Zašto nastavnici iz Atlante noću krišom ulaze u svoje škole?

O merljivosti, o meri – i o školama

Ređam ove komadiće svojih uspomena i informacija u vezi sa školama, no to verovatno nije dovoljno da bi se dao odgovor na pitanje koji je to društveni kontekst u kojem moguće (ili čak i logično) da nastavnici krišom ulaze u sopstvene škole tokom noći, neovlašćeno uzimaju zadatke (koje pišu njihovi sopstveni đaci), pa potom falsifikuju zadatke, tako da bi ispali bolji nego što jesu.

Čitam u dnevnom listu Atlanta Journal-Constitution od 28. januara 2011. godine da postoji osnovana sumnja da su više desetina nastavnika pa i direktora krišom ušli u svoje škole tokom jednog vikenda prošle godine. Kamere ih nisu otkrile, ali su ih odale sigurnosne kartice („security cards“) kojima su otvarali ormane i fijoke da bi došli do testova CRCT („Criterion-Referenced Competency Test“). Sumnja se da su nastavnici pod okriljem noći ispravljali đačke testove. Kako piše Atlanta Journal-Constitution, 24 nastavnika su udaljena iz nastave. (Nisu još izbačeni jer njihova krivica još nije dokazana, već su raspoređeni na poslove „katalogiziranja i naručivanja udžbenika“.) Istraga je u toku, do sada je saslušano 280 ljudi.
Dok pišem ovaj tekst, postupci su još u toku. Postoji spor između škola i gradskih vlasti oko toga ko zapravo treba da vodi istragu. Izgleda da će se izvući jedan nastavnik osnovne škole Glen Hevn (Glen Haven), jer je objasnio zašto je preko vikenda ulazio u zgradu. Škola ima jedan mali akvarijum, neko je morao da hrani ribe.

Tražim kontekst u kojem bi sve ovo moglo da dobije neki smisao. Atlanta mi nije nepoznata, odlazim tamo od 1988. na po nekoliko meseci. Početkom devedesetih, naša deca su više puta su bila učenici osnovne škole u Atlanti nekoliko meseci. Imao sam i susrete sa nekoliko njihovih nastavnika, ali to je bilo poodavno, početkom devedesetih. Poslednji put sam sreo američkog srednjoškolskog nastavnika u Atlanti pre tri godine u jednom tržnom centru (Phipps Plaza). Kupio sam sendvič u jednom restoranu brze hrane, bilo je malo ljudi, mladić koji me je poslužio zapodenuo je razgovor. Pitao je gde radim, rekao sam da radim na univerzitetu Emory. On je rekao da smo zapravo kolege, jer je i on pedagog, radi u nekoj srednjoj školi (rekao je kojoj), ali mu treba neka dodatna tezga da dopuni platu. Često mi je o školama pričala i supruga jednog prijatelja Čeha. On predaje matematiku na Emory-ju, dok mu supruga (isto Čehinja) radi u osnovnoj školi. Od nje sam čuo da su bolje nastavničke plate oko 40 ili 50 hiljada dolara godišnje. Možda su negde i više. (Moj poznanik iz Phipps Plaze je verovatno dobijao manje.) 40 ili 50 hiljada nije toliko koliko to zvuči kod nas. U Americi se govori o bruto platama. Od toga se plaća porez. Troškovi života u Americi su viši nego u Srbiji, manje su i socijalne beneficije (mada su one sve manje i kod nas). Ipak, činjenica je da se sa bruto platom od 40 ili 50 hiljada sigurno može pristojno živeti u Atlanti. Isto tako je činjenica da se time još ne obezbeđuje ugledan status. Ne mogu da zaboravim jedno neobično pitanje u toku intervjua koji je na CNN-u (koji je takođe iz Atlante) dala Monika Luinski (Lewinski). To je bilo nekoliko godina nakon afere Klinton-Luinski. Novinar ju je pitao da li bi nakon tako visokog iskustva „mogla da se uda za jednog stolara ili srednjoškolskog profesora“. Novinar je očigledno tražio neke upečatljive primere skromnog položaja. Bilo mi je čudno da se setio baš srednjoškolskog profesora. Kada sam ja bio đak, imao sam utisak da su srednjoškolski profesori među najvažnijim ljudima grada (Zrenjanina). Možda je to tada tako i bilo. Monika je izbegla odgovor.
