Kako ekološki i semantički popraviti realsoc monolinearnost i monohroniju

Retro-majdan na Taš-majdanu

 "Od raznih vjera i vjerovanja da se ovaj svijet može poboljšati,
 vjera u poslanstvo ljepote,
 kao u nešto što bi moglo poslužiti doista kao
 poboljšanje stvarnosti,
 možda je bezazlena, ali nije lišena svake vjerodostojnosti."

Tako govoraše "boljševik Krleža" davne 1922(1) 

Već je mnogo pisano (osporavajuće i afirmativno) o uređenju Tašmajdanskog parka, a odnedavno gradski oci predizborno promovišu sličnu rekonstrukciju (tehnološki, investiciono održavajuće visoko ovisnu), u još nekoliko gradskih parkova. Oni "domaćinski" pominju i intervencije u "večem parku u rubnom pojasu" metropolitenske zone grada.

Obnovili su i program "česmarenja" na nekoliko skučenih lokacija, pa je i samim tim, uslovljen koncept drugačijeg, kreativnijeg i ekološki kodiranog dizajna javnih prostora. Česme su uglavnom koncipirane kao betonski "valovi", neracionalne potrošnje skupe pijaće vode, a odnedavno im se dograđuje i kompjuterizovana animacija svetlosnih efekata. Uopšte se i ne promišlja o tehničkim (zimskim) problemima i ceni održavanja. Njih u gradu svakako treba obnoviti i postavljati nove, posebno na lokacijama gde dominira saobraćaj, parkinzi i nedostatak urbanog zelenila, ne samo kao ukrase već i kao moguće eko-filtere/tampone. Međutim i tu se postavlja pitanje urbano-tehničkog i skulpturalnog dizajna, ekološki i investiciono održavajućih rešenja.

Pogrešna konceptualna rešenja

Pokušaćemo da argumentujemo zašto su ovakavi programi, konceptualna i projektna rešenja, na nekoliko nivoa ozbiljni promašaji. Pre svega, sporno je što se ionako nedovoljne parkovske "zelene površine i zelena masa" u urbanoj strukturi, ovakvom strategijom pretvaraju više u zelene trgove. Povećavaju se betonske površine, a biljni fond se monohrono i bez bogatstva biodiverziteta redukuje, umesto da ga se uveća raznolikošću tipologije novog zelenila. Zameramo posebno što tu najmanje ima savremenih ideja npr. o eko-skulpturalnom pristupu, o danas globalno obavezujuće zelene revitalizacije gradova stvaranjem "urbanih džungli" ili ugledanja na novi EU pokret imenovanja "zelenih prestonica". Promocija Hamburga kao"Prve EU zelene prestonice", ili ozelenjavanje krovova Čikaških solitera autohtonim travnatim diverzitetom ili primer grada Frajburga, gde su urbanom revitalizacijom "uvučeni" zeleni prodori i potoci iz okolnog šumskog pojasa u jezgro grada, samo su mogući ugledni primeri. A u nas se još uvek zagovaraju i izrađuju strategije " ekološkog i održivog razvoja" grada, ali i dalje samo u modelu "copy-paste" istraživanja ili birokratskih dokumenta.

Bez naznaka ekološke  kulture

Istovremeno u svetu je već u toku završna priprema ekološke UN konferencije juna 2012 god. u Rio de Žaneiru (sa agendom npr. o zaštiti pijaće vode !) uz ozbiljne globalne ali i lokalne procene dvadesetogodišnjeg učinka strategije "Agende 21". A u tom periodu, mi nismo uspeli ni da elaboriramo bar jednu "Lokalnu Agendu 21" za našu metropolu. Grad se, eto, kandiduje za "Prestonicu kulture" 2020. god, a u programu nema ni naznake elemenata ekološke kulture i konceptualne, participatorne umetnosti u brendiranju suvremenosti identiteta javnih prostora grada i nas građana u njemu.
Najavljeno ulaganje u "Velike parkove" na rubnim delovima grada, takođe je samo po sebi kontradikcija. "Rubni pojas" u osnovi svake urbane i ekološke nauke i strategije ( posebno u vreme spoznaje urbanog doprinosa smanjenju klimatskih promena), decenijama je kodificiran kao obavezujući planski element "zeleni pojas-tampon zona". On sprečava "sprowl"/ širenje urbanog polipa divlje gradnje uzduž saobračajnica i bitno doprinosi popravci stanja ekologije i kvaliteta vazduha u gradu. Kad bi se poštovali urbanistički planovi i obavezujući normativi, zeleni pojas oko Beograda trebao bi biti oformljen u kategoriji "šume". Ovakav pojas potrebno je obavezno održavati, ali se ne sme uračunavati u obavezujuće urbane parkovske normative, kao "statistička supstitucija" za uništene zelene i parkovske površine u urbanoj strukturi grada.
Zato se i danas, posle brojnih iskazanih mišljenja o rekonstrukciji (ne revitalizaciji) Tašmajdanskog parka, sasvim opravdano pitamo, ko ima pravo da bude "čuvar" našeg Majdana memorije Grada, njegovog urbanog i kulturnog pejsaža. Da li ovakvim brzopletim rešenjima unižavamo ovaj centralni, javni i simbolički urbani prostor (o kome je inspirativno pisala uvažena Svetlana Velmar Janković), upravo kada paradoksalno učinjenom, lobiramo kandidaturu za jednu od kulturnih prestonica Evrope!
Međutim ne sporimo ni brojna pozitivna mišljenja anketiranih Beograđana, koji sa svojom decom i unucima svakodnevno pune nove proširene betonske staze, sada bezbedno ravne za šetnju i vožnju bicikala i rolera; trim staze i gimnastičku opremu, kutke za penzionere, dečja igrališta. To je građanima preko potrebno i sada dostupno, jer imaju gde da pobegnu iz saobraćajem i parkinzima zagušenih ulica; iz nelegalno nadzidanih zgrada, koje su pretvorile ulice u visoke, uske i neprovetrene tunele izduvnih gasova. One male zelene površine "na ćošku", koje su tradicionalno bile mesta igre i druženja, "čuvara mladalačkih emocija" od detinjstva pa i u starosti, odavno je pojela divlja gradnja kioskizacije Grada.

