Teza da je sa marksizmom svršeno u opticaju je poslednjih četvrt veka i njene pristalice slavodobitno uzvikuju kako u današnjem savremenom postindustrijskom svetu više nema klasa u Marksovom smislu reči. Svet se, dalje kažu, iz korena promenio i Marksove teze su izgubile na značaju. Istina je da su nove informacione tehnologije odigrale ključnu ulogu globalizaciji sveta preko transnacionalnih kompanija koje su distribuirale proizvodnju i investicije širom planete težeći za maksimalnim profitom. Tako je veliki deo industrijske proizvodnje premešten na područja sa jeftinim sirovinama i radnom snagom, pa su su neki zapadni teoretičari tvrdili kako je industrija (inače osnov Marksove teorije o izrabljivačkom

poniženjima, građani su drugog ili čak trećeg reda. Svedoci smo da takvi procesi malo po malo dovode do otvorenog sukoba domicilnog stanovništva sa „prljavim emigrantima“, a odatle do rasizma i fašizma kratak je put. A to je, kako izgleda, zakonomeran produkt savremenog (finansijskog) kapitalizma. Kapitalizam menja samo oblike ne i ćud. On je u stanju da jednako proizvodi npr. fašizam u 2011. godini baš kao što je to učinio 1922. i 1933.
Zašto?
Zato što je njegova suština uvek ista: ona je zasnovana na privatnoj svojini i na pravu vlasnika po osnovu privatne svojine da eksploatiše nevlasnike. Rezervna armija rada koja se tom prilikom stvara sve više stremi ka lumpen sloju i uz društvenu krizu nastaje pogodno tlo za razvoj najcrnjih ideja fašizma.

Iglton, zanimljvo, ne pominje značaj Marksovog metoda ekonomske analize. Marksov analitički metod je metod apstrahovanja suštinskog od pojavnog, kvalitativnog od kvantitativnog. Kakva je npr. razlika ako čoveka ubijete praistorijskom kamenom sekirom ili ga ubijete električnom stolicom? Samo tehnološka, kao rezultat tehničkog napretka kroz vreme. Suštinski, pak, nema nikakve razlike jer je čovek ubijen. Dakle, sa tog stanovišta potpuno je irelevantno da li se kapital prerušio iz robnog (industrijska faza) u novčani oblik (finansijska faza). Visokotehonološko znanje nije nikakav kapital, ono je samo enormno uvećana sposobnost radne snage (nevlasnika) da kapitalisti koji ju je angažovao donese profit. Nije, dakle, uopšte od teorijskog značaja da li vrhunski menadžer u velikim korporacijama ima enormne prihode i bonuse, on uvek ostaje nevlasnik, i samo odlično plaćeni nameštenik koji već sutra voljom svoga gazde može dobiti otkaz. Marks je u pravu (Iglton i to međutim potpuno previđa) zato što je jasno i nedvosmisleno definisao poziciju dveju osnovnih klasa: jedna je vlasnička, a druga nevlasnička (nameštenička) kako god i jednu i drugu zvali. To da je društvo složeno da postoje brojne klase i slojevi, notorna je činjenica koju Marks nikada nije negirao. Ali on je za razliku od drugih imao smisla da razabere u pletivu da vidi jasno šta je osnova, a šta potka. Iglton, pak, kada u tom smislu brani Marksa, umesto da teoriju o dve klase prosto objasni Marksovim analitičkim metodom apstrahovanja, on traga u Marksovom opusu za „dokazima“ da je Marks „znao“ da postoje i druge društvene klase: „Još sredinom devetnaestog stoljeća pisao je Marks o tome da broj pripadnika srednje klase sve više raste, zamjerajući tvrdokornoj političkoj ekonomiji što previđa tu činjenicu. Ova teza dovoljna je da pobije mit kako Marks svodi složeno društvo na samo dvije krajnje polarizirane klase.“
Iglton je međutim u pravu kada navodi kao pogrešnu premisu kako je „marksizam kao teorija možda u redu, ali da ga je nemoguće realizovati u praksi“. On daje objašnjenje otprilike ovako: sve društveno-ekonomske formacije su se rađale u „krvi i suzama“, ne samo socijalizam. Hrišćanstvo takođe počiva na nasilju (verski ratovi, inkvizicija, lomače) iako teorijski zagovara mir, moralnu čistotu i ljubav. Socijalizam u SSSR-u je bio tiranski sistem ali ne manje od nekih drugih tiranskih sistema u kapitalističkoj i pretkapitalističkoj istoriji. Prema tome, zaključuje, ne treba se čuditi nasilju jer je ono imananenta osobina čovekova. Ipak Iglton navodi kako Marks i nije verovao da socijalizam može nastati u materijalno siromašnom društvu kao što je to bio slučaj u SSSR-u i drugim istočnoevropskim zemljama te da je neuspeh socijalnih reformi i realizacije marksističkog učenja u praksi rezultat upravo te istine. Suditi o uspehu socijalizma u takvim zemljama po Igltonu je isto što i „izvođenje zaključaka o ljudskoj vrsti iz studije o psihopatama u nekom američkom gradiću“.
Igltonova knjiga je pokušaj da se na popularan, a na momente i duhovit način razjasne neke nedoumice oko važnih elemenata Marksovog filozofskog i ekonomskog dela. U tome je autor uspeo, ali ostaje zamerka da je za svoju argumentaciju propustio da koristi ono najvažnije kod Marksa: njegov analitički metod apstrahovanja glavnog od sporednog, važnog od nevažnog, uzročnog od posledičnog na čemu zapravo počiva i danas živa aktuelnost njegovog učenja.