Iz mog slučajnog mozaika informacija koje imam o školama u Atlanti, dodao bih i priču već pomenute supruge mog češkog kolege o tome kako je zaoštrena borba protiv droge. U gotovo svim školama su postavljene sigurnosne kamere, a u nekim školama u toaletima se nalaze policajci (ili policajke), jer se droga upravo tamo najčešće koristi ili prodaje.
Tražeći objašnjenje, ređam ove komadiće svojih uspomena i informacija u vezi sa školama, no to verovatno nije dovoljno da bi se dao odgovor na pitanje koji je to društveni kontekst u kojem moguće (ili čak i logično) da nastavnici krišom ulaze u sopstvene škole tokom noći, neovlašćeno uzimaju zadatke (koje pišu njihovi sopstveni đaci), pa potom falsifikuju zadatke, tako da bi ispali bolji nego što jesu.
Mislim da se kontekst formira zapravo već poduže. Stvari su se ubrzale kada je 2002. godine predsednik Buš uveo program No Child Left Behind (moglo bi se prevesti možda kao „Nemojmo napustiti nijedno dete”.) Tada su u celoj državi organizovani testovi za proveru znanja iz čitanja i matematike1. Rezultati su bili poražavajući. Nakon toga, da bi škole bile podstaknute da bolje rade, državne subvencije su postale uslovljene rezultatima testova (pre svega iz čitanja i matematike). Razvoj događaja je sledio tržišnu logiku. U 71% škola smanjen je broj časova iz istorije, geografije, biologije, crtanja i drugih predmeta, da bi više vremena ostalo za čitanje i matematiku, te da bi đaci mogli biti bolji u disciplinama koje su relevantne u takmičenju.2 U Teksasu, na primer, u više škola su udvostručili broj časova iz čitanja i matematike u šestim i sedmim razredima (naravno, na štetu ostalih predmeta). Da bi se održali u takmičenju za državne pare, u 125 škola su odlučili da se uopšte ne predaju drugi predmeti sem čitanja, matematike i gimnastike. Direktor jedne od ovih škola Semjuel Heris (Samuel Harris) je izjavio da su ovo možda drakonske mere, ali su neophodne (Semjuel Heris je ranije bio potpukovnik američke vojske).3
Domen CRCT se tokom poslednjih godina širio, pa su u testu našli mesto i neki novi društveno-politički prioriteti. Tako na primer, u državi Džordžija (čiji je glavni grad Atlanta) donet je zakon prema kojem se i protiv maloletne dece može voditi isti krivični postupak kao protiv punoletnih, ako bi ta maloletna deca počinila neka od posebno teških dela, nazvana „Sedam smrtnih grehova“ (Seven Deadly Sins). Nakon što je donet taj zakon, deca u školama Džordžije uče koji su ti smrtni grehovi. To ima nekog smisla ako se smatra kao cilj da deca znaju za šta im prete teške kazne. Sa druge strane, mnogi roditelji se protive da trinaestogodišnji dečaci i devojčice uče odbojne detalje toga šta se smatra „teškom sodomijom“, silovanjem i slično. U Atlanta Journal-Constitution od 30. januara 2011, vidim jedno pismo čitalaca u kojem Morin Dauni (Moreen Downey), majke troje dece, kaže da nema majke niti oca koji bi želeli da im deca uče takve stvari. No dodaje, da verovatno nema šanse da se stvari menjaju, jer je poznavanje „Sedam smrtnih grehova“ postala materija testa CRCT.4
Od rezultata testova zavisi koliko će škola imati para, koliko će nastavnika imati posao i kolike će im biti plate. Uz nešto cinizma moglo bi se reći da je cilj pedagoške profesije koji je tokom mnogih vekova ostao višeslojan i izmicao prostim definicijama, postao odjednom jednostavan, jasan i merljiv brojkama. Raspršile su se dileme šta je zapravo adekvatno pedagoško dostignuće. Svrha profesije je postala prozirna, a ostvarenje je postalo merljivo putem zbira koji se dobija na CRCT - testu. Drugim rečima, smisao poziva školskog nastavnika postaje pripremanje za CRCT. Sasvim je logično, da je počelo užurbano prilagođavanje toj svrsi, te da je smanjena (ili čak eliminisana) nastava iz predmeta koji nisu relevantni za CRCT. Ubrzo su uvedeni i posebni časovi treninga za testove. Taj trening u nekim školama traje i po tri meseca (neposredno pred test) i zamenjuje (isključuje) sve druge aktivnosti. Sveža inovacija su psihološke pripreme za CRCT. Efekte nije teško predvideti. Ako je mera uspeha i uslov preživljavanja CRCT, onda se i đačka i nastavnička aktivnost usmerava na CRCT, i dramatično se sužava to što bi nastavnici mogli da pruže i što bi đaci mogli da postignu.
Treba reći i to, da problem nije ograničen samo na Atlantu. Dnevni list USA Today donosi specijalnu reportažu sa naslovom „Mnogo načina i mnogo razloga za nastavnike da varaju na testovima“.5 Ova reportaža pokazuje da se problem javlja na celoj teritoriji SAD. Postoje razni načini „pomaganja“. Recimo, nastavnik prati olovku đaka, gleda u koji je kružić stavio znak, te prekrsti ruke i time daje znak da je đak pogrešio. Navedeni su i brojni drugi načini pomaganja/manipulisanja. Pošto se formulari testova ispunjavaju olovkom, pogrešni odgovori mogu naknadno biti izbrisani i zamenjeni ispravnim odgovorom (od strane nastavnika). Zabeleženi su i slučajevi u kojima nije uhvaćen krivac, ali je teško zamislivo da nije bilo manipulacije. Tako na primer, u školi Krofut (Crofoot) u državi Mičigen, učenici 3. razreda su 2003. godine imali 39% uspešnih odgovora iz matematike, dok je 2005. godine postignuta je stopostotna uspešnost.

Jedno od širih i složenih pitanja sa kojima nas suočava CRCT je pitanje merljivosti. Vrlo se često - i ne bez razloga – naglašava tesna veza između merljivosti i objektivnosti. U svojoj poznatoj knjizi Poverenje u brojeve – potraga za objektivnošću u nauci i javnom životu, Teodor Porter kaže, da brojke imaju posebnu privlačnost za birokrate, koji se najviše kritikuju zbog pristrasnosti i arbitrarnosti. Odluka koja se donosi na osnovu brojki se međutim doima kao bezlična i korektna. Putem kvantifikacije se stvaraju odluke a pri tome se stvara dojam da i nema odlučivanja. Objektivnost daje autoritet službenicima, koji inače imaju veoma malo sopstvenog autoriteta.6 Porter dodaje, da je objektivnost neophodna za pravdu i racionalno upravljanje. Ali višak objektivnosti ...slama individualne subjekte, omalovažava manjinske kulture, devalvira umetničku kreativnost, i diskredituje stvarnu demokratsku političku participaciju.7
Kada je reč o školama, nema nikakve sumnje da ocenjivanje đaka ima smisla i da je to neophodno. On što je, međutim, specifično za CRCT, to je razvlašćivanje profesora, odvajanje ocena od nastavnika. Sve to ima nekog smisla ako se prihvati premisa da se putem ocena meri i škola, i profesor. Ali da li je zaista logično da se ocenama meri profesor? Ocene đaka sigurno govore nešto i o profesoru, ali je sigurno i to da ocene nisu jedini pokazatelj učinka profesora. Ocene naravno zavise i od talenta đaka. Profesor može vaspitanjem ponešto da koriguje, može da podstakne neke pozitivne osobine, ali je nemoguće očekivati da će profesorski rad potpuno neutralizovati uticaj obdarenosti ili sreće. Dakle, jednostavno rečeno, ocene ne zavise samo od toga koliko je dobar profesor. Zatim, dobre ili loše ocene nisu jedini mogući rezultat dobrog ili lošeg pedagoškog rada. Vaspitanje ima uticaja u različitim slojevima formiranja ličnosti. Merljivost putem ocena i testova ima smisla, ali ne može da zauzme ceo životni prostor, ne može da zameni stvarnost.

