Politička iskušenja verskih vođa

U Sandžaku nema mira

Sekularno ustrojstvo evropskih država je jedino u stanju da garantuje slobode i ljudska prava svim religijama i konfesijama - crkve i vere to ne mogu jer se svaka bori samo za svoju prevlast

Iskušenja pred kojima se nalaze verski prvaci nemirnom Balkanu nisu nešto novo - kao i ona pred koja oni stavljaju mnoge u regionu - jer to je dobro poznato poglavlje otvoreno još krajem osamdesetih godina minuloga veka. Ono je početkom devedesetih obilovalo dramatičnim sudarima koji vernicima nisu doneli ništa dobro. Ni građanima svih veroispovesti. Đavo ili šejtan su ubirali plodove. U Sandžaku već prete "balvanima", a na udaru su oni koji podsećaju da je tolerancija bolje rešenje: ne, udara se na ljude i aktiviste najgorim rečima mržnje koju seju verski prvaci. Efendija Cerić iz BiH sve stavlja na kartu sandžačkog muftije M. Zukorlića. Veliki problemi koje imaju građani u toj regiji odlaze u drugi plan, a ni Vlada u Beogradu se ne snalazi najbolje - ne pravi se razlika između islama kao vere i islamizma kao ideologije.

 Izazovi efendije Cerića

Iako je godine 2008. jedan dokumenat izazvao burne reakcije u Evropi toga se začudo malo ko seća sada u Beogradu. Efendija Cerić je ponudio jednu deklaraciju pod naslovom - "Izazovi jednog muslimanskog autoriteta u Evropi". Prvi princip je akida odnosno ugovor s Bogom, a ne društveni ugovor, drugi je imamet odnosno vrhovno političko telo, a treći je šerijat. Drugim rečima u Evropi treba stvoriti kao pandan EU "evropski kalifat". Iz Evrope - posebno iz Nemačke - reagovala je Kristina Kiler sa zabrinutošću jer bi to srušilo sekularno ustrojstvo evropskih država koje je jedino u stanju da garantuje slobode i ljudska prava svim religijama i konfesijama - crkve i vere to ne mogu jer se svaka bori samo za svoju prevlast. I jedna drugu isključuju. Niki Vitni politikolog iz Evropskog saveta je još jasniji - lakše će EU urediti odnose sa Rusijom nego sa islamom. Naravno on misli na islamizam, a ne na islam kao veru koju ljudi biraju. Sada efendija Cerić duva u jedra Zukorliću iako je u BiH šerijat ukinut još 1946. godine i nema mnogo izgleda da se opet vaspostavi. Otuda tolika zabrinutost koju izazivaju izjave muftije Zukorlića koji se nameće kao politički vođa. Najrazumnija upozorenja dolaze od Meha Omerovića, Rasima Ljajića i Aide Ćorović ali se njima preti na najopasniji način. Za sada malo ko zna o "Otporu" koji se oglašava ali da je nešto slično nužno svima je bezmalo jasno. Samo u okviru sekularne EU i muslimani i hrišćani mogu naći rešenje i na najbolji način upražnjavati svoju veru. Jer ni hrišćani diljem muslimanskog Istoka nemaju politički autoritet već naprotiv - sve ih je manje i oni masovno odlaze na Zapad. Kao da se zaboravlja da autonomija na jednokonfesionalnoj osnovi ništa ne znači - istorijsko iskustvo je negativno. Efendija Zukorlić, međutim, ne posustaje. Ne misle tako u IZ u Beogradu srećom, a "arapsko proleće" u afričkim zemljama govori da ni veliki broj muslimana ne vidi sreću u teokratiji.

Zukorlić preti

Ima i dobrih znakova. Nedavno je Skupština Kosova odbila predloge da se verska nastava uvede na Kosovu u građanskim školama. Tako nešto ne bi jačalo veru već bi u političkom i svakom drugom pogledu podvajalo ljude po konfesionalnim "šavovima". Tamo gde ima slobode samo za "moju" veru, slobode zapravo nema ni za koga. U tom smislu fundamentalistička formula bilo koje vere ili crkve ne obećava ništa dobro - i Sandžak tu nije izuzetak. Muftija Zukorlić preti i ljudima koji drugačije misle, a posebno se okomio na medije koje on ne drži pod kontrolom dok svoje i ne pominje naravno. Iako u rukama ima ogromnu moć svake vrste pa i medijske. Sve nas ovo može vratiti - ako nas nije već i vratilo - u rane devedesete godine koje su ratničkim pokličima mnogih - a posebno verskih prvaka - sejale seme mržnje i netolerancije. Nije famozni "džihad" samo opredeljenje ekstremnih islamista ima "svetog rata" i kod drugih - i nikome to dobra donelo nije. Neće ni Zukorliću i njegovima, to je sigurno. Razumnim ljudima ne smeta kako se oblače žene u islamu - sa zelenim šalom - jer se identitet iskazuje i u "detaljima" te vrste, ali im sigurno smeta kada se oglašavaju ratničke trube i zurle eventualnog džihada na Balkanu. S bilo koje strane se ti glasovi javljali. Na Balkanu te glasove znamo kao najmračnije poglavlje iz novije istorije.