Građani dobili "Beton-Majdan"

Šetajući novim zelenim trgom Tašmajdana (ne više Parkom!), s pravom se postavljaju pitanja gde su tu tehnički, dizajnerski i estetski standardi; esnafske vrednosti umetnika, pejsažnih i urbanih arhitekata, na čelu sa do sada nikome jasne uloge i kriterijuma izbora "Gradskog arhitekte". Monolinearnost i monohronost, povećane betonske staze sa ukrojenim, dosadno ravnim travnatim međuprostorima, visoko potkresano drveće kroz koje se vidi i oseča gust saobraćaj na Bulevaru i u Beogradskoj ulici, centralno betonsko šetalište već nazvano "pista" i mega cvetna površina, monohrone crvene begonije (treba je obilato zalivati!), ne dočaravaju nam ni kulturnu baštinu donatora, ni stoletne slojeve memorije ovog parka.
(A o higijenskim standardima novog prostora ograđenog za kućne ljubimce, trebala bi hitno da se pozabavi sanitarna inspekcija; jer tu nigde nije predviđen ni hidrant za dnevno ispiranje uriniranih površina! O tehničkim detaljima odnosa travnjaka, zemlje u cvećarniku i betonske površine gde nije postavljena metalna traka pa se zemlja ispire i razliva po stazama nije ovde mesto za detaljisanje!).
Ovakvim projektom, građani-birači su po našem mišljenju dobili "Zeleni Interenet Trg - Beton Majdan"! Činjenica jest da ga brojni građani danas koriste i uživaju u spektru igre neonski virtuelne vode.To jest svakako prijatnije i za decu, nego video igrice na TV ekranima u našim standardno skučenim stanovima u ulicama bez adekvatnog  javnog prostora.
Ali ima i brojnih građana/ki, koji su poraženi funkcionalističkim siromaštvom rešenja, a posebno realsocijalističkom ekspresijom postamentno postavljenih skulptura Vođe i Pisca. Zatečene stare skulpture u parku (neke su od nesumnjivog umetničkog iskaza), ovim projektom su marginalizovane i lokacijski poništene, a nema ni osmišljene prostorne strukture mogućih budućih postavki. Pompezno dominantne nove bronzane statue, zatečenim skulpturama ukidaju artikulisanje prostora parka, leže neobeležene i "razbacane" kao ostaci nezavršenog gradilišta. Sve ovo u celini predstavlja neviđeni fjasko na opštoj urbo-menadžerskoj, profesionalnoj i kulturnoj sceni grada.
Pitamo se takođe, zašto su ugrađivane betonske ploče na TAŠ-majdanu u zemlji, bogatoj i mermerom i granitom? Evropska praksa revitalizacije i rekonstrukcije javnih prostora i trgova gradova UNESCO-ove spomeničke baštine i onih koji teže atributu "kulturne" ili "ekološke" baštine, obavezno se popločavaju kamenom i granitom.
Umesto betonskih pista, staze su mogle biti kolaž raznobojnosti i struktura našeg kamena, dizajnom dočarano kulturno nasleđe i simbolika na primer i naših, njihovih i inih tepiha.
Ako nismo znali dovoljno o današnjoj konceptualno umetničkoj sceni i "kodu" u Azerbejdžanu (zašto javnost nije imala na uvid ponuđeno rešenje, možda bi na vreme mogli "u dijalogu da biramo"), ali smo svakako znali za koloritno bogatstvo i arabeske tepiha iz Bakua i za blistavost boja i sloga fajansa islamskih fontana. Zar se nije moglo bar tu u Cvetnjaku, Fontani i Pjacetama reprodukovati nešto od tog vizuelnog bogatstva, koristeći u kodu konceptualizma i eko-dizajna više Prirodu nego Tehnologiju, više diverzitet  nego monolinearnu monolitnost!

Simbolika predsedničkih dinastija

	Sonja Prodanović

Realsocijalistička ekspresija na Tašmajdanu: skulptura azerbejdžanskog vođe.