Živimo u vreme religije merljivosti. Čitam u NIN-u od 7. aprila 2011. pod naslovom „Taoci profesorskih plata“, da je ustanovljeno ... da nam je profesorski kadar u proseku star i nedovoljno obrazovan, a da im je zainteresovanost za učenike daleko ispod evropskog proseka. Ocena njihovog entuzijazma je 65, a nijedna zemlja koja je učestvovala na PISA testiranju nema ispod 82.8 (str. 40). Ili, da navedem drugi primer, New York Times od 5. februara 2011 donosi tabelu iz koje se vidi da je nivo demokratije u Tunisu 2,8, u Egiptu 3,1, u Maroku 3,7, u Izraelu 7,5, u Alžiru 3,4, u Saudijskoj Arabiji 1,8, u Turskoj 5,7. Tačno tako. Entuzijazam nastavnika osnovnih i srednjih škola u Srbiji je tačno 65 (ne 63, ili recimo 71). Inače, brojčane pokazatelje entuzijazma sam sretao i ranije – ali su oni bili bez naučnih pretenzija. Na primer, u banatskom (možda ne samo banatskom) narodnom stihu kaže se:

Ide Mica preko sela,
Šeset’ posto nevesela…

Za sada od brojčanog pokazatelja entuzijazma ne zavisi plata, pa ne primećujem da bi se mnogo govorilo o tome kako se zapravo meri entuzijazam, niti čujem da bi ljudi radili na popravci svog koeficijenta entuzijazma. Ako međutim – kao što je to često slučaj – egzistencija zavisi od brojki, ljudski prostor i ljudsko ponašanje će se prilagoditi kriterijumima merenja. Istovremeno, sve što je nemerljivo postaje manje-više beznačajno, irelevantno.
Vratio bih se na Porterovu opasku, da višak objektivnosti (merljivosti) „slama individualne subjekte“. Po svemu sudeći, merenje pedagoškog rada putem brojki ne doprinosi ugledu i dostojanstvu profesora. Verovatno zbog toga (ili i zbog toga), merenje se primenjuje pre svega u sferi onih slojeva čiji je društveni položaj u poslednje vreme oslabio. Testovi dobijaju sve širi prostor. Ne primenjuju se samo kod merenja rezultata rada, već i kod merenja podobnosti za pedagoški rad. Takvi testovi, naravno, imaju i pozitivne strane. Oni možda nisu i ne mogu biti savršeni i bezgrešni, ali sigurno mogu da eliminišu neke ljude koji nisu podobni za nastavnički poziv. Istovremeno, test dobija neki primat nad godinama školovanja (kandidat za nastavnika je morao da završi odgovarajuće škole). Pored toga, testovi se nužno oslanjaju na šeme, i za ljude čija egzistencija zavisi od testova, te šeme postaju granice. I u Srbiji su nedavno uvedeni testovi za podobnost nastavnika u osnovnim i srednjim školama. Mere se inteligencija i ličnost. Koliko znam, ministarstvo je sastavljanje testove poverilo struci (psiholozima), te pretpostavljam da su testovi na adekvatnom stručnom nivou. Sve je to u trendu. Nije međutim u trendu da se prethodno razmišlja o granicama merljivosti. Ne znam da li se prethodno nastojalo da se percipira položaj u koji se dovode subjekti testitranja (koji inače treba da imaju adekvatnu školsku spremu za pedagoški rad). Čuo sam da jedno od pitanja traži da se objasni šta znači «okrenuti ćurak». Naravno postoje i druga pitanja, ali se pitam se kako bi se osećao profesor univerziteta ako bi se njegova adekvatnost merila i pitanjem da li zna šta znači „okrenti ćurak“? A ako bi to za njega bilo uvredljivo, zar ne bi moglo biti uvredljivo i za srednjoškolskog profesora? Negde se još čuva, negde se više ne čuva dostojanstvo? (Naravno, ako se pravac razvoja ne menja, univerzitetski profesori će uskoro takođe biti merljivi i mereni na sličan način.)
