Srbija i Evropa

Zaštvo građani Srbije ne mogu da budu ponosni

Građani Srbije treba da budu ponosni nakon preporuke Evropske komisije da Srbija postane kandidat za člana.  Boris Tadić

Srbija je dobila prepouku da, pod ordeđenim uslovima, može da postane kandidat za člana velike porodice država ujedinjene Evrope. Iskreno ili lažno oduševljenje srpskih zvaničnika trebalo je da građanima ulije optimizam i nadu da se pred državom i njenim stanovnicima otvaraju novi putevi kojima će krenuti u izvesniju budućnost.
Javno manifestovana radost dela političkog establišmenta zbog ovog čina je kao i mnogo puta do sada imala i svoju tajnu, skrivenu stranu, koju je posebno prepakovanu i uvijenu u poluistine trebalo predstaviti javnosti.

Pozitivna preporuka evropske komisije nije data zbog velikih uspeha na polju reformi i demokratizacije društva, već kao striktna obaveza koju u oročenom vremenskom periodu treba neizostavno ispuniti. Političkoj eliti Srbije bi, svakako, bilo lakše da je odgovor bio negativan. Horski bi zavapili nad nepravdom i neprincipijelnošću evropskih zvaničnika koji samo za Srbiju neprekidno smišljaju nove uslove i odbacuju očigledne uspehe u saradnji.
Lako bi mogli kod većine uplašenih i ksenofobičnih stanovnika da podgreju paranoične stavove i da nastave sa šizofrenom retorikom. Možda je i njih same iznenadio pozitivan odgovor koji sa sobom nosi zadatke na koje se veoma brzo očekuje odgovor, a za koje oni po pravilu neće biti spremni.
Građani su predlog evropske komisije dočekali ravnodušno. Većina nije mogla da prati preporuku predsednika države da treba da se osećaju ponosni zbog postignutog uspeha. Nisu u stanju da anticipiraju benefite od predloga koji objektivno veoma malo može da utiče na njihovu sadašnjost opterećenu borbom za preživljavanje i egzistencijalnim strahovima, a budućnost im je daleka i maglovita. Osećanje ponosa je individualno shvatanje o vrednovanju sopstvene ličnosti, njenih uloga i statusnih obeležja. U Srbiji društvena dinamika je ustrojena na način koji nipodaštava individualne vrednosti pojedinca, nadređujući im vrednosti konstruisane u grupama organizovanim po utilitarnim principima. Univerzalni sistemi vrednosti nisu involvirani u svaki društveni sistem, već organizovane zajednice proklamuje sopstvene, modelirane prema potrebama i viđenjima ličnosti koje direktno mogu da utiču na dinamiku grupnih interakcija.
Tribalni koncept organizacije onemogućava individuaciju ličnosti, zbog vertikalnog ustrojstva i krutih pravila funkcionisanja. Vertikalno organizovan sistem sa jasno definisanim ulogama omogućava integraciju samo članovima sa autoritarnim sistemom mišljenja, koje uslovljava razvoj poslušničkog mentaliteta, a poništava slobodu volje i individualno pravo na delanje. Aktuelni državni sistem Srbije je deklarativno odbacio piramidalnu organizaciju i proklamovao demokratsku, horizontalnu, ali bez suštinskih promena socijalne dinamike.

Takva simplifikovana i nefunkcionalana dinamika neminovno vodi rasulu u svim podsistemima jer ne postoje kohezivni elementi koji bi zajedničkim ciljevima i zajedničkim simbolima vrednosti povezivali socijalne sisteme i omogućili im rast i razvoj. Rasulo uslovljava apsurdno funkcionisanje i neočekivane obrte u kojima se građani Srbije teško snalaze, iscrpljeni višedecenijskim haosom kroz koji su prolazili. Poučeni negativnim iskustvom i gubitkom poverenja u zvanične državne institucije koji treba da im garantuju mir i sigurnost, povlače se u granice sopstvenih sistema i pasivno i bespomoćno posmatraju sveopštu destrukciju.
Pošto stanje haosa i anomije ne može da traje neograničeno, nosioci vlasti u državi Srbiji dirigovano pokreću aktivnosti koje treba da im omoguće da zadrže stare i eventualno osvoje nove sfere uticaja. Sabiranje podrške za sopstvenu stranu i oduzimanje ili umanjenje šansi da se politički protivnici bolje pozicioniraju u predizbornoj trci su jedine osmišljene aktivnosti državnog i političkog establišmenta. Dok kalkulišu ko bi i koliko mogao da im posluži u budućem osvajanju ili održavanju kontrole nad društvenim kretanjima, zanemaruju ili prenebregavaju pogubno dejstvo njihovih igara na životne tokove građana.
Ministar policije zabranjuje skupove sa obrazloženjem da bi održavanje parade ponosa pokrenulo lavinu nasilja sa velikim razaranjima i ljudskim žrtvama. Parada nije održana, niko od navodnih organizatora planiranih izgreda nije uhapšen niti saslušan, što nameće zaključak da nije bilo nikakve opasnosti po imovinu i živote ljudi, ali su političari izračunali da im u predizbornom periodu ne ide u prilog konfrontacija sa negativnim stavovima o LGBT populaciji koji vladaju kod većine građana Srbije. Izračunali su političari da malobrojna deklarisana LGBT populacija ne može značajnije da utiče na rezultate izbora i da brojne fašističke, nacionalističke i rasističke organizacije mogu svojom violentnošću da posluže u nekoj akciji koja bi im donela značajniji broj glasova. Mladići i deca zalutali u vremenu i prostoru zbog mentalne i socijalne zapuštenosti, zaraženi agresivnošću i mržnjom zbog neznanja i bespomoćnosti mogu da se upotrebe u političkim igrama kada je potrebno da se izazovu neredi i za njih optuži protivnička partija ili organizacija.
Opravdani strah pojačava i "nezavisno" sudstvo koje po pravilu izgrednicima određuje najblaže kazne ili ih oslobađa optužbi. Stanje permanentnog straha koje vlada nad većinom građana Srbije isključuje osećanje ponosa jer strah kao snažna emocionalna reakcija potkopava temelje svakom plemenitom osećanju.
Zbog toga većina građana nije mogla da podeli osećanje ponosa sa predsednikom države jer predlog za kandidaturu nije ni u čemu izmenio njihovu neveselu svakodnevicu. Verovatno je da bi ih učinila ponosnim pristojna i organizovana država koja funkcioniše po proverenim pravilima uz poštovanje i zaštitu integriteta i digniteta ličniosti svakog pojedinca. Bili bi ponosni ako ne treba da strepe za sopstveni i život svojih najbližih, bili bi ponosni ako mogu da rade i zarađuju, ako im ne prete zbog iznetog mišljenja ili seksualnog opredeljenja.