se usprotivile ovim uslovima. Ali, sa sada jasnim neslaganjem ciljeva SAD i pakistanske politike, nije jasno da li će SAD moći da prevagnu.
Zatim je 4. aprila Lorens Korb, koji je bio pomoćnik sekretara odbrane u Reganovoj administraciji, objavio članak po naslovom „Vreme je da se dozvoli Karzaiu da nas izbaci”. Korb je pokazao da su SAD, od 1945. bile mnogo bolje u započinjanju ratova nego u njihovom zadovoljavajućem okončavanju“. Naglasio je i ono što je smatrao besmislenim gubljenjem života u poslednje dve godine korejanskog i vijetnamskog rata.
Izuzetak je, pokazao je, bio Irak, odakle su SAD morale da se povuku jer nam „irački premijer Nuri al-Maliki nije ostavio izbor”. Radovao se i odobravao: „U Iraku, vlada SAD je imala sreće”. Njegov zaključak:  „Baš kao što nas je al-Maliki prinudio da uradimo pravu stvar, mi takođe treba da dozvolimo Karzaiu da preuzme kontrolu nad svojom zemljom, onoliko brzo koliko on to hoće”. Korb je konzervativni republikanski analitičar koji vidi maksimalnu prednost SAD u tome da ih prisile da se povuku iz Avganistana što je moguće pre.
Korb nije jedini. „Vašington Post/ABC Njuz,” koji je izašao 12. aprila, pokazuje da samo 30% populacije smatra da je rat nečemu vredeo, a, po prvi put, većina Republikanaca se slaže da nije bio vredan. Dve stvari se dešavaju u javnom mnenju SAD. Prvo, ne izgleda da se Avganistanci raduju ni naporima SAD ni vojnim gubicima. Sasvim suprotno. I, drugo, troškovi rata u Avganistanu su astronomski u trenutku kada SAD, a posebno konzervativni republikanci, nameravaju da drastično smanje troškove.<