Dostojanstvo traži neki prostor. Merljivost sužava ili eliminiše prostor. Nema sumnje da se manevarski prostor i ugled nastavnika umanjuju ako se njihova podobnost meri testovima, i ako njihove ocene i procene zamene standardizovani testovi formirani van škola. Danciger (Danziger) smatra da standardizovane testove podržava nova generacija administratora obrazovanja, koji nastoje da sebe postave iznad ljudi u učionicama. Standardi koje donosi statistička analiza predstavlja „kulturno prihvatljivu racionalizaciju za to da se pojedinici kategoriziraju na način kako to traže birokratske strukture“.9
Da ponovim, objektivnost je naravno izuzetno važan cilj, a zamena diskrecije pokazateljima koji se dobijaju na osnovu merenja, sigurno doprinosi objektivnosti. Manje diskrecije logično vodi ka tome da bude manje korupcije – i to je činjenica koja se ne može potceniti. Da li manje diskrecije znači i više istine? To je mnogo teže pitanje. Standardizovani testovi su po prirodi stvari ograničeni na dosta uzak segment mogućih načina provere znanja i sposobnosti. Ispiti u kojima se od đaka ili studenta traži da nešto opiše ili analizira („essay-type exams“) teško se mogu staviti u okvire standardizovanog testa. Oblast koja je proverljiva putem standardizovanih testova je dramatično uža od oblasti koja se može obuhvatiti putem slobodne nastavničke procene. Merljivost osmišljava, ali i obesmišljava. Istovremeno, čini se da se nekako izgubilo iz vida pitanje da li i merljivost podleže meri (treba li sa merom prihvatiti merljivost)?
Živimo u vremenu kada se sve više stvari proglašavaju za merljive, i svedoci smo nestrpljenja što se ne ide još brže. Prihvata se nemoguće zato što je praktično. No postoje i drugi obziri. Oni koji postavljaju merila (oni koji znaju da je stepen demokratije u Egiptu tačno 3,1, a u Maroku 3,7 – koji verovatno znaju i to da li je adekvatnost Miroslava kao muža ili Snežane kao supruge 3,8 ili 4,1), stiču neki položaj bezmalo iznad društva i realnosti. Ako je običan čovek merljiv, postavljač merila je nešto više od običnog čoveka. Pri tome, javlja se i jedan među-položaj koji je posebno privilegovan. To je položaj onih koji se i sami mere, ali pri tome imaju uticaja na formiranje i izbor merila. Za vreme finansijske krize mnogo je pisano o menadžerima koji su dobijali bonuse za uspešno poslovanje, iako im je firma propadala. Objašnjenje je u tome, da su menadžeri bili u prilici da sami formiraju ili dopunjavaju pokazatelje, dajući time novi sadržaj naslovu koji je Šekspir formulisao još 1605 godine: „Mera za meru“ (Measure for Measure). Oni na višim položajima su u prilici da prilagođavaju merila svojim potrebam; mera je postala neizbežni društveni imperativ, pa oni postavljaju svoju meru za meru. Oni koji su niže na društvenoj lestvici, nisu i stanju da formiraju merila po sopstvenim potrebama; ostaje im da manipulišu (falsifikuju) rezultate merenja, da krišom ispravljaju rezultate CRCT testova.
Vraćajući se na slučaj nesretnih nastavnika iz Atlante, hteo bih da kažem i to da je otprilike u isto vreme kada su manipulacije sa CRCT testovima došle na naslovne strane, Atlanta Journal-Constitution je (30. januara 2011) je pisao i o zbunjujućim platama i bonusima administratora nastavničkih penzionih fondova. Tokom 2010. godine dvoje šefova za investicije (chief investment officer) Nensi Bedi (Nancy Boedy) i Čarls Keri (Charles Cary) dobili su po 609.440 dolara, od čega je 236.000 dato kao „plata za potstrek“ (incentive pay). Nešto manje su dobili administratori nešto nižeg ranga Majkl Medžur (Michael Majure) i Tomas Horken (Thomas Horkan), kojima je plaćeno po 499.133 dolara. Ove su plate objašnjavane i time da je potrebno zadržati takve talente. Inače, tokom 2010 godine, vrednost penzionih fondova je porasla za 11,1% - što je značajan porast i sigurno je dobro za nastavnike. Činjenica je međutim da je u istom periodu prosečni porast akcija na Njujorškoj berzi iznosio 15%. Dakle, izuzetni talenti su svojim ulaganjima postigli rezultat koji je nešto niži od berzanskog proseka. Postavlja se i pitanje da li su njihove plate padale kada je pre nekoliko godina padala vrednost akcija na berzi. Čini se da je kod administratora penzijskih fondova merljivost jednosmerna; dobijaju se bonusi iznad plate ako su berzanski rezultati dobri, ali se plate ne umanjuju ako su berzanski uspesi loši.
