Nakon otkazivanja Parade ponosa 

Simulacija i zbilja

“Homoseksualno pitanje” je tek povod koji temeljnoj socijalnoj frustraciji olakšava da se ospolji što pokazuje, nažalost, da svoju frustraciju ovo društvo ne uspeva da osvesti i definiše.

Parada ponosa ipak nije održana. Likovali su “porodični ljudi”, “domaćini” i ostali homofobi. A, zapravo, te nedelje niko nije dobio – čak su, kako ću ovde pokušati pokazati, najveći “gubitaši” upravo ovi nesretni tradicionalisti – dobila je, i to debelo, jedino država ili, bolje, vlast.

Dobitnici i gubitnici

Prethodne godine huliganske grupacije su razbijale Beograd. Istovremeno, milioni apatičnih su grozničavo posmatrali ove “ulične radove” preko televizije i, virtuelno, skljokani u svojim foteljama, učestvovali u tom udaru na državu. Prava simulacija. Prava mala jalova satisfakcija njihovoj frustraciji. Tako je vlast, sasvim sračunato, blagotvorno otpustila iz sistema zamašnu količinu vrele “antidržavne” pare. Simulacija kao mehanizam samoregulacije sistema. Istoj svrsi služili su i oni prolećni, više nego besmisleni, skoro pa protivrečni, mitinzi naprednjaka čija je stranka, po svemu sudeći, ili vrlo nerazborita (priglupa) ili je tek poslušni “mali od palube” plavo-žutom kapetanu (da ne ostane u aluzijama – Demokratskoj stranci). Druga alternativa je, naravno, verovatnija – najstabilniji politički sistem je binaran, gde se dve jake stranke međusobno smenjuju, pri čemu se zapravo ništa suštinski ne menja.
Tako je bilo prošle godine. Ove godine, međutim, okvir simulacije je lako mogao biti premašen. Pretilo je da opšte antivladino raspoloženje (do tada negovano prevashodno kroz simulaciju) probije u samu zbilju! Svesna opasnosti, vlast je zabranila i Paradu ponosa i Porodičnu šetnju. Budući da, kako smo videli, od neposredne homofobije tu nema mnogo – da je spiritus movens huligana (i meškoljenja u fotelji miliona onih koji su podvrgnuti simulaciji) socijalno nezadovoljstvo, obespravljenost, poniženost – postaje jasno da je ovom prilikom zapravo došlo do zabrane antivladinih protesta! Vlast je uočila ozbiljan potencijal demonstracija (pod ozbiljnim podrazumevam odsustvo uobičajene mitingaške dramaturgije – skečevi “Kursadžija”, patriotske pesmice, govorancije i “mnogo buke ni oko čega”) gde se demonstranti ne bi razišli nakon pobožno saslušane državne himne, već bi istrajali u pritisku na vlast. “Homoseksualno pitanje” jeste, dakle, tek povod koji temeljnoj socijalnoj frustraciji olakšava da se ospolji što pokazuje, nažalost, da svoju frustraciju ovo društvo ne uspeva da osvesti i definiše. Ono udara glavom o zid, baulja u pomrčini. Ono ne poznaje svoje istinske potrebe, nije svesno svojih moći. Nije svesno ni svojih klasa i staleža. Ukratko, ovo društvo nije svesno šta mu se događa.

Izliv socijalnog nezadovoljstva

	Ivan Kovač