Pogodbe su postale važnije od principa

Društvanca protiv društva

Strah profesora Beogradskog univeziteta od kritičkog mišljenja studenata i da će studenti promišljati politički, proglašavanje svakog organizovanog studentskog zahteva za levičarenje i “nekakve marksiste”, pokazalo se, jači je od bruke da nam je univerzitet među najgorima

Olivija Rusovac

Srbija zaista liči na onaj suludi helikopter Svetislava Basare iz njegove kolumne u Danasu, koji leti istovremeno u svim pravcima da bi na kraju oduvao reklamne panoe i povredio “naše najmlađe" koji su, navodno, najveća briga ovog društva. I zaista, šta se desilo sa društvom i da li može da postoji društvo bez države. Odgovor na ovo pitanje dobili smo ovih dana na primeru Libije i tragičnog kraja vođe libijske Džamahirije koja je bila diktatorski pokušaj da se zatre svaka pomisao o društvu u toj zemlji. A imali smo i sopstveno iskustvo sa režimom Slobodana Miloševića koji se izrugivao društvu, dogovorima vlasti i opozicije ("imaćete okruglih stolova koliko hoćete"), razarao institucije sve dok nije razorio ostatke društva i države u zločinačkim ratovima. Od tih ratova Srbija ne može da se oporavi ni mentalno ni materijalno, ali to ne oslobađa nove vlasti od krivice za promašaje zbog kojih Srbija ni danas nema ni društvo ni državu. Zadatak nove vlasti bio je da konstituiše stabilnu državu i obnovi društvo sa svim njegovim složenostima koje znače društvenost. Bivši DOS, a skoro svi njegovi članovi su i danas u vlasti, slagao je da će organizovati ustavotvornu skupštinu, a iz "Ugovora sa narodom" jedva da je nešto ostvareno. Golu silu bivšeg režima zamenio je tranzicioni mutljag u kojem ništa nije ni sigurno ni stabilno. Pogodbe su postale važnije od principa, zbog toga je stanje klimavo, pa se tako, poput onih panoa na provincijskom stadionu koji su pali na decu, klima i preambula o Kosovu na koju se svodio ustav Srbije.
U Srbiji je ipak nešto ostalo, a to "nešto" je u stvari sve. Ostala je vlast. Ko ima nameru da preživi u ovom tranzicionom stanju, prinuđen je da pronađe neku kopču kojom bi se za nju vezao. Nedavno je Vesna Pešić, koju osim po sadašnjim i ranijim funkcijama znamo kao kritičku intelektualku i ženu slobodnog duha, na pitanje šta se dogodilo sa društvom u Srbiji odgovorila da su mnogi ljudi koji bi mogli da se bore, ušli u vlast ili agencije, ili naprosto više nemaju energije posle toliko godina društvenog aktivizma.
Svedoci smo da su se naked borbene nevladine organizacije utišale, neutralisale oštricu i postale "vladine nevladine organizacije". To se desilo i sa nekim nezavisnim intelektualcima, celim institutima, agencijama, kancelarijama za mlade koje su nastale da bi putem politike proizvodile društvo i pripremale autonomne ljude. Vlast je, međutim, uspostavila mrežu u kojoj se usluge razmenjuju za plate, sinekure, perspektivu za napredovanje. Uspostavljen je sistem "kap po kap", pa su umesto društva stvorena društvanca, manje ili više zaštićena, privilegovana i nagrađena. Oni koji bi imali šta da kažu ćute, a "politikom" se bave stranke koje su politiku sasvim obesmislile. Što se vlasti tiče, ona je najmirnija kada građani kažu da im se politika gadi i da se njome ne bave. Nema, dakle, nedužnih u razaranju drštva.
A šta se dešava sa onima koji se usude da se pobune i, što je još gore, da politički misle? To se najbolje videlo kada su se nedavno pobunili studenti, nezadovoljni skupim studijama i uslovima studiranja, i blokirali fakultete. Dekanka Filološkog fakulteta je blokadu nazvala "anarhističkom metodom", dok je drugi profesor rekao da je zakon o obrazovanju loš, ali profesori moraju da ga sprovedu. Taj profesor je takođe zapretio studentima da se ne zanose blokadom Volstrita ili direktnom demokratijom "jer ćete na kraju samo vi biti gubitnici". Čini se da se rukovodstvo Filološkog fakulteta najviše uplašilo zbog pojave studenata sa drugih fakulteta, što je u prvi mah u sećanje moglo da prizove '68. godinu. I prvi čovek Beogradskog univerziteta sa neskrivenom odbojnošću govorio je protiv grupe studenata "Marks 21" i od vlasti tražio da hitno rasturi taj cirkus. Strah profesora Beogradskog univeziteta od kritičkog mišljenja studenata i da će studenti promišljati politički, proglašavanje svakog organizovanog studentskog zahteva za levičarenje i "nekakve marksiste" pokazalo se, jači je od bruke da nam je univerzitet među najgorima, a ne sećamo se da su se profesori zbog toga potresli.
Ipak, uprkos nastojanju vlasti da umrtvi društvenost i kritičnost i da bavljenje ljudi politikom proglasi opasnim levičarenjem, postoje pokušaji obnove društva. Debate o slobodama i fašizmu, o kulturnom modelu koji se nudi, o socijalnim pitanjima i borbi protiv korupcije, o zahtevima radnika da sačuvaju fabrike, koje se događaju na pojedinim tribinama uz učešće intelektualaca, nekih medija, reditelja i umetnika kao što je to slučaj u Beogradu, Zrenjaninu, Novom Pazaru, pokazuju da otpor i zasićenje sadašnjim stanjem postoji i da društvanca neće definitivno pobediti društvo.