Ne znam da li je dramatična razlika u platama srednjoškolskih nastavnika i administratora srednjoškolskih penzionih fondova rezultat promene smisla škole, koja verovatno nije bila cilj, već „kolateralna šteta“ brojnih reformi. Iz moje (još ne sasvim zaboravljene) perspektive bečkerečkog srednjoškolca, čini se da ako treba „zadržati talente“, važnije je zadržati jednog dobrog srednjoškolskog profesora nego jednog administratora penzionog fonda, jer je srednjoškolski profesor važniji za budućnost društva. Ali osećam i to da ako bih o tome govorio u Atlanti, to bi se danas shvatilo kao neka polu-šala. Nikada se zapravo nije zastalo, (i sada je već teško zastati) kod pitanja zašto je jedan administrator penzionog fonda u Džordžiji talenat koga treba zadržati i po ceni od preko 600.000 dolara godišnje (što je više od plate profesora Harvardskog univerziteta). Istovremeno, sa zabrinutošću se zapaža da se iz džepova poreskih obveznika izvlači godišnje 50 hiljada dolara za nastavničku platu. Zanimljivo je da u Americi (i ne samo u Americi) postoji revolt prema zahtevima nastavnika i njihovih sindikata. To nije neki revolt većine, ali je reč o ne-zanemarljivom delu javnog mnjenja. Šokantan primer predstavlja još uvek nedovršeno zakonodavno natezanje u državi Viskonsin. Republikanska većina je izglasala zakon prema kojem se dramatično sužavaju prava sindikata (i posebno nastavničkih sindikata) u pogledu kolektivnog ugovaranja. Demokrate su odbile da prisustvuju glasanju, sporno je da li je zakon valjano izglasan, no guverner Skot Voker (Scott Walker) je ipak potpisao zakon, što je izazvalo burne rasprave. Rasprava je poprimila bizaran tok kada je Asošieted Pres (Associated Press) otkrio i objavio neke mejlove Karlosa Lam-a (Carlos Lam), jednog od zamenika javnog tužioca države Indijana, koji u svom pismu guverneru države Viskonsin kaže da treba da ostane čvrst, te da se ne sme dozvoliti da sindikati sa svojim revoltirajućium zahtevima drže poreske obveznike kao taoce. No Lam je otišao i korak dalje. U jednom mejlu od 19. februara ove godine, on sugeriše guverneru Skotu način na koji bi mogao da pokrene javno mnjenje u svoju korist, a protiv sindikata. Zamenik tužioca Lam predlaže guverneru da zaposli čoveka koji bi za sebe tvrdio da je pristalica sindikata, i taj bi mogao da vas fizički napadne (eventualno da koristi i vatreno oružje protiv vas), te bi ste tako mogli da diskreditujete javne sindikate.10 Lam je prvo opovrgao, pa je posle priznao da je pisao te mejlove. Otpušten je. Problem je ostao.
Verovatno će se mnogi složiti sa mnom ako kažem da je obrazovanje danas verovatno još važnije nego ranije, s obzirom na današnje radne zadatke, i s obzirom da u demokratskim državama gde ljudi (u načelu) utiču na formiranje vlasti, nije svejedno da li su ljudi obrazovani i informisani. Nije teško složiti se ni oko toga da postojeći ugled obrazovanja i dostojanstvo nastavnika nisu danas u skladu sa stvarnim društvenim potrebama. Možda deo krivice snose i neki današnji nastavnici, ali se pravo objašnjenje ne može dati bez analize odnosa države prema pedagozima, bez analize dužeg sleda mera (ili dužeg odsustva mera) koje uobličavaju (ili bi uobličavale) današnji društveni status i materijalni položaj nastavnika. 