Prejake reči patrijarha srpskog

Godinama ako ne i vekovima prepoznatljiv je stav SPC o Kosovu i dramatičnim zbivanjima na njemu. U dokumentu koji je publikovan i na srpskom i na engleskom jeziku 2003. godine, pod naslovom "Memorandum o Kosovu i Metohiji svetog arhijerejskog sabora SPC", Kosovo je označeno kao srpski Jerusalim. Ova metafora ima svoje objašnjenje jer na Kosovu SPC postoji kao Arhiepiskopija pećka i eparhije raško-prizrenska i to stoji i u tituli patrijarha srpskog. Tamo na Kosovu SPC i danas postoji i postojaće u tom organizacionom vidu kada se budu uredili odnosi između SPC i "postojećih vlasti" kako se to u Crkvi oduvek i radilo i oduvek i bilo. Sam patrijarh Irinej je nedavno naglasio da "na Kosovu i to na realnom Kosovu ima mesta za sve" odnosno i za Albance i Srbe. Nedavno se oglasio patrijarh drugačijim rečima koje su mnoge zbunile - "Ako stradate, znate zašto stradate, ako budete morali i krv da prolijete i to znate zašto činite. To je sveto mučeništvo i odbrana svete zemlje. To je poruka naše Crkve, episkopa i arhijereja i onih koji se brinu o vama". Znamo šta se događa s onim pravim Jerusalimom u Izraelu jer su tamo ipak sve vere našle svoje mesto, i stoga ove patrijarhove reči zbunjuju mnoge. Mogu ih čitati u svoju korist i kriminalci koji su spremni da ubiju - nedavno se i to dogodilo s onim nesrećnim albanskim policajcem - i da se kriminalom bogate. Takvih ima i među Srbima i Albancima i oni se izgleda dobro "slažu". Najviše SPC na Kosovu može dobiti samo pregovorima jer nema izgleda na rat, niti je sigurno kako će ko u ratu proći. Ove prejake reči stoga izazivaju zebnju kod svih i zabrinutost u Evropi. Komentatori su se već oglasili iz EU jer sukob nikome dobra doneti neće. I to poglavlje iz balkanske verske istorije nam je poznato. Stoga bi se valjalo čuvati prejake reči jer ona može biti uvod u sukob. Jedno je istorija i mitologija - i metafore na toj osnovi a realnost je nešto drugo. Samo se pregovorima nešto može postići i to bi trebalo da važi i za SPC i za sve druge crkve i verske zajednice koje u sukobima gube sve.

To se najbolje vidi u Crnoj Gori a tiče se i Srbije jer stoji u mreži i međucrkvenih i međudržavnih odnosa. Mitropolit SPC u Crnoj Gori u novije vreme više kune nego što blagosilja, a to je njemu godinama svojstveno. I nije on jedini jer neki njegovi episkopi su tamo već odavno preterali sa ružnim rečima kletvama i psovkama.

Muke po Amfilohiju i muke sa njim

Javnost je uznemirena, a ni država ne zna kako da se postavi - traži se neko rešenje u nekoj vrsti "konkrodata" između države i SPC ali to ne ide lako budući da u Crnoj Gori - kao i drugde - nema samo jedne pravoslavne crkve. Sam mitropolit je tako pretio muslimanima da se našao pred sudom. Suđenje ne ide lako i stvar se iz dana u dan komplikuje pa nisu u tom smislu pomogli ni saveti iz "bratske Rusije" čiji je neki mitropolit smislio nikom jasnu formulu "konfederalni status" za crkve na Balkanu. Sve se odvija neiskreno i u senci dnevne politike, a na tu igru Crkve često pristaju. Kletve deluju ružno i funkcionalizovane su prema političkim trenucima - obično se to poklapa sa predizbornim radnjama. No bilo kako bilo, za pretnje i kletve se mora odgovarati pred građanskim sudovima, ako su već crkveni sudovi zatajili. Sve znamo kako je bilo sa zlosrećnim Artemijem koji je imao "rešenje" za Kosovo i videli smo kako se sve to završilo. Da i u crkvama ima licemerja nije nepoznato ali je to koliko znamo uvek bilo loše po same crkve u njihovoj sprezi sa političkim strukturama moći. Kletve, govor mržnje moraju biti sankcionisani, a to ne ide lako. Za sada ne znamo šta će mitropolit Amfilohije činiti sa crnogorskom državom ni šta će država Crna Gora s njim, ali se neko rešenje mora naći. Što se pak tiče licemerja i kletvi, veliki srpski pesnik Đura Jakšić je sjajno poručio kaluđerima u pesmi s istim naslovom

Slušo sam vas kad kunete
Svoje stado, svoje verne
I kad tajni prizovete,
Licemerni licemerne.

	Mirko Đorđević