Tražeći razne perspektive, vratio bih se još jednom na Zrenjanin – odnosno okolinu Zrenjanina. Među spisima svog dede našao sam jedan novinski oglas od pre sto godina (iz 1910 g.). Reč je o oglasu za mesto nastavnika osnove škole u Kleku. Kandidatima se nudi 981 kruna i 50 filira, 4 jutara oranice, kućno dvorište od 320 kvadratnih hvati, pomoćno dvorište od 400 kvadratnih hvati, stan od 2 sobe, sa kuhinjom, špajzom, podrumom, štalom i dvorištem. Posebne pogodnosti su predviđene za slučaj napredovanja. Koliko znam, to je tada obezbedilo socijalnu adekvatnost i pristojnu ekonomsku sigurnost. Znam da su se pokazatelji socijalne adekvatnosti i ekonomske sigurnosti promenili. Znam i to da jedan oglas nije dovoljna osnova za uporednu analizu. – Ipak, navodi na razmišljanje. 

Nije nikakvo otkriće da je dostojanstvo izuzetno važan preduslov adekvatnog obavljanja nastavničkog poziva. U Atlanti – ali i u Srbiji – sve češće čujem da se pitanje dostojanstva javlja kao problem. Pokušao sam da pokažem kako na dostojanstvo nastavnika utiču centralno administrirani testovi i ekspanzija merljivosti. I tu dolazimo do začaranog kruga. Zna se da su dostojanstvo i motivacija važni. Razumljivo je da oni koji žele da usmeravaju pedagoški rad, žele i da saznaju kolika je motivacija, a tu se kao najobjektivnije i najpraktičnije sredstvo nameću testovi. Često se ne postavlja pitanje da li je zaista moguće ono što je praktično. Ne postavlja se ni pitanje kako na dostojanstvo ljudi utiče provera motivacije putem standardizovanih testova (naročito ako su ti testovi obavezni). Nije teško pogoditi da podvrgavanje takvim testovima više potkopava nego što jača dignitet – a slabljenjem digniteta svakako slabi i motivacija. Postoje kandidati koji su veoma cenjeni u svojoj sredini, ima takvih koji su objavili knjigu pesama ili imaju neku drugu osnovu da budu ponosni, te njihov ponos svakako trpi ako sve to postane irelevantno, jer nije u vidokrugu testova. Nadalje, autoritet nastavnika dramatično slabi i time da se ocenjivanje izvlači iz sfere njihove diskrecije i prepušta standardizovanim testovima. Sve to verovatno doprinosi krizi đačke discipline u mnogim zemljama. Autoritet profesora nije ni ranije bio po sebi dovoljno rešenje, ali je imao ključnu ulogu u obezbeđivanju discipline. Sada to ne funkcioniše, pa se ređaju reforme, da bi se popravilo stanje. Svuda se uvode video kamere. U nekim zemljama (recimo u Mađarskoj) postrožavaju se kazne koje se mogu izreći đacima zbog napada na profesora ili drugog đaka, zbog vređanja profesora, ili drugih izgreda. No time se stvaraju samo surogati autoriteta. Ako se i po apsolutnim i po relativnim merilima pogoršava ekonomski položaj nastavnika, ako se značajno umanjuju njihova pedagoška ovlašćenja, teško da će razne tehničke i pravne reforme moći da nadomeste autoritet – kao što je teško verovati i u to, da će razne tehničke i pravne reforme rešiti probleme nastale uvođenjem CRCT.
Ne obećavaju mnogo ni neke obrazovne reforme koji se obrazlažu upravo težnjom da se učvrsti dostojanstvo nastavnika. Naveo bih jedan primer iz Zapadne Evrope. 26 marta ove godine čitam na teletekstu BCC World News da novi predlog zakona o obrazovanju u Engleskoj predviđa da nastavnici mogu da pretresu đake da bi utvrdili imaju li mobilni telefon. Sindikat učitelja se buni i govori da će to dovesti nastavnike u smešan položaj, te da će doneti konflikte sa roditeljima. Vlada međutim kaže da će to doprineti da nastavnici efikasnije barataju problemima, i time će se istovremeno učvrstiti autoritet nastavnika. Pitam se šta bi ministar obrazovanja rekao na propis kojim se predviđa da on pretresa svoje službenike da vidi imaju li mobilne u džepovima pantalona za vreme sednica – i da li bi to bilo smatrano instrumentom jačanja autoriteta ministra. Može li se dati doprinos podizanju nastavničkog digniteta, ako se pri tome nipodaštava poimanje ponosa samih nastavnika?
No reforme se nižu. Što se tiče CRCT, razmišlja se i o tome da se testovi nešto olakšaju ili učine fleksibilnijim. Kako javlja Asošieted Pres (Associated Press) 15. marta 2011, Ministarstvo za obrazovanje (Department of Education) SAD je došlo do konstatacije da bi broj škola koje ne udovoljavaju godišnjim normama mogao da poraste sa 37% na čak 82%.11 Dakle, možda bi trebalo reformisati norme o standardima. Opet, kako čitam u Atlanta Journal-Constitution od 30 januara, u Gradskoj skupštini Atlante, podstaknuto skandalom oko CRCT, priprema se odluka (možda je u međuvremenu već i usvojena) da se škole stave pod kontrolu gradonačelnika, koji bi imenovao i članove školskih odbora. Slične reforme su već prihvaćene u Bostonu, Njujorku, i Čikagu. Time bi se, kažu, mogla postići i efikasnija kontrola testova. Vlasti u Mičigenu su okupljali nastavnike i tražili su od njih da red po red čitaju državna pravila o administriranju testova. Takođe u Mičigenu, državni nadzornici su pokupili testove čim su oni popunjeni, i odneli ih u druge zgrade, gde su držani pod katancem (USA Today, 11 mart 2011).
Teško je reći šta je još ispred nas. Često doživljamo da postane stvarnost nešto što je pre kratkog vremena još izgledalo (i bilo) fantaziranje ili zafrkavanje. Možda će se neko setiti da bi nastavnicima trebalo zabraniti da ulaze u škole osim kada imaju časove. Možda će se – kao što je to često slučaj – reforme tražiti u tehničkim inovacijama. Recimo da se izmisle hartije koje daju alarmni signal ako neko pokušava da nešto izbriše. (To bi mogao da bude dobar posao proizvođačima specijalnih hartija, a istovremeno bi smo imali još jedan upečatljivi primer stvaranja novih radnih mesta). Možda će se rešenje naći u tome da testovi ne ostaju u školama, već da se odmah po završetku odnose u gradske (ili mesne) antiterorističke centre.
Čovek se podseti čuvene francuske izreke čiji je autor francuski književni kritičar iz XIX veka Žan-Batist Alfons Kar (Jean-Baptiste Alphonse Karr): Plus ça change, plus c'est la meme chose. Moglo bi se prevesti kao „ Što više menjaš, tim više ostaje isto“.
Ne znam. Možda bi smo u toku (ili umesto) odlučnog koračanja trasom reformi mogli ponekad zastati da se osvrnemo.

Autor je doktor pravnih nauka

 

1 Reading and Math (s tim da “reading” tj. „ečitanje” podrazumeva više od prostog umeća da se ečita i piše)
2 Schools Cut Back Subjects to Push Reading and Math, New York Times, 26. mart 2006
3 New York Times, 26. mart 2006. citirani članak
4 Maureen Downey, Teaching and testing the „Seven Deadly Sins“, Atlanta Journal-Constitution, 30.1.2011
5 For teachers, many ways and many reasons to cheat on tests – USA Today, 11. mart 2011 – tekst počinje na naslovnoj strain
6Theodore Porter, Trust in Numbers – The Pursuit of Objectivity in Science and Public Life, Princeton University Press 1995, 8
7 Porter, Op. cit. 3 
8 „PISA“ znači „Programme for International Student Assessment“ (Program za međunarodno ocenjivanje studenata) 
9 K. Danziger, Constructing the Subject: Historical Origins of Psychological Research, Cambridge University Press, 1990, 109
10 Associated Press, 24.mart 2011, http://news.yahoo.com/s/ap/us_wisconsin_budget_unions_indiana
11 http://news.yahoo.com/s/ap/20110315/ap_on_re_us/obama_education